Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1731/20 od 20.10.2020. godine, stavom prvim izreke, žalba tužilaca je delimično usvojena i presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P 259/14 od 21.01.2020. godine preinačena u pobijanom odbijajućem delu odluke o naknadi nematerijalne štete tužiocima AA, VV GG (stavovi četvrti, šesti i sedmi izreke) i u odluci o naknadi troškova postupka tužiocima VV i GG, tako što je tuženi obavezan da im na ime naknade nematerijalne štete, pored iznosa dosuđenih prvostepenom presudom, isplati i sledeće iznose: tužiocu AA za pretrpljene fizičke bolove još 600.000,00 dinara, za pretrpljeni strah još 480.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti još 1.510.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti još 890.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ove iznose od 21.01.2020. godine do isplate, a tužiocima VV i GG za duševne bolove zbog naročito teškog invaliditeta bliskog srodnika još po 540.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.01.2020. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka tako što je tuženi obavezan da na ime naknade troškova prvostepenog postupka isplati tužiocima VV i GG iznos od 329.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti. Stavom trećim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u pobijanom odbijajućem delu odluke o isplati novčane rente zbog trajno povećanih potreba i nemogućnosti daljeg razvijanja i napredovanja, izmakle koristi i izdataka vezanih za obavljanje radnji u cilju zadovoljavanja osnovnih životnih potreba (stav peti izreke) i u nepreinačenom usvajajućem delu odluke o troškovima postupka, i predmet u ukinutim delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Stavom četvrtim izreke, odbijena je žalba tužilaca i prvostepena presuda potvrđena u preostalom pobijanom odbijajućem nepreinačenom delu odluke o naknadi nematerijalne štete tužilaca AA, VV i GG (stavovi četvrti, šesti i sedmi izreke) i u pobijanom odbijajućem delu odluke o naknadi nematerijalne štete tužilji maloletnoj BB (stav osmi izreke). Stavom petim izreke, odbijena je žalba tuženog i prvostepena presuda potvrđena u pobijanom usvajajućem delu (stavovi prvi, drugi i treći izreke). Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da na ime troškova žalbenog postupka isplati tužiocima VV i GG iznos od 98.200,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate.

Tuženi je protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu - dela kojim je odbijena njegova žalba i dela kojim je delimično usvojena žalba tužilaca, blagovremeno izjavio reviziju iz razloga predviđenih članom 407. stav 1. tačke 3. i 4. i stav 2. ZPP.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju, sa predlogom da se ista odbaci kao nedozvoljena ili odbije kao neosnovana, a tuženi obaveže da tužiocima nadoknadi troškove postupka povodom tog vanrednog pravnog leka.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP propisano je da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. stav 1. i 3), osim iz člana 404. tog zakona. Prema članu 403. stav 3. navedenog zakona, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

U slučaju kada više tužilaca podnosi jednu tužbu, između njih obrazuje se procesna zajednica običnih suparničara i vrednost predmeta spora određuje se prema vrednosti svakog pojedinog zahteva, a ne prema njihovom zbiru. Zbog toga se u parnici po takvoj tužbi dozvoljenost revizije ocenjuje prema visini potraživanja svakog od tužilaca.

Sledstveno izloženom, revizija tuženog nije dozvoljena u odnosu na deo drugostepene presude kojim je odbijena njegova žalba i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu tužbenog zahteva. Vrednost predmeta spora u tom delu za tužioca AA iznosi 580.000,00 dinara, a za tužene VV i GG iznosi po 160.000,00 dinara, što očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Tuženi taj deo drugostepene presude nije pobijao revizijom iz razloga predviđenih članom 404. ZPP.

Stoga je, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o reviziji tuženog, izjaljenoj protiv drugostepene presude u delu kojim je preinačena prvostepena presuda, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija u tom delu dozvoljena (član 403. stav 2. tačka 2. ZPP), ali da nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani navodi revizije o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP, učinjenoj u drugostepenom postupku. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, svi bitni navodi žalbe a naročito oni kojima tuženi osporava ocenu nalaza i mišljenja veštaka iznetu u obrazloženju prvostepene presude, bili su predmet ocene drugostepenog suda. Nezadovoljstvo revidenta razlozima kojima je drugostepeni sud ocenio te žalbene navode ne može se, podvođenjem pod označenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka učinjenu u postupku pred drugostepenim sudom, uspešno koristiti kao razlog za reviziju.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je vlasnik trafo stanice zvane „DD“, namenjene za elektroenergetsko napajanje pumpne stanice, takođe u vlasništvu tuženog. Objekat trafo stanice nalazi se u mestu ..., na udaljenosti od oko 100m od kuće u kojoj tužioci žive. Nepoznati učinioci su iz trafo stanice odneli niskonaponsku elektroopremu koja se nalazila u njenoj prizemnom delu, zbog čega trafo stanica nije bila u funkciji i na zahtev tuženog je od 02.03.2011. godine isključena sa visokonaponske distributivne mreže. Isključenje je izvršeno na rastavljaču srednjenaponskog dela trafostanice koji se nalazi u njenom gornjem delu, ali su glavni rastavljač, rastavljač mernih transformatora i razvodni prevodnici sve do rastavljača energetskog transformatora ostali pod naponom i nezaštićeni ogradom. Ulazna vrata objekta trafo stanice u vreme štetnog događaja bila su zaključana i na njima je bilo istaknuto upozorenje o opasnosti od visokog napona ali je na bočnom zidu, na mestu na kojem se do otuđenja nalazio niskonaponski merno razvodni orman, postojao nezaštićeni otvor kroz koji je tužilac AA ušao u objekat, a zatim se metalnim stepenicama popeo na njegov gornji deo gde je došao u kontakt sa visokim naponom. Usled strujnog udara tužiocu AA nanete su teške telesne povrede opasne po život u vidu opekotina desne ruke i desne i leve potkolenice, koje su posledično dovele do amputacije desne ruke u celini i desne potkolenice u gornjoj trećini. Nakon primarnog hirurškog zbrinjavanja izvršen je niz operacija presađivanja kože. U svakodnevnom životu tužilac AA sada koristi estetsku protezu desne ruke i potkolenu protezu desne potkolenice. Gubitak desne ruke i desne potkolenice ima za posledicu naročito težak invaliditet, kao i potpuni gubitak opšte životne i radne sposobnosti. Brojni zaostali ožiljci i gubitak delova tela, nadomešten korišćenjem proteza, predstavljaju naruženost jakog stepena - unakaženost, koja kod okoline izaziva zgražavanje. Nanete povrede prouzrokovale su fizičke bolove čiji je intenzitet i dužina trajanja utvrđena veštačenjem, koje je tužilac AA trpeo i tokom brojnih plastičnih operacija, a i sada ih povremeno oseća kao bolove slabog intenziteta u patrljku desne potkolenice, koji se javljaju pri korišćenju potkolene proteze, nakon dužeg hoda, stajanja ili pri promeni vremena. Tužilac AA trpeo je i strah koji je bio izrazito jakog intenziteta od momenta povređivanja do zbrinjavanja u zdravstvenoj ustanovi. Nadalje, sve do kraja lečenja u trajanju od 21 mesec, tužilac je trpeo strah jakog, srednjeg i slabog intenziteta kao posledicu neposredne životne ugroženosti, gubitka važnih delova tela i telesnih funkcija, fizičkih bolova jakog i srednjeg intenziteta, odnosno reakcije na težak stres. Strah slabog intenziteta povremeno se javlja i po završenom lečenju, u vidu nelagodnosti kada se nađe u blizini mesta događaja ili u drugim situacijama kada se reaktiviraju sećanja na traumatski događaj. Tužioci VV i GG trpe psihički bol zbog naročito teškog invaliditeta sina jer su za njega emotivno vezani, saosećaju sa njim i saučestvuju u njegovoj patnji.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom odredbi članova 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima izveli zaključak o odgovornosti tuženog, uzimajući u obzir i njegove tvrdnje o postojanju razloga koji isključuju odgovornost, u smislu člana 177. tog zakona.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Revident istrajava u stavu o isključenju njegove odgovornosti za nastalu štetu, smatrajući da je ista nastala isključivom krivicom tužioca AA, dejstvom električne struje visokog napona, za šta odgovara treće lice - distributer električne energije. Po stanovištu revizijskog suda, trafo stanica u vlasništvu tuženog, bez obzira što u vreme štetnog događaja nije bila u funkciji, predstavlja opasnu stvar zbog i dalje prisutnog visokog napona u delu objekta do kojeg se struja visokog napona dovodi sa dalekovoda. Tuženi je imao saznanje o načinu i mestu na kojem je izvršeno isključenje visokog napona, zbog čega je bio dužan da objekat održava u stanju koje onemogućava bilo kakav pristup u njegovu unutrašnjost. Tuženi to nije činio, bez obzira što su ulazna vrata bila zaključana i na njima istaknuto upozorenje na životnu opasnost zbog visokog napona, jer je na zidu objekta postojao nezaštićeni otvor kroz koji je tužilac AA ušao u njegovu unutrašnjost, a koji je tuženi trebalo da obezbedi. Revizijski navodi da je otvor bio zaštićen metalnim vratima koje je tužilac AA skinuo, isticani su u žalbi i bili cenjeni od strane drugostepenog suda, kao činjenice koje tuženi predloženim i izvedenim dokazima nije uspeo dokazati. I tvrdnja revidenta da je tužiocu AA šteta prouzrokovana udarom struje visokog napona, prisutnog u visokonaponskoj opremi koja je deo elektroenergetskog sistema, bili su predmet pravilne ocene drugostepenog suda i njena neosnovanost ocenjena sa stanovišta postojanja solidarne odgovornosti tuženog i trećeg lica, u smislu člana 177. stav 5. Zakona o obligacionim odnosima. Pritom, po nalaženju revizijskog suda, tuženi sve vreme zanemaruje svoj propust da se stara o objektu čiji je vlasnik i da zaštiti otvor koji je omogućavao ulazak bilo kog lica u unutrašnjost trafo stanice. Da je taj otvor bio zatvoren, niko, pa ni tužilac ne bi mogao ući u objekat, i u krajnjem ishodu bio bi izbegnut štetni događaj i sve njegove posledice.

Pravilan je i zaključak nižestepenih sudova o doprinosu tužioca AA u nastanku štete, u smislu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa članom 205. tog zakona. Ceneći sve okolnosti slučaja - uzrast tužioca starog 12 godina, način njegovog ulaska u unutrašnjost trafo stanice i pristup u gornji deo objekta u kojem se nalazila oprema pod visokim naponom, drugostepeni sud je izveo pravilan zaključak o obimu tužiočevog doprinosa, za koji je smanjio iznose pravične novčane naknade.

Visina pravične novčane naknade za traženu nematerijalnu štetu određena je pravilnom primenom članova 200. i 201. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, uz umanjenje srazmerno doprinosu oštećenog tužioca AA u njenom nastanku.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Troškovi odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu bili nužni. Zbog toga je zahtev tužilaca za njihovu naknadu odbijen i primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. ZPP, odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić