Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu – stava prvog i trećeg izreke, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči i primenom člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nema mesta odlučivanju o reviziji tužilje primenom člana 404. ZPP, s obzirom na to da je prema vrednosti predmeta spora dozvoljena revizija na osnovu člana 403. stav 1. i 3. ZPP.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. i člana 420. stav 1, 2 i 6. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20 – u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer taj sud nije propustio da primeni niti je pogrešno primenio koju od odredaba procesnog zakona, a što je bilo ili moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi BB su supružnici koji su brak zaključili ...1994. godine. Tokom trajanja bračne zajednice, u periodu od 1999. do 2002. godine, sagradili su stambeni objekat površine oko 260 m2 u ..., u Ulici ... br. .., na kat.parceli .. KO ... . Između tuženih - BB, u svojstvu prodavca i VV kao kupca, zaključen je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu Ov 83915/10 od 01.07.2010. godine, koji je za predmet imao vanknjižno pravo svojine na opisanom stambenom objektu. U članu 3. ugovora konstatovano je da je ugovorena kupoprodajna cena u iznosu od 155.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, u celosti isplaćena neposredno pre zaključenja ugovora. Utvrđeno je da je tužilja bila upoznata i saglasna sa prodajom zajedničkog stambenog objekta, da je učestvovala u samoj prodaji na taj način što je prisustvovala dogovoru između tuženih, pročitala navedeni ugovor i istom se nije protivila, te da je i sama brojala novac koji je tuženi kao kupac predao na ime kupoprodajne cene njenom suprugu.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji, sa obrazloženjem da suprug tužilje nije samostalno raspolagao zajedničkom imovinom stečenom u braku već je za navedeno raspolaganje imao saglasnost tužilje, pa osporeni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti nije ništav pravni posao, primenom članova 174. Porodičnog zakona i 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Tužbu tužilje u delu zahteva za utvrđenje njenog suvlasničkog udela u zajedničkoj imovini, sudovi su odbacili zbog nedostatka pravnog interesa, na osnovu člana 194. ZPP.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pobijana drugostepena presuda doneta je pravilnom primenom materijalnog i procesnog prava.

Odredbom člana 171. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu, dok je članom 174. istog zakona propisano da zajedničkom imovinom supružnici upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno (stav 1) i da supružnik ne može raspolagati svojim udelom u zajedničkoj imovini niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima (stav 3).

Prema članu 63. Zakona o državnom premeru i katastru („Sl.glasnik RS, br. 72/2009, 18/2010), niko ne može snositi štetne posledice zbog toga što se pouzdao u istinitost i tačnost podataka upisanih u katastar nepokretnosti. Navedenom odredbom predviđena je pretpostavka tačnosti upisanih podataka u registar nepokretnosti. Ova pretpostavka je oborive prirode i njome se štite samo savesna lica, odnosno savesni sticaoci prava na upisanim nepokretnostima. Zato se pretpostavka o istinitosti i potpunosti izvršenog upisa može smatrati neoborivom samo u odnosu na savesnog sticaoca prava. To znači i da štetne posledice nastale zbog pouzdanja u tačnost i istinitost upisanih podataka u javnom registru nepokretnosti ne mogu snositi samo treća savesna lica, odnosno da nesavesna lica mogu snositi sve štetne posledice nastale zbog pouzdanja u načelo tačnosti i istinitosti u javnom registru upisanih podataka o nepokretnosti. Nesavesnim se smatra lice koje je znalo ili moglo znati da postoji nesaglasnost upisa u odnosu na faktičko vanknjižno stanje.

U konkretnom slučaju, nije sporno da predmetni stambeni objekat predstavlja zajedničku svojinu supružnika stečenu u braku, a prema stanju u javnim knjigama o evidenciji nepokretnosti tuženi – suprug tužilje je u vreme zaključenja osporenog ugovora o kupoprodaji bio upisan u ln. .. KO ... kao nosilac prava korišćenja gradskog građevinskog zemljišta u državnoj svojini, sa obimom udela od 350/3592 delova na katastarskoj parceli .. KO ..., na kojoj se nalaze tri porodične stambene zgrade u privatnom vlasništvu, izgrađene bez odobrenja za gradnju, neutvrđenih - nepoznatih držalaca. Takođe, suprug tužilje je 09.03.2010. godine podneo nadležnom organu Gradske uprave Grada Beograda prijavu za legalizaciju spornog objekta od 260 m2 na predmetnoj parceli, na osnovu Zakona o planiranju i izgradnji („Sl.glasnik RS“, br. 47/2003), koji je potvrdio da je legalizacija moguća, što je navedeno i u samom ugovoru o kupoprodaji nepokretnosti. Međutim, tuženi VV je u ugovoru o kupoprodaji u članu 5. potvrdio da na nepokretnosti koja je predmet prodaje nema prava trećih lica, bilo kakvih tereta ili ograničenja u pogledu prava korišćenja i raspolaganja nepokretnosti, koja isključuju, umanjuju ili ograničavaju njegovo pravo svojine. Tužilja je znala da je njen suprug izvršio prodaju predmetnog stambenog objekta stečenog u njihovoj bračnoj zajednici, jer je izvedenim dokazima utvrđeno da je učestvovala u pregovorima vezanim za prodaju nepokretnosti, prebrojala novac predat na ime isplate kupoprodajne cene i bila zahvalna što tuženi - kupac ne traži odmah da stupi u posed već im ostavlja određeni vremenski period za iseljenje. Takođe, utvrđeno je da je novac na ime kupoprodajne cene isplaćen u celosti, što je konstatovano i u samom ugovoru.

U takvoj situaciji, kada tužilja koja je aktivno učestvovala u prodaji nije ukazivala kupcu da je predmet kupoprodaje imovina stečena u braku sa prodavcem, tuženi kupac je savestan sticalac nepokretnosti jer je bio u opravdanom uverenju da je vanknjižna nepokretnost, koja je u zajedničkoj svojini, prodata uz saglasnost oba supružnika i pored činjenice da je samo prodavac u katastru nepokretnosti upisan kao nosilac prava korišćenja dela zemljišta, dok držalac objekta izgrađenog bez građevinske dozvole nije označen. Drugotuženi se pouzdao u tačnost i istinitost podataka upisanih u katastru nepokretnosti (u pogledu zemljišta), prvotuženi je potvrdio da je stambeni objekat u postupku legalizacije i da na predmetnim nepokretnostima treća lica (pa ni tužilja) ne polažu svojinska i druga prava koja isključuju, umanjuju ili ograničavaju njegovo pravo svojine, a ni tužilja nije ukazivala tuženom kupcu na svoja svojinska prava i faktičko vanknjižno stanje. Takvim ponašanjem tužilja je iskazala izričitu saglasnost za izvršenje prodaje nepokretnosti, zaključenjem ugovora o kupoprodaji između tuženih na nepokretnosti koja je stečena u braku. Zato je, po oceni revizijskog suda, drugotuženi savestan sticalac nepokretnosti koji je zaštićen ne samo pretpostavkom tačnosti i istinitosti podataka upisanih u katastru nepokretnosti, predviđenoj članom 63. Zakona o državnom premeru i katastru, već se njegova savesnost zasniva i na činjenici da je i tužilja dala saglasnost za prodaju stambenog objekta na kome kao vanknjižnom objektu i nije moglo biti upisano pravo svojine, ali se nalazi u postupku legalizacije.

U izloženoj činjeničnopravnoj situaciji, u odnosu na spornu nepokretnost (stambeni objekat) nije se mogla ustanoviti oboriva pretpostavka da je upis prava svojine izvršen na ime oba supružnika, i kada je izvršen na ime samo jednog od njih , shodno članu 176. stav 2. Porodičnog zakona. Međutim, nije došlo do povrede odredbe člana 174. stav 3. Porodičnog zakona, jer je tuženi kao prodavac imao jasnu i nedvosmislenu saglasnost supružnika za otuđenje zajednički stečene imovine. Zato su neosnovanim ocenjeni suprotni navodi revizije, da saglasnost tužilje nije data jasno i izričito pred ovlašćenim organom na način propisan zakonom.

Imajući u vidu izloženo, nisu od uticaja revizijski navodi kojima se ističe da se u konkretnom slučaju radi o simulovanom pravnom poslu, odnosno o ugovoru koji je služio za obezbeđenje zajma koji je suprug tužilje uzeo od drugotuženog, jer je u parnici koja je vođena između tuženih doneta pravnosnažna presuda Višeg suda u Beogradu P 74/2016 od 07.09.2016. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tuženog BB za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o kupoprodaji po tom pravnom osnovu.

S obzirom da je nepokretnost otuđena iz zajedničke svojine supružnika pre podnošenja tužbe u ovoj parnici 17.09.2012. godine, tužilja više nema pravni interes za utvrđenje svog (vanknjižnog) prava svojine sa 2/3 udela na predmetnoj nepokretnosti, na osnovu člana 194. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pa je revizija tužilje i u pogledu tog dela pobijane odluke neosnovana.

Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je pravilnom primenom odredbi člana 153. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u izreci presude na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić