U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović, Spomenke Zarić, Dobrile Strajina i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Ilić, advokat iz ..., protiv tužene „Komercijalna banka“ AD Beograd, čiji je punomoćnik Nemanja Aleksić, advokat iz ..., radi poništaja i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gž 825/20 od 08.10.2020. godine, u sednici održanoj 26.01.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gž 825/20 od 08.10.2020. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Višeg suda u Leskovcu Gž 825/20 od 08.10.2020. godine i presuda Osnovnog suda u Lebanu P 730/18 od 05.12.2019. godine, tako što se ODBIJA tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništava odredba člana 6. stav 1. Ugovora o dinarskom gotovinskom kreditu broj ... od 05.08.2016. godine, kojom je tužilac obavezan da po osnovu obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati tuženoj banci jednokratnu naknadu u visini od 3% od iznosa realizovanog kredita iz člana 1. navedenog ugovora, kao i da se tužena obaveže da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 18.000,00 dinara sa kamatom počev od 05.08.2016. godine do konačne isplate, te da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 18.740,00 dinara sa kamatom.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 57.150,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Lebanu P 730/18 od 05.12.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je ništava odredba člana 6. stav 1. Ugovora o dinarskom gotovinskom kreditu od 05.08.2016. godine, kojom je tužilac obavezan da po osnovu obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćnje plati tuženoj banci jednokratnu naknadu u visini od 3% od iznosa realizovanog kredita iz člana 1. navedenog ugovora. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da na ime sticanja bez osnova tužiocu isplati iznos od 18.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.08.2016. godine, kao dana stečenog bez osnova, pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 18.740,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti do isplate.

Presudom Višeg suda u Leskovcu Gž 825/20 od 08.10.2020. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tužene, prvostepena presuda potvrđena i odbijen zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa tuženom bankom zaključio ugovor o dinarskom gotovinskom kreditu dana 05.08.2016. godine, kojim je predviđeno da je ukupan iznos kredita 600.000,00 dinara. Tužilac se odredbom člana 6. stav 1. navedenog ugovora obavezao da na ime troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u tečaj plati tuženoj jednokratnu naknadu u visini od 3% iznosa odobrenog kredita, što je i učinio dana 05.08.2016. godine uplatom iznosa od 18.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pod uslovom da ponuda banke sadrži jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Prema stavu sudova klijent mora biti upoznat na šta se odnose troškovi jednokratne naknade za obradu kreditnog zahteva koji su tužiocu naplaćeni, kao i koji su stvarni troškovi tužene za obradu kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, odnosno banka mora da dokaže opravdanost, namenu i visinu troškova koje je od tužioca naplatila. Kako u konkretnom slučaju tužena nije postupila na naveden način, a navedene troškove je obračunala i naplatila tužiocu bez opravdanih ekonomskih razloga, to tužilac ima pravo na vraćanje naplaćenog po ništavoj odredbi, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja, jer je tužena nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Po članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 05.08.2016. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita i takva odredba ugovora je pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

U konkretnom slučaju tužiocu je uručena ponuda za zaključenje ugovora od 04.08.2016. godine, koja u tački 3.3 predviđa da je jednokratna naknada za obradu zahteva fiksno 3,00% od iznosa odobrenog kredita, odnosno 18.000,00 dinara što odgovara i sadržini sporne ugovorne odredbe kojom se tužilac obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 3,00% od iznosa realizovanog kredita. Obaveza iskazivanja ukupnih troškova kredita kroz efektivnu kamatnu stopu (član 2. stav 1. tačka 21. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga) koja omogućava korisniku da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga, takođe je prikazana u ponudi (tačka 3.2). Pogrešno je insistiranje nižestepenih sudova na strukturi troškova s obzirom da je tužilac u predugovornoj fazi bio obavešten o vrsti i visini troškova koji padaju na njegov teret, pa banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. navedenog zakona. Iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) i u smislu člana 50. ZOO. Sledom navedenog, u konkretnom slučaju ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 3,00% od iznosa kredita nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Kako predmetna ugovorna odredba nije ništava, tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1. i 214. ZOO.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav jednog podneska (odgovor na tužbu) od strane advokata u iznosu od 6.000,00 dinara, zastupanja na jednom održanom ročištu 7.500,00 dinara i za sastav žalbe i revizije po 12.000,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12...99/20). Troškovi su dosuđeni bez uvećanja od 20% na ime PDV iako je punomoćnik tužene dostavio potvrdu da je obveznik plaćanja ovog poreza, ali nije dostavio dokaz (račun) da je isti i platio. Tuženoj pripadaju i traženi troškovi na ime sudskih taksi za odgovor na tužbu 1.310,00 dinara, žalbu i drugostepenu odluku po 2.620,00 dinara, za reviziju 5.240,00 dinara i revizijsku odluku 7.860,00 dinara, prema tarifi Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 128/24...106/15).

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić