Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, povređno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je civilno lice u Vojsci Srbije, zaposlena u VS-VU ,,Dedinje“ po osnovu rešenja tužene od 27.02.2006. godine. Rešenjem nadležnog organa, počev od 01.03.2009.godine tužilja je raspoređena, odnosno postavljena na radno mesto ... u okviru pogona „... VMA“. Zaključkom Vlade RS 05 broj 121-376/2013-2 od 24.01.2013. godine odobrena je isplata jednokratne novčane pomoći profesionalnim pripadnicima Vojske RS. Odlukama o iznosu i kriterijumima za isplatu jednokratne novčane pomoći profesionalnim pripadnicima VS broj 78-8 od 24.01.2013. godine, broj 96/3 od 11.07.2013. godine, broj 1189-2 od 01.10.2013. godine, i broj 507-3 od 23.12.2013. godine, donetim od strane MO RS Sektor za budžet i finansije, predviđeno je da jednokratna pomoć pripada profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji je u radnom odnosu na neodrđeno vreme, odnosno određeno vreme na dan 31.08.2013. godine i koji je ostvario pravo na platu za avgust 2013. godine, odnosno naknadu plate zbog porodiljskog odsustva, nege deteta i posebne nege deteta, naknadu zbog privremene sprečenosti za rad (bolovanje) duže od 30 dana, kao i licu koje radi skraćeno radno vreme (invalid). Tužilji i drugim zaposlenima u VU „Dedinje“ nije isplaćena jednokratna novčana pomoć na osnovu navedenih odluka.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, nalazeći da tužilja nije u istoj situaciji sa ostalim pripadnicima Vojske Srbije i Ministarstva odbrane, s obzirom da je raspoređena u svojstvu civilnog lica u vojnoj ustanovi koja posluje po principu sticanja i raspodele dobiti te da nije stupanjem na snagu Zakona o Vojsci Srbije, shodno odredbi člana 194. stav 1. toz zakona stekla status vojnog službenika ili vojnog nameštenika, kao i da pravo na isplatu plate, naknade i drugih primanja ostvaruje po propisima kojima se uređuje poslovanje tih ustanova. Osim toga, okolnost što tužilji nije isplaćena jednokratna novčana pomoć imajući u vidu mesto zaposlenja, nema karakter ličnog svojstva iz člana 2. Zakona o zabrani diskriminacije, odnosno tužilja nije bila izložena diskriminatorskom postupanju.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilje i zaključili da nema diskriminacije u konkretnom slučaju.

Naime, zabrana diskriminacije predstavlja jedno od osnovnih načela Ustava Republike Srbije. U članu 21. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije (stav 2).

Odredbom člana 2. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da izraz diskriminacija i diskriminatorsko postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lica ili grupe, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orjentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.

Takođe, Zakon o radu zabranjuje odvajanje, izdvajanje, razdvajanje, razlikovanje koje nije opravdano i kojim se nezaposleno ili zaposleno lice unižava, omalovažava ili kinji kroz zabranu neposredne i posredne diskriminacije (član 19. Zakona o radu). Posredna diskriminacija (na koju se tužilac poziva) postoji kada određena na izgled neutralna odredba, kriterijum ili praksa stavlja ili bi ih stavila u nepovoljni položaj u odnosu na druga lica – lice koje traži zaposlenje, kao i zaposlenog zbog određenog svojstva, statusa, opredeljenja ili uverenja iz člana 18. istog zakona. Prema članu 18. kriterijumi diskriminacije su pol, rođenje, jezik, rasa, boja kože, starost, trudnoća, zdravstveno stanje, invalidnost, nacionalna pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo.

Odredbama člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 12. uz navedenu konvenciju, utvrđena je opšta zabrana diskriminacije u ostvarivanju svakog prava koje predviđa zakon, tako što je propisano da će se svako pravo koje zakon predviđa ostvariti bez diskriminacije po bilo kom osnovu po rasi, boji kože, veroispovesti i političkom i drugom uverenju, nacionalnom ili društvenom poreklu, povezanosti sa nacionalnim manjinama, imovini, rođenju ili drugom statusu.

Prema sadržini zakonskih normi, kao i normi Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, diskriminacija predstavlja nejednako postupanje ili pravljenje razlike jednog lica u odnosu na druga lica u istoj ili sličnoj situaciji, zasnovano na ličnim svojstvima. U ovom slučaju nije povređeno načelo jednakosti, niti je učinjena diskriminacija prema tužilji zbog činjenice da je tužena kao poslodavac, isplatila navedenu naknadu zaposlenima van ustanove u kojoj je tužilja zaposlena i na koju se primenjuju posebni propisi (Pravilnik o vojnim ustanovama koje posluju po principu sticanja i raspodele dohotka – „Službeni vojni list“ br.5/86...31/91).

Navodi tužilje da je diskriminisana po osnovu radnog angažovanja u Vojno- dohodovnoj ustanovi ,,Dedinje“ se ne mogu smatrati diskriminacijom jer tužilja u toku postupka nije učinila verovatnim da joj jednokratna novčana pomoć nije isplaćena zbog nekog njenog ličnog svojstva, već zbog toga što je zaposlena kao civilno lice. I po oceni revizijskog suda radno angažovanje tužilje ne može se smatrati ličnim svojstvom u smislu odredaba Zakona o diskriminaciji. Kod navedenog, neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ostali navodi revizije kojima se osporava zaključak drugostepenog suda da tužilja nije stekla status profesionalnog pripadnika Vojske Srbije u 2013. godini, predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, koje je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje ovaj sud u svemu prihvata.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414 stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić