Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20), i odlučio da revizija tužene nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Iako se u reviziji tužena poziva na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP-a koja je učinjena pred drugostepenim sudom, revident ne ukazuje određeno u čemu se takva povreda sastoji, iz kog razloga Vrhovni kasacioni sud nije ispitivao osnovanost ovog revizijskog razloga.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda tužilac je ugovorom o radu od 15.03.2013. godine zasnovao radni odnos kod privrednog društva Inex Immoguard DOO sa sedištem u Beogradu, kao poslodavca, na određeno vreme u trajanju do 12 meseci za obavljanje poslova radnika fizičkog obezbeđenja sa mestom rada u ... . Poslodavac tužioca je sa pravnim prethodnikom ovde tužene „Findomestik bank“ sa sedištem u Beogradu kao korisnikom usluga, zaključio ugovor o pružanju usluga obezbeđenja od 01.07.2011. godine, kojim se obavezao da korisniku obezbedi usluge fizičkog obezbeđenja svih objekata korisnika usluga na teritoriji Republike Srbije i da obavlja i druge poslove u skladu sa tim ugovorom. Dalje je utvrđeno da je prilikom obavljanja redovnih radnih dužnosti i zadataka dana 27.03.2013. godine u ekspozituri „Findomestik bank“ u ..., u kojoj je tužilac obavljao redovne radne zadatke po nalogu poslodavca Inex Immoguard DOO Beograd, došlo do oružane pljačke, te da je tužilac tom prilikom pretrpeo strah određenog intenziteta i trajanja, te da mu je utvrđeno postojanje psihijatrijskog oboljenja od koga se i dalje leči, što je prema nalazu i mišljenju veštaka dovelo i do umanjenja životne aktivnosti tužioca od 12%.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je smatrao osnovanim prigovor nedostatka pasivne legitimacije. Prvostepeni sud obrazlaže da se odgovornost tužene ne može zasnovati na pravilima objektivne odgovornosti, jer se banka ne bavi delatnošću u vezi sa kojom postoji povećan rizik od nastanka povreda i štete, te da konkretna šteta nije nastala u vezi sa delatnošću tužene. Takođe prvostepeni sud nalazi da ne postoji uzročna veza između pretrpljene štete i radnje tužene, kao preduslova subjektivne odgovornosti tužene. U skladu sa navedenim prvostepeni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, te da tužena nije dužna da tužiocu naknadi nastalu nematerijalnu štetu, zbog čega je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud nalazi da u prvostepenom postupku činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno u odnosu na pasivnu legitimaciju tužene banke i postojanja njene odgovornosti. Stoga je drugostepeni sud na osnovu ovlašćenja iz odredbe člana 383. stav 3. ZPP-a održao raspravu, ponovio već izvedene dokaze, pa je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja utvrdio da postoji odgovornost tužene banke za nastalu štetu, u skladu sa odredbom člana 173. Zakona o obligacionim odnosima. Prema stanovištu drugostepenog suda tužena banka se bavi opasnom delatnošću s obzirom na povećani rizik od napada NN lica u prostorijama tužene banke. Oružana pljačka izvršena je u uslovima da su vrata ekspoziture bila jednostruka, nedovoljno zaštićena. Tužena je bila u obavezi da osigura bezbedne uslove za rad zaposlenih preduzimanjem odgovarajućih mera zaštite radi sprečavanja mogućnosti povređivanja zaposlenih prilikom obavljanja redovnih radnih zadataka. Propust tužene drugostepeni sud vidi u tome što nije postojao odgovarajući sistem alarma. Tužena nije dokazala da je postojao taster na mestu gde sedi obezbeđenje, koji bi tužilac mogao da aktivira i time spreči mogućnost oružane pljačke u objektu u kome je radio. Drugostepeni sud je zaključio da u nastalom štetnom događaju nije bilo doprinosa tuženog u smislu odredbe člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, jer svojim ponašanjem nije doprineo nastaloj šteti, te se ne može u konkretnom slučaju govoriti o podeljenoj odgovornosti. Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je primenom odredbe člana 12. i 16. stav 1. i 2. Zakona o radu, člana 164. Zakona o radu, odredbama člana 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima i odredbom člana 9. stav 1. Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu, utvrdio da tužilac osnovano potražuje utuženi novčani iznos, iz kog razloga je preinačio prvostepenu odluku i obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade štete za pretrpljen strah isplati iznos od 400.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 250.000,00 dinara.

Revident osporava izneto stanovište drugostepenog suda. U reviziji posebno ukazuje da banka ne obavlja opasnu delatnost, zbog čega nije pasivno legitimisana u ovoj parnici. Takođe ukazuje da je tužena banka preduzela sve neophodne mere da ne dođe do štetnog događaja, te da isti nije mogla predvideti i sprečiti, niti otkloniti. Poziva se na doprinos šteti od strane tužioca. Osporava i visinu dosuđene naknade nematerijalne štete.

Revizija tužene nije osnovana. Na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Vrhovni kasacioni sud smatra osnovanim revizijske navode da banka ne obavlja opasnu delatnost, te da se osnov njene odgovornosti za štetu nastalu oružanim napadom u prostorijama banke ne može zasnivati na odredbi člana 173. Zakona o obligacionim odnosima, ali je navedeno bez uticaja na pravilnost same odluke. Ovo iz razloga što odgovornosti tužene banke svakako postoji, i zasniva se na odredbama Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu („Službeni glasnik RS“ br. 101/2005), koji u članu 9. propisuje subjektivnu odgovornost poslodavca sa pretpostavljenom krivicom. Tužena banka se može osloboditi odgovornosti ukoliko dokaže da je do povrede na radu došlo zbog neuobičajenih i nepredvidivih okolnosti koje su izvan kontrole poslodavca ili zbog izuzetnih događaja čije se posledice uprkos svim nastojanjima nisu mogle izbeći, što je propisano stavom 3. navedenog člana.

U konkretnom slučaju iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da tužena banka nije dokazala da je sprovela efikasne preventivne mere u smislu člana 4. stav 1 tačka 5. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu i nije u skladu sa odredbom člana 9. stav 1. istog zakona obezbedila zaposlenom rad na radnom mestu i radnoj okolini u kojima su sprovedene mere bezbednosti. Činjenica da je za poslove obezbeđenja tužena banka angažovala poslodavca tužioca Inex Immoguard DOO Beograd, ne oslobađa tuženu od obaveze i odgovornosti u vezi sa primenom mera bezbednosti i zdravlja na radu i u odnosu na tužioca, što je propisano odredbom člana 5. stav 1. tačka 7. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu.

Osim toga, oružana pljačka ekspoziture banke, prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda ne predstavlja nepredvidivu okolnost koja je izvan kontrole poslodavca u smislu odredbe člana 9. stav 3. Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu, da bi se banka, kao poslodavac oslobodila odgovornosti za posledice istih, a bez dokazivanja nastojanja da ih predupredi. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužena nije dokazala činjenice koje čine osnov za oslobođenje od odgovornosti u smislu odredbe člana 9. stav 3. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu.

U skladu sa navedenim, ne mogu se prihvatiti ni revizijski navodi tužene da nije pasivno legitimisana u parnici za naknadu štete koju tužilac potražuje, budući da tužilac nije bio zaposlen kod tužene, već trećeg pravnog lica Inex Immoguard. Prema odredbi člana 4. tačka 1. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu („Službeni glasnik RS“ br. 101/2005), zaposleni jeste domaće ili strano fizičko lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca, kao i lice koje po bilo kom osnovu obavlja rad ili se osposobljava za rad kod poslodavca, osim lica koje je u radnom odnosu kod poslodavca radi obavljanja poslova kućnog pomoćnog osoblja. Pod pojmom poslodavca, podrazumeva se domaće ili strano pravno lice, odnosno fizičko lice koje zapošljava, odnosno radno angažuje jedno ili više lica (član 4. tačka 2). Konačno, pravo na bezbednost i zdravlje imaju i lica koja se zateknu u radnoj okolini radi obavljanja određenih poslova, ako je o njihovom prisustvu upoznat poslodavac (član 5. stav 1. tačka 7.) Dakle, navedeni zakon definiše pojam zaposlenog i poslodavca u širem smislu, obuhvatajući i lica koja učestvuju u radnim procesima, a koja su od strane poslodavca radno angažovana po bilo kom pravnom osnovu, se zateknu u radnoj okolini radi obavljanja određenih poslova uz znanje poslodavca. Imajući u vidu da tužilac uživa prava, a tužena snosi odgovornosti i obaveze iz Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da nije osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije na koji se tužena poziva.

Bez uticaja je na pravilnost drugostepene odluke pozivanje revidenta da je tužilac bio svestan i da je pristao na eventualne štetne posledice, te da je sam doprineo šteti. Ovo iz razloga što postojanje svesti o eventualnoj šteti koja može nastati u obavljanju radnih zadataka, ne isključuje pravo oštećenog da potražuje naknadu štete ukoliko štetni događaj i nastupi, jer to pravo pre svega zavisi od toga da li je poslodavac postupao u skladu sa Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu (bar u onim situacijama gde se radi o subjektivnoj odgovornost poslodavca), a ne od toga da li je zaposleni mogao da pretpostavi da li će šteta nastati.

Nisu osnovani revizijski navodi da je dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete suprotan odredbi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je drugostepeni sud prirodu i težinu nematerijalne štete utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, te je prilikom odmeravanja visine štete vodio računa o značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi. Prema stanovištu revizijskog suda, dosuđenom naknadom ne pogoduje se težnjama koje su nespojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom, a imajući u vidu stepen povrede zaštićenog dobra i okolnosti pod kojima je povreda nastala.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić