Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je preko punomoćnika dao odgovor na reviziju u kome je osporio osnovanost revizijskih navoda. Troškove odgovora na reviziju nije tražio.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac se oženio sa sada pokojnom VV 1967. godine, kada je kao zet došao u kuću kod VV u ... i nije uneo nikakvu posebnu imovinu u tu zajednicu. Tada su zajednicu života i rada činili tužilac, njegova supruga VV, njeni roditelji majka GG i otac DD, VV deda i baba po ocu DD – ĐĐ i EE i VV prababa ŽŽ. VV deda i baba po ocu, imali su pored VV oca DD, još i sina ZZ, koji je u toku postupka preiminuo, a za sobom ostavio sina II i kćerku JJ. U porodičnoj zajednici tužilac je živeo pet godina kada je ista prestala da postoji, jer je on zajednicu napustio i započeo gradnju svoje kuće, u koju su se kasnije uselili supruga i deca. Supruga tužioca VV preminula je 01. januara 2012. godine i za sobom je ostavila naslednike iz prvog naslednog reda i to tuženog BB, kći KK i supruga, ovde tužioca AA. Ostavinskim rešenjem Osnovnog suda u Požarevcu, Sudske jedinice Kučevo IV-73 O br. 308/2012 od 23.12.2012. godine na zaostavštini iza pok. VV oglašen je za jedinog naslednika BB, ovde tuženi, sin ostavilje, na celokupnoj zaostavštini. U tom postupku tužilac nije tražio izdvajanje svog udela na ime bračne tekovine. Svi objekti koji su postojali kada je tužilac došao u porodičnu zajednicu, u kojoj je živela njegova supruga VV i dalje su postojeći na licu mesta. Sve nepokretnosti – katastarske parcele koje su predmet tužbenog zahteva, postojale su u vreme kada je tužilac došao u porodičnu zajednicu, dakle sve predmetne nepokretnosti tužilac je zatekao pri ulasku u porodičnu zajednicu svoje pokojne supruge i iste predstavljaju posebnu imovinu ostalih zajedničara u to vreme (osim trampljene parcele koju je kasnije tuženi kupio), te je svu nepokretnu imovinu tužilac zatekao 1967. godine kada je došao u porodičnu zajednicu, zbog čega mu ne može pripadati pravo na udeo po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici shodno članu 195. Porodičnog zakona. Kako je u porodičnoj zajednici tužilac živeo pet godina, učestvovao je u izvođenju nekih radova na objektima koji su već postojali. To su bili radovi na adaptaciji tih objekata, kao i na adaptaciji pomoćnih objekata. U toku postupka tužilac nije pružio relevantne dokaze kako o svojim prihodima, tako i o prihodima pokojne supruge, kako bi dokazao svoje učešće u sticanju, a kako je učestvovao u adaptaciji stambenih, odnosno pomoćnih objekata radi poboljšanja uslova stanovanja, to njegovo učešće ne vodi sticanju prava svojine. KP br. ... upisana u LN br. ... KO ..., koja je predmet tužbenog zahteva, stečena je po osnovu ugovora o zameni od 08.09.1985. godine, ali je nesporna činjenica da je pravni prethodnik sada pokojne supruge tužioca trampio svoje nepokretnosti i to nakon prestanka porodične zajednice, a tužilac nije pružio dokaze da je doprineo povećanjem izvesnog udela kao razlike u ceni prilikom trampe. Nepokretnosti po presudi P 660/69 od 17.09.1969. godine deda tuženog je stekao po osnovu poklona od svog oca i to KP br. ..., ..., ..., ... i KP br. ... sve KO ..., pre dolaska tuženog u zajednicu. Parcelu KP br. ... pravni prethodnik tuženog DD je stekao kupovinom još 1969. godine, što je utvrđeno iz presude na osnovu priznanja P 1277/70 od 27.10.1970. godine. Ostale nepokretnosti i to KP br. ..., KP br. ..., ... KO ... su pravni prethodnici tuženog kupili 01.09.1971. godine, a kasnije ishodovali upis u zemljišne knjige, dok je KP br. ... KO ... kupljena 1972. godine kada je tužilac napustio porodičnu zajednicu. Iz pisanih dokaza proizilazi da su tokom trajanja porodične zajednice kupljene KP ... (koja nije predmet tužbenog zahteva), KP ..., ..., ... KO ... . Međutim, tužilac u pogledu tih parcela nije dokazao svoj udeo u sticanju istih i da je svojim prihodima i radom u domaćinstvu učestvovao i koliki je njegov doprinos. U odnosu na pokretne stvari koje su predmet tužbenog zahteva utvrđeno je da su iste kupovane po prestanku porodične zajednice, ali da su kupovinu istih pomagali pravni prethodnici tuženog prodajom stoke, a da je i tuženi doprineo pri kupovini kombajna. Traktor koji je predmet tužbenog zahteva sa prikolicom tužilac je poklonio tuženom ugovorom o poklonu Ov. br. .../... pa isti nije njegova svojina, deo pokretnih stvari koje tužilac potražuje više nije u funkciji ili je otuđen, niti su iste opisane tužbenim zahtevom tako da mogu biti individualno određene. U svom iskazu tužilac je naveo da je pokretne stvari on kupio i sve ih poklonio tuženom.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je zaključio da tužilac nije dokazao da je za vreme trajanja porodične zajednice u kojoj je živeo od vremena zasnivanja braka sa sada pokojnom suprugom VV 1967. do 1972. godine (kada je istu napustio) učestvovao u sticanju predmetnih nepokretnosti, da radovi na kojima je u tom periodu učestvovao na stambenim i pomoćnim objektima, kopanju vodovoda i dr nisu doveli do stvaranja novih objekata, već su izvedeni radi poboljšanja uslova za njihovo korišćenje, što ne vodi sticanju svojine već eventualno obligaciono-pravnom zahtevu zbog povećenja vrednosti istih, ali tužilac ni u tom delu nije dokazao u kojim radovima i u kojoj meri je učestvovao, te da li je time došlo do znatnijeg uvećanja imovine zajedničara. Pokretne stvari za koje sam tužilac u svom iskazu navodi da ih je poklonio tuženom, a koje su predmet tužbenog zahteva, kupljene su nakon prestanka porodične zajednice, ali su kupovini istih doprineli i pravni prethodnici tuženog prodajom stoke, a i sam tuženi. Deo pokretnih stvari koje tužilac potražuje više nije u funkciji ili su otuđene, a nisu ni opisane tužbenim zahtevom da mogu biti individualizovane, dok za traktor sa prikolicom postoji i pisani ugovor o poklonu Ov. br. .../... kojim tužilac isti poklanja tuženom. Zbog navedenog, drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, odlučujući kao u izreci pobijane presude.

Odredbom člana 168. Porodičnog zakona propisano je da je posebna imovina svakog supružnika ona koja je stečena pre braka. Posebnom imovinom smatra se i ona stečena u toku braka deobom zajedničke imovine, nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom koji se pribavljaju isključiva prava.

Odredbom člana 177. Porodičnog zakona propisano je da deobom zajedničke imovine u smislu ovog zakona smatra se utvrđivanje suvlasničkog odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini, a odredbom člana 178. da se deoba zajedničke imovine može vršiti za vreme trajanja braka i posle njegovog prestanka.

Odredbom člana 195. Porodičnog zakona propisano je da imovina koju su zajedno sa supružnicima odnosno vanbračnim partnerima stekli radom članovi njihove porodice u toku trajanja zajednice života u porodičnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu (stav 1.); članovima porodice u smislu stava 1. ovog člana smatraju se krvni, tazbinski i adoptivni srodnici supružnika odnosno vanbračnih partnera koji zajedno sa njima žive (stav 2.); na imovinske odnose članova porodične zajednice shodno se primenjuju odredbe ovog Zakona o imovinskim odnosima supružnika, osim odredbe člana 172. stav 2. (upisivanje u javni registar) i člana 180. stav 2. (pretpostavka o jednakim udelima).

Sve navedene kriterijume drugostepeni sud je konkretizovao i pravilno primenio na sporni odnos stranaka, pa je pravilnom primenom materijalnog prava odlučio kao u izreci svoje presude i dao razloge koje prihvata i na koje upućuje i ovaj sud.

Sa iznetih razloga neosnovani su revizijski navodi da je pobijana drugostepena odluka doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Tužilac je reviziju izjavio zbog pogrešne primene materijalnog prava protiv drugostepene presude, a svi revizijski navodi usmereni su i neosnovano ukazuju da je drugostepeni sud u toku postupka (na glavnoj raspravi pred drugostepenim sudom) načinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer je pogrešno primenio odredbu člana 199. ZPP, a trebao je da primeni odredbu člana 200. i člana 202. ZPP i postupi po njegovom podnesku od 24.02.2020. godine kojim je precizirao i preinačio tužbeni zahtev.

Odredbom člana 199. stav 1. ZPP propisano je da tužilac može do zaključenja glavne rasprave da preinači tužbu.

Odredbom člana 200. stav 1. ZPP propisano je da preinačenje tužbe je promena istovetnosti zahteva, povećanje postojećeg ili isticanje drugog zahteva uz postojeći. Stavom 3. istog člana da tužba nije preinačena ako je tužilac promenio pravni osnov tužbenog zahteva, ako je smanjio tužbeni zahtev ili ako je promenio, dopunio ili ispravio pojedine navode, tako da usled toga tužbeni zahtev nije promenjen, a stavom 4. da smanjivanje visine tužbenog zahteva predstavlja delimično povlačenje tužbe za koje nije potreban pristanak tuženog.

Odredbom člana 202. stav 2. ZPP propisano je da tužba može da se povuče i kasnije, sve do pravnosnažnog okonačnja postupka, ako tuženi na to pristane, a ako se tuženi u roku od 8 dana od dan obaveštenja o povlačenju tužbe ne izjasni o tome, smatraće se da je pristao na povlačenje.

Odredbom člana 385. stav 1. ZPP propisano je – ako u članu 383. i 384. ovog Zakona nije drugačije propisano, odredbe o glavnoj raspravi pred prvostepenim sudom (čl. 310. – 335.) kao i odredbe člana 67, 70, 202, člana 336. do 345., čl. 352. do 354, čl. 356. do 358. i čl. 362. ovog Zakona shodno se primenjuju i na raspravi i postupak pred drugostepenim sudom.

Iz citiranih zakonskih odredbi proizilazi da odredba člana 385. stav 1. ZPP isključuje primenu člana 199. i člana 200. ZPP na raspravi i u postupku pred drugostepenim sudom, što u konkretnom slučaju znači da drugostepeni sud nije načinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1., jer je pravilno primenio odredbu člana 385. stav 1. ZPP.

Osim navedenog, iz citirane zakonske odredbe člana 385. stav 1. ZPP proizilazi da se član 202. ZPP primenjuje na glavnoj raspravi pred drugostepenim sudom (kojim je propisano da se tužba može povući i kasnije sve do pravnosnažnog okončanja postupka, ako na to tuženi pristane). Kako tuženi nije prihvatio povlačenje tužbe, a protivio se preinačenju tužbenog zahteva, to je drugostepeni sud pravilnom primenom navedenih odredaba Zakona parničnom postupku odlučio donošenjem procesnog rešenja na glavnoj raspravi pred drugostepenim sudom kojim je odbio predlog tužioca da postupi po podnesku od 24.02.2020. godine kojim je on precizirao i preinačio svoj tužbeni zahtev.

Kako se navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić