U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., BB iz ... i VV iz ..., čiji je punomoćnik Goran Stamenić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Policijska uprava u ..., koju zastupa Državno pravobranilaštvo – Odeljenje u Požarevcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 732/21 od 18.03.2021. godine, u sednici održanoj dana 07.03.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 732/21 od 18.03.2021. godine tako što se ODBIJA žalba tužene kao neosnovana i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Smederevu P1 150/19 od 25.09.2020. godine u stavu prvom i drugom izreke.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocima solidarno naknadi troškove revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 76.543,36 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Smederevu P1 150/19 od 25.09.2020. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocima na ime troškova prevoza za dolazak na posao i odlazak sa posla za period od decembra 2007. godine do decembra 2010. godine isplati pojedinačne mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže navedene u tom stavu izreke. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u dosuđenom iznosu. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova parničnog postupka preko iznosa dosuđenog stavom drugim izreke pa do traženog iznosa.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 732/21 od 18.03.2021. godine, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocima na ime troškova prevoza za dolazak na posao i odlazak sa posla za period počev od decembra 2007. godine do decembra 2010. godine isplati iznose bliže označene u stavu prvom izreke prvostepene presude i da se obaveže tužena da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu bliže navedenom u stavu drugom izreke prvostepene presude. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova prvostepenog parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2) i člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud o reviziji nije odlučivao na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku jer je u ovom slučaju revizija dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2) istog zakona, koji isključuje primenu odredbi o posebnoj reviziji.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – US, 74/13 – US, 55/14, 87/18 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilaca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su zaposleni kod tužene, u Ministarstvu unutrašnjih poslova, Policijska uprava u ... . U utuženom periodu tužena im nije isplaćivala troškove prevoza. Tužioci u toku postupka nisu dostavili dokaze da su faktički imali izdatke po osnovu prevoza, odnosno nisu dostavili autobuske karte za dolazak na posao i povratak kući. Visina naknade troškova prevoza tužilaca za dolazak na rad i odlazak sa rada u spornom periodu i to za relacije na kojima su tužioci putovali u zavisnosti od mesta prebivališta svakog tužioca u utuženom periodu utvrđena je veštačenjem.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio zahteve tužilaca, dok je drugostepeni sud preinačio presudu i odbio tužbene zahteve, jer tužioci kao zaposleni nisu podnosili zahtev za priznanje troškova prevoza rukovodiocu organa, pa kako im to pravo nije priznato pojedinačnim aktom tužene, to tužioci nemaju pravo na ovu naknadu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Tužioci su državni službenici, tako da se o njihovim pravima na naknadu troškova vezanih za rad odlučuje na osnovu Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06... 99/10). Po članu 37. stav 1. ovog zakona državni službenik, između ostalog, ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada. Stavom 2. istog člana propisano je da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju Uredbom Vlade. Uredba Vlade koja reguliše ovu materiju je Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, broj 98/07, prečišćen tekst), kojom je u članu 2. stav 1. tačka 1. propisano da se državnom službeniku i namešteniku naknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, a članom 3. ove Uredbe propisano je da se državnom službeniku i namešteniku naknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i za odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno podnošenjem zahteva. Ovo pravo zaposlenih zasnovano je na citiranoj odredbi člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i na osnovu člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika. Tužena je zato u obavezi da tužiocima naknadi troškove koje su imali za dolazak na rad i za odlazak sa rada. Pravo zaposlenog na troškove prevoza zasnovano je neposredno na zakonu i podzakonskom aktu, a da li će rukovodioci organa o tom pravu da odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno i da li je protiv tog rešenja izjavljivana žalba, nije od uticaja na obavezu naknade troškova prevoza. Imajući u vidu da je tužena svojim nezakonitim radom (neisplaćivanjem troškova prevoza u određenom periodu) tužiocima prouzrokovala štetu, u obavezi je da ovu štetu naknadi na osnovu čl. 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Potvrđena je i odluka o troškovima prvostepenog postupka imajući u vidu da su isti pravilno odmereni primenom odredaba članova 153. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužioci su uspeli u postupku po reviziji, zato imaju pravo na opredeljene troškove revizijskog postupka u skladu sa članom 153. stav 1. i članom 154. ZPP, u ukupnoj visini od 76.543,36 dinara i to za sastav revizije 21.600,00 dinara, za sudsku taksu na reviziju iznos od 24.943,36 dinara i za sudsku taksu na odluku po reviziji 30.000,00 dinara, sve odmereno prema važećoj Advokatskoj i Taksenoj tarifi.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić