Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila posebnu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava radi rešavanja pravnog pitanja od opšteg interesa i ujednačavanja sudske prakse shodno članu 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene izuzetno dozvoljena, s obzirom na to da je u sličnoj činjeničnopravnoj situaciji doneto više presuda kojima je odbijen istovrsni tužbeni zahtev, zbog čega je odlučio kao u prvom stavu ove presude na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13 – US, 74/13 – US, 55/14, 87/18 i 18/20).

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku sprovedenom pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 05.05.2015. godine zaključio sa tuženom ugovor o kreditu .., kojim se obavezao da plati tuženoj fiksnu jednokratnu naknadu (član 9. stav 1): od 2% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 20.000,00 dinara, za obradu kreditnog zahteva (tačka 1) i od 0,5% godišnje na neplaćeni iznos glavnice, za praćenje kredita (tačka 2). Tužilac je isplatio tuženoj iznos na ime obe ogovorene naknade. Ponudom od 05.05.2015. godine navedeni su iznosi naknada za obradu kreditnog i za održavanje kredita (tačka 3.3).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužena banka nije u ponudi jasno i nedvosmisleno navela podatke o troškovima ugovorenih naknada, te je tužiocu ostao nepoznat mehanizam obračuna troškova, njihova struktura i stvarna namena, zbog čega je tužiočeva obaveza neodređena i neodrediva, a on sam stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na tuženu, dominantnu ugovornu stranu koja se pritom ponašala protivno načelima savesnosti i poštenja, zbog čega je utvrđena ništavost osporenih ugovornih odredaba na osnovu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, i tužena obavezana, na osnovu člana 214. istog zakona, da isplati tužiocu naplaćeni iznos od 20.000,00 dinara.

Stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tužena nesumnjivo ima pravo da ugovori naplatu i od tužioca naplati osporene naknade i da njihovu visinu iskaže i prikaže kroz obračun efektivne kamatne stope, pod uslovom da u predugovornoj fazi informiše korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na njegov teret, ponudom koja to sadrži, uz određenje da li su troškovi fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, uz navođenje perioda u kojima će se menjati i način izmene, saglasno odredbama čl. 42. i 43. Zakona o bankama („Službeni glasnik RS“, br. 107/05, 91/10, 14/15) i 17. st. 1. i 4. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, br. 36/11, 139/14). Međutim, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da pre zaključenja ugovora tužiocu nisu bili predočeni jasni i nedvosmisleni podaci o troškovima ugovorenih naknada, te da je stoga tužiočeva obaveza neodređena i neodrediva, a on sam stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na tuženu, dominantnu ugovornu stranu koja se ponašala nesavesno i nepošteno. Tužena je dostavila ponudu za zaključenje ugovora od 05.05.2015. godine, sačinjenu na propisanom obrascu, u kojoj su iskazane, po vrsti i visini, sve naknade i troškovi kredita pa i ugovorene naknade za obradu kreditnog zahteva i održavanje kredita. Iako ponuda ne sadrži potpis tužioca, on nije sporio da je u predugovornoj fazi, na jasan i nedvosmislen način koji zadovoljava uslov određenosti obaveze, u smislu člana 50. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO, bio obavešten o vrsti i visini naknada i troškova. Iz navedenog sledi da je tužena ispunila svoju obavezu informisanja korisnika – tužioca, propisanu članom 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga i Odlukom Narodne banke Srbije o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuje korisniku, važeće u vreme zaključenja ugovora. Zahtevi za detaljnijim prikazom troškova kredita ne bi ponude banke učinili jasnijim i razumljivijim, niti bi doprineli ostvarivanju osnovnog cilja obaveštavanja korisnika u predugovornoj fazi – da se omogući korisniku da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i da se odluči da li ponuđeni ugovor odgovara njegovim potrebama i mogućnostima. Osporene odredbe sačinjene su jasno, pregledno i razumljivo, a predmet obaveze tužioca – korisnika kredita je odrediv, jer je određen označenim relativnim brojem (procentom) u odnosu na iznos odobrenog kredita, dozvoljen i moguć.

Sledstveno izloženom, osporene ugovorne odredbe nisu ništave u smislu člana 103. ZOO i zato ne postoji obaveza tužene da vrati ono što je primila od tužioca u izvršenju njegove osporene ugovorne obaveze, sa zahtevanom zaakonskom zateznom kamatom. Zbog toga je odlučeno kao u drugom stavu izreke, primenom člana 416. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima celog postupka doneta je s obzirom na uspeh koje su parnične stranke ostvarile, primenom člana 165. stav 2. u vezi sa članovima 153. stav 1. i 154. ZPP. Tuženoj je, shodno stavljenom zahtevu, dosuđen iznos od 64.300,00 dinara na ime naknade troškova postupka, od čega po 6.000,00 dinara na ime sastava dva obrazloženog podneska i 12.000,00 dinara na ime sastava žalbe, po 7.500,00 dinara na ime zastupanja na dva održana ročišta, saglasno članu 154. stav 2. i Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata važećoj u vreme presuđenja, i 18.000,00 dinara na ime sastava revizije prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12, 99/20, 37/21), kao i 1.900,00 dinara na ime takse za žalbu odmerene od strane prvostepenog suda i 5.400,00 dinara na ime takse za reviziju, sagalsno Taksenoj tarifi. Tuženoj nije priznato pravo na uvećanje troškova na ime poreza na dodatu vrednost jer nije dokazala da joj je ovaj iznos zaista i naplaćen.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu čl. 404, 416. stav 1. i 165. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić