O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu 17P 368/2020 od 02.06.2020. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 2. stav 1. Ugovora o kreditu broj ... od 26.01.2016. godine zaključenog između tužioca i tuženog u delu koji glasi: „Korisnik kredita je saglasan da banka prilikom isplate kredita zadrži 0,75% od iznosa odobrenog kredita, a na ime troškova obrade kredita.“ Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 32.288,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26.01.2016. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka plati iznos od 31.174,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Privrednog apelacionog suda 12Pž 3206/20 od 01.09.2021. godine, odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda. Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, radi ujednačavanja sudske prakse, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac kao korisnik kredita zaključio je sa tuženom bankom dana 26.01.2016. godine Ugovor o kreditu broj ... Ovim ugovorom je banka odobrila tužiocu limit u iznosu od 60.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na period od 60 meseci od dana zaključenja ugovora sa promenljivom kamatnom stopom, revalorizacijom, troškovima i ostalim uslovima određenim poslovnom Politikom banke i pojedinačnim ugovorima kojim će se detaljnije regulisati svi elementi konkretnog pravnog posla. Članom 2. stav 1. ugovora je definisano da banka odobrava korisniku kredit u iznosu od 35.000 evra isplaćen u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Dalje je predviđeno da je korisnik kredita saglasan da banka prilikom isplate kredita zadrži 0,75% od iznosa odobrenog kredita na ime troškova obrade kredita. Članom 3. ugovora je regulisano da se korisnik obavezuje da na iznos kredita odobrenog u ovom ugovoru plaća banci kamatu po nominalnoj stopi od 5,7% na godišnjem nivou i to na neotplaćeni iznos glavnice počev od dana isplate kredita.

Iz sadržine pregleda bitnih elemenata otplate kredita od 26.01.2016. godine utvrđeno je od strane nižestepenih sudova da isti sadrži tabelarni prikaz podataka koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope i to pod tačkom 6. ukupan iznos naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije ugovora o kreditu – 32.288,68 dinara, kao i tabelarni prikaz podataka koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope. Pregled je potpisan i overen pečatima ugovornih strana. Iz sadržine plana otplate kredita od 26.01.2016. godine utvrđeno je od strane nižestepenih sudova da su za navedeni ugovor definisani dinamika i iznosi otplate kredita, označena je nominalna kamatna stopa od 5,7% godišnje i efektivna kamatna stopa od 7,39% godišnje, da je isplaćen kredit u iznosu od 35.000 evra, da u koloni druge uplate stoji iznos od 262,50 evra, dok u koloni neto novčani tok stoji iznos od 34.737,50 evra i isti je potpisan i overen pečatima ugovornih strana. Iz osnovnih podataka o kreditu od 26.01.2016. godine utvrđeno je da sadrže tabelarni prikaz podataka koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope i to pod tačkom 6. ukupan iznos naknade i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i relizacije ugovora o kreditu – 32.288,68 dinara, kao i tabelarni prikaz podataka, koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope i isti su potpisani i overeni pečatima ugovornih strana.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je odredba ugovora o kreditu, kojom se saglasio tužilac da banka na ime troškova obrade kredita zadrži 0,75% od iznosa odobrenog kredita ništava, a imajući u vidu da ponuda za zaključenje ugovora ne sadrži jasne i nedvosmislene podatke o proviziji, odnosno naknade troškova po osnovu obrade kreditnog zahteva. Prvostepeni sud zaključuje da se radi o paušalnom određivanju obaveze. Drugostepeni sud dodaje da tužilac nije u formi ponude na jasan i nedvosmislen način informisan od strane tužene banke o obavezi da snosi troškove obrade kredita. Iz navedenih razloga nižestepeni sudovi zaključuju da je odredba ugovora o kreditu, kojom je tužiocu utvrđena obaveza plaćanja troškova obrade kredita, ništava. Iz navedenih razloga, a kako je po ništavoj odredbi ugovora naplaćen utuženi iznos od 32.288,00 dinara, to prema nalaženju nižestepenih sudova tužilac ima pravo na vraćanje datoga po odredbama člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da obvezniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga zaključenog Ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojom je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“ broj 65/11), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju jer je predmetni ugovor o kreditu zaključen 26.01.2016. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni, ili promenljivi. Dužnost je banke da korisniku pruži informacije i odgovorajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje, na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali tako da korisnika nijednog trenutka ne dovede u zabludu.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, u konkretnom slučaju ponudu predstavljaju Osnovni podaci o kreditu za navedeni ugovor, koji sadrže tabelarni prikaz piodataka uključenih u efektivnu kamatu i pod tačkom 6. ukupan iznos naknada i troškova kkoje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije ugovora o kreditu u dinarima. Prvostepeni sud utvrđuje da konkretna ponuda za zaključenje u predmetnog ugovora o kreditu sadrži naveden ukupan fiksni iznos sume koju klijent treba da plati po osnovu naknade i troškova. Međutim, pod tačkom 6. utvrđen je ukupan iznos naknade i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije ugovora o kreditu, odnosno 32.288,68 dinara, što odgovara sadržini sporne ugovorne odredbe člana 2. stav 1. kojom se tužilac obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 0,75% tog iznosa odobrenog kredita. Time nije razdvojeno koliko iznosi naknada, a koliko iznose drugi troškovi. To je razlog zbog kojeg prvostepeni sud smatra nejasnom i nerazumljivom i paušalno određenom obavezu. Drugostepeni sud smatra da tužilac nije upoznat sa svim bitnim elelmentima ugovora koji se odnose na troškove obrade kredita, odnosno visinu efektivne kamatne stope, jer priložena dokumenta u kojima su ti podaci sadržani, nose isti datum kao i ugovor. Iz toga zaključuje da tužiocu kao korisniku kredita nisu najasani nedvosmislen način u predugovornoj fazi predočei svi podaci o troškovima kredita, jer se prema datumu ne može zaključiti da lisu bili predočeni korisniku kredita pre, u toku ili nakon zaključenja samog ugovora. Iz tih razloga smatra odredbu ugovora ništavom.

Međutim, revizijski sud ne prihvata za pravilne pravne zaključke nižestepenih sudova prema konkretnim utvrđenim činjenicama. Tužiocu je dat i pregled bitnih elemenata ugovora sa navedenim iznosom od 32.288,68 dinara koji treba da plati u toku odobravanja i realizacije ugovora o kreditu, kao i tabelarni prikaz podataka koji se uključuju i koji ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope. Pored navedenog, tužiocu je predat i plan otplate kredita od datuma istog kao u osnovnim podacima o kreditu i pregledu bitnih elemenata otplate kredita, u kome je naveden iznos od 262,50 evra. Kako je tužilac sadržinom navedenih dokumenata koji predstavljaju ponudu, kako je to utvrdi prvostepeni sud, u predugovornoj fazi obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, nema osnova za zaključak o ništavosti odredbe ugovora. Iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze i u smislu člana 50. Zakona o obligacionim odnosima (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva). Sledom izloženog, pobijana ugovorna odredba, kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva plati banci jednokratnu naknadu u visini od 0,75% od iznosa odobrenog kredita, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava. Ugovornim ustanovljenjem procentualnog iznosa dugovanih troškova kredita, tužiocu je na jasan i nedvosmislen način predočena njegova obaveza po tom osnovu. Ugovaranje jednokratne naknade i naplate troškova obrade kredita kroz zadržavanje istih od iznosa glavnice odobrenog kredita nije zakonom zabranjeno. Kako je od strane tužioca potpisan predmetni ugovor, osnovni podaci o kreditu, pregled bitnih elemenat otplate kredita, te plan otplate kredita, u kojima su jasno iskazani navedeni troškovi, to se ne može stati na stanovište da mu je bilo nepoznato koje troškove mora da snosi u vezi sa zaključenim ugovorom o kreditu. Imajući u vidu da je tužilac svojim potpisom na navedenim dokumentima potvrdio prijem istih, u kojima je tužena banka prikazala obavezu tužioca po osnovu troškova i naknada koje je dužan da plati prilikom realizacije kreditnog zahteva, to se zaključuje da je tužena banka postupala u skladu sa tada važećim zakonskim i podzakonskim aktima. Stoga, pravna valjanost sporne ugovorne odredbe nije upitna sa stanovišta iznete tvrdnje drugostepenog suda da tužena nije dokaza da je tužioca u formi ponude upoznala sa obavezom plaćanja predmetnih troškova za obradu zahteva u predugovornoj fazi, u situaciji kada je od strane prvostepenog suda utvrđeno da su tužiocu predočeni u navedenim dokumentima svi relevantni podaci o naplaćenim troškovima kredita, te kada prvostepeni sud nije ni obrazlagao pitanje datuma uručenja ponude, već samo pitanje same strukture troškova, koju tuženi nije dužan da dokazuje. Činjenica da je tužilac istog dana kada su mu uručeni osnovni podaci o kreditu, pregled bitnih elemenata otplate kredita, kao i plan otplate kredita, zaključio i ugovor o kreditu, nije razlog ništavosti sporne ugovorne odredbe. Nije neophodno da tuženi po datumu unapred u odnosu na zaključeni ugovor dostavi tužiocu pisanu ponudu, već je neophodno da ugovor koji je tužiocu ponuđen, u smislu pomenute odluke Narodne banke Srbije, prate isprave iz kojih se tužilac može upoznati sa visinom svoje obaveze. Svakako, na tužiocu je teret dokazivanja da prema konkretnim okolnostima nije imao dovoljno vremena da se upozna sa sadržinom ponude.

Sledom izloženog, pobijana ugovorna odredba kojom se korisnik obavezuje da po osnovu troškova obrade kredita plati banci jednokratnu naknadu u visini od 0,75% od iznosa odobrenog kredita, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava. S obzirom da pobijana ugovorna odredba nije ništava u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, to tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos od 32.288,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, kao posledicu. To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu drugom izreke presude.

Kako je tuženi uspeo u postupku po reviziji to mu, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa članovima 163. stav 2., 153. stav 1. i 154. stav 2. Zakona o parničnom postupku pripadaju troškovi celokupnog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina naknada ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu, i to: za sastav žalbe 12.000,00 dinara i sastav revizije 18.000,00 dinara, sve prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Sve navedeno ukupno iznosi 30.000,00 dinara, kako je opredeljeno u stavu trećem izreke presude. Tuženoj nisu priznati troškovi na ime sudskih taksi, jer isti nisu opredeljeni u smislu člana 163. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić