.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 480/2022
24.03.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Milanović, Dragane Boljević, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Danica Konstantinović, advokat iz ..., protiv tuženog AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ iz Beograda, čiji je punomoćnik Svetlana Stojković Obradović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2836/21 od 04.11.2021. godine, u sednici održanoj dana 24.03.2022. godine, doneo je
P R E S U D U
DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2836/21 od 04.11.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2836/21 od 04.11.2021. godine i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 221/2021 od 30.08.2021. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu za period od 01.03.2018. do 24.05.2018. godine, isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada u ukupnom iznosu od 16.357,70 dinara i naknadu troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora u ukupnom iznosu od 5.966,67 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, doprinosima na te iznose, kao i zahtev tužioca za troškove postupka.
OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 34.757,89 dinara u roku od osam dana od dana prijema otpravka presude.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 221/2021 od 30.08.2021. godine, prvim stavom izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je drugim stavom izreke obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade troškova za ishranu za period od 01.03.2018. godine do 24.05.2018. godine isplati iznos od 16.357,70 dinara, u pojedinačno opredeljenim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate. Drugim stavom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.03.2018. godine do 24.05.2018. godine isplati iznos od 5.966,67 dinara, u pojedinačno opredeljenim mesečnim iznosima kao u tom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do konačne isplate, kao i da na navedene mesečne iznose uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje za tužioca u visini prema obračunu nadležnih službi: Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje i Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Četvrtim stavom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 55.733,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do konačne isplate.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2836/21 od 04.11.2021. godine, odbijena je žalba tuženog i prvostepena presuda potvrđena.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom slučaju ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu primene Kolektivnog ugovora za akcionarsko društvo za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd („Službeni glasnik Železnica Srbije“ od 24.05.2018. godine), na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.
Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u periodu od 01.03.2018. do 24.05.2018. godine bio zaposlen kod tuženog, a pre toga je bio u radnom odnosu kod „Železnice Srbije“ AD Beograd, koji je pravni prethodnik tuženog. U spornom periodu od 01.03.2018. do 24.05.2018. godine, tuženi je primenjivao opšte akte svog pravnog prethodnika AD „Železnice Srbije“ Beograd i to Kolektivni ugovor „Železnice Srbije“ iz 2015. godine, po kome je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora. U tom Kolektivnom ugovoru nije navedena vrednost naknade za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za 1 radni čas, niti su oni iskazani u procentu. Tuženi je doneo nov Kolektivni ugovor 24.05.2018. godine, koji je stupio na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“ „Železnice Srbije“, osim odredbi koje se odnose na obračun i isplatu zarade i drugih primanja zaposlenih, po kom se isti primenjuje počev od isplate zarade za mart 2018. godine. Veštačenjem je utvrđena razlika između isplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora tužiocu prema Kolektivnom ugovoru tuženog od 2018. godine i pripadajućih iznosa utvrđenih prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora koji se primenjivao kod poslodavca prethodnika, a koji je precizno regulisao visinu ovih troškova.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da se visina predmetnih naknada za sporni period ne može utvrditi primenom Kolektivnog ugovora tuženog iz 2018. godine, jer je Ustavom Republike Srbije, u članu 197., između ostalog, zabranjeno povratno dejstvo opštih akata, pa ne postoji mogućnost retroaktivne primene Kolektivnog ugovora tuženog u periodu kada on nije bio donet, a to je sporni period. Zbog toga su tuženog obavezali da tužiocu isplati razliku za oba vida naknade, sa pripadajućom kamatom.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.
Odredbom člana 118. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Visina troškova iz stava 1. tačka 5) ovog člana mora biti izražena u novcu (stav 2).
Kolektivni ugovor za Akcionarsko društvo za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd („Službeni glasnik Železnica Srbije“ od 24.05.2018. godine) u odredbi člana 94. propisuje naknadu za ishranu u toku rada, a u odredbi člana 95. regres za korišćenje godišnjeg odmora, tako što, shodno odredbi člana 153. taj Kolektivni ugovor stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Železnice Srbije“, a njegove odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarada, naknada zarada i drugih primanja zaposlenih, primenjuju se počev od zarade za mart 2018. godine.
Na osnovu odredbe člana 105. stav 3. Zakona o radu, pod zaradom u smislu stava 1. tog člana, smatraju se sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tač. 4) i 5), člana 118. tač. 1) do 4), člana 119, člana 120. tačka 1) i člana 158. tog zakona. U članu 118. istog zakona, naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora predviđena je u tač. 5) i 6).
Odredbom člana 45. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07... 103/15) propisano je da Ustavni sud utvrđuje da kolektivni ugovor nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom.
U konkretnom slučaju, tužiocu je naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.03.2018. do 24.05.2018. godine isplaćena na osnovu Kolektivnog ugovora tuženog od 24.05.2018. godine koji je predvideo da se njegove odredbe odnose na obračun i isplatu zarada, naknada zarada i drugih primanja zaposlenih počev od zarade za mart 2018. godine. Pošto se pod zaradom smatra kako ishrana u toku rada, tako i regres za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da je tuženi kao poslodavac, ispunio svoju zakonsku obavezu prema tužiocu, kao zaposlenom, pa tužilac neosnovano traži isplatu razlike između tih iznosa i iznosa koji bi mu pripadali na osnovu prethodnog Kolektivnog ugovora koji je bio u primeni kod pravnog prethodnika tuženog. Povratno dejstvo Kolektivnog ugovora tuženog od 24.05.2018. godine ne može biti predmet ocene u ovom postupku u smislu odredbe člana 197. Ustava Republike Srbije, pošto je opšta normativna kontrola propisa i opštih akata u nadležnosti Ustavnog suda, a tužilac svoj tužbeni zahtev u ovoj parnici nije zasnovao na činjenici da je Ustavni sud odlukom utvrdio neustavnost odredbe člana 153. tog Kolektivnog ugovora.
Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe lana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.
Tuženi je uspeo u postupku po reviziji pa mu, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2., člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka. Iznos naknade troškova tuženom Vrhovni kasacioni sud je odmerio prema njegovom opredeljenom zahtevu i to: na ime angažovanja punomoćnika advokata za sastav revizije od 18.000,00 dinara prema važećoj Advokatskoj tarifi („Službeni glasnik RS“, br. 37/21 od 14.04.2021. godine); na ime sudske takse za žalbu 2.793,00 dinara, za reviziju 5.585,95 dinara i za odluku po reviziji 8.378,92 dinara, na osnovu važeće Taksene tarife.
Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.
Predsednik veća – sudija
Slađana Nakić Momirović,s.r.
Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Marina Antonić
