Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.74/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, radi ujednačavanja sudske prakse, te doneo odluku u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

Pobijana presuda doneta je bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja kao korisnik kredita i tužena banka kao davalac kredita, zaključili su ugovor o kreditu od 04.08.2015. godine. U skladu sa navedenim ugovorom tužena banka je odobrila tužiocu kredit u iznosu od 150.000,00 dinara. Odredbom člana 8. stav 1. ugovora o kreditu tužilja se obavezala da pre puštanja kredita u tečaj plati banci proviziju u iznosu od 0,5% na ime obrade kreditnog zahteva, bez obzira da li će kredit koristiti ili ne. Nesporno je da je banka dana 04.08.2015. godine od tužilje naplatila iznos od 750,00 dinara u smislu člana 8. stav 1. ugovora o kreditu. Iz izvedenih dokaza prvostepeni sud dalje utvrđuje da je tuženi dostavio tužilji ponudu za zaključenje ugovora, plan otplate kredita, kao i pregled bitnih elemenata kredita od istog dana kada je sačinjen i potpisan ugovor o kreditu, te da je na taj način tužilja bila upoznata sa visinom svoje obaveze, budući da su joj efektivna kamatna stopa, kao i nominalni iznos troškove obrade kredita, bili prikazani u aktima koje joj je tužena banka dostavila. Na osnovu navedenog, prvostepeni sud je pozivom na odredbe člana 103, 1065. i 1066. Zakona o obligacionim odnosima, člana 43. Zakona o bankama, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu utuženog novčanog iznosa od 750,00 dinara.

Privredni apelacioni sud ne prihvata stanovište prvostepenog suda i zaključuje da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Prema stanovištu drugostepenog suda, tužena banka je naplatila troškove izvan obračuna efektivne kamatne stope, odnosno direktno iz iznosa odobrenog kredita, putem zaduženja tužiljinog tekućeg računa kod banke u trenutku puštanja kredita u tečaj, pa je drugostepeni sud ovakvo postupanje tužene banke ocenio kao protivno načelu savesnosti i poštenja, budući da se svi prihodi banke moraju naplaćivati kroz efektivnu kamatnu stopu. Prema oceni drugostepenog suda ponuda za zaključenje ugovora ne sadrži jasne i nedvosmislene podatke o proviziji (naknada i troškova) po osnovu obrade kreditnog zahteva, što je prema mišljenju drugostepenog suda suprotno pravnom stavu usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 22.05.2018. godine. Iz navedenih razloga drugostepeni sud nalazi da je odredba ugovora iz člana 8. stav 1. ugovora o kreditu kojom je predviđeno plaćanje troškova obrade kreditnog zahteva ništava u smislu člana 12, 15, 16, 46, 47. i 103. Zakona o obligacionim odnosima, što za poslovicu ima obavezu tuženog da tužiocu vrati iznos od 750,00 dinara u skladu sa odredbom člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima. Iz navedenih razloga, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog da tužiocu isplati utuženi novčani iznos, kao i da mu naknadi troškove prvostepenog i drugostepenog postupka.

Osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je drugostepena odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, te da nije u saglasnosti sa sudskom praksom zauzetom u predmetima sa identično činjenično pravnom sadržinom.

Radi donošenja odluke o tužbenom zahtevu, kao prethodno pravno pitanje nižestepeni sudovi su cenili valjanost ugovorne odredbe iz člana 8. ugovora o kreditu kojom je ugovoreno pravo tužene banke da naplati troškove obrade kreditnog zahteva u iznosu od 750,00 dinara, na taj način što će tekući račun korisnika kredita prilikom puštanja kredita u tečaj zadužiti za navedeni iznos. Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, činjenično je neutemeljen zaključak drugostepenog suda da tužilja u postupku ugovaranja kredita nije bila upoznata sa svim troškovima i naknadama koje treba da plati banci, odnosno da ponuda banke za zaključenje ugovora ne sadrži jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Naime, tužilja obavlja privrednu delatnost kao preduzetnik, u kom svojstvu je i zaključila ugovor o kreditu sa tuženom bankom. U momentu zaključenja ugovora na snazi je bila Odluka NBS-a o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“ br. 65/2011), koja je u tački 12. propisivala obavezu banke da pre zaključenja ugovora o kreditu korisniku uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu Priloga 1.

Prema članu 2. Zakona o zaštiti korisnika finasijskih usluga ovaj zakon primenjuje se i na preduzetnike, pa se tako u članu 19. propisani obavezni elementi ugovora o kreditu odnose i na tužilju kao korisnika finansijskih usluga tužene banke.

Iz utvrđenih činjenica proizilazi da je tužena banka upravo postupajući u skladu sa Odlukom Narodne banke Srbije iz 2011. godine tužilji uručila ponudu za zaključenje ugovora, pregled bitnih elemenata ugovora i plan otplate kredita koji dokumenti su priloženi spisu predmeta. Imajući u vidu navedeno, neprihvatljiv je zaključak drugostepenog suda da tužena banka nije na jasan i nedvosmislen način tužilju predočila troškove naknade koje je dužna da plati u postupku realizacije kreditnog zahteva. U svim dokumentima navedena je visina troškova kredita, kao i visina efektivne kamatne stope, koja pored nominalne kamatne stope obuhvata troškove i naknade koji su poznati na dan zaključenja ugovora o kreditu, i iskazuje ukupan ekonomski teret koji korisnik kredita podnosi prilikom realizacije ugovora o kreditu. Stoga, pravna valjanost ugovorne odredbe iz člana 8. stav 1. ugovora o kreditu nije sporna sa stanovišta potpunog obaveštenja korisnika kredita o ekonomskom teretu koje on preuzima prihvatanjem obaveze isplate ugovornih troškova kredita. Ugovornim ustanovljenjem iznosa dugovanih troškova kredita tužilji je na jasan i nedvosmislen način predočena njena obaveza po tom osnovu.

Takođe, nije osnovan ni materijalno pravni zaključak drugostepenog suda da se ništavost sporne ugovorne odredbe zasniva na činjenici da je tužena banka sporne troškove obrade kreditnog zahteva naplatila putem zaduženja tužiljinog tekućeg računa u trenutku puštanja kredita u tečaj, sa tezom da svi prihodi banke moraju biti naplaćeni kroz efektivnu kamatnu stopu. Navedeni zaključak drugostepenog suda nema utemeljenje u materijalnopravnim odredbama, imajući u vidu da je u skladu sa citiranom Odlukom NBS-a banka dužna da obračuna efektivnu kamatnu stopu na način predviđen u tački 3. Odluke, ali to ne znači da se troškovi i naknade koji su uključeni u efektivnu kamatnu stopu, naplaćuju kroz efektivnu kamatnu stopu, već na način definisan ugovorom (konkretno, jednokratno naplatom), dok se u okviru efektivne kamatne stope prikazuju. Ugovaranje jednokratne naknade i naplate troškova obrada kredita nije zakonom zabranjena, a u konkretnom slučaju nisu povređena ni opšta načela obligacionog prava (savesnost i poštenje) budući da je tužena banka postupala u skladu sa navedenom Odlukom Narodne banke Srbije, pa ne stoje razlozi ništavosti sporne ugovorne odredbe koje je izneo drugostepeni sud.

Sledom navedenog, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je u prvostepenoj presudi pravilno ocenjeno i raspravljeno prethodno pravno pitanje da se ne radi o ništavoj ugovornoj odredbi iz člana 8. stav 1. Ugovora o kreditu, pa je pravilna odluka prvostepenog suda kojom je odbio tužbeni zahtev za isplatu novčanog iznosa od 750,00 dinara sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, kao i odluka o troškovima postupka.

To su razlozi zbog kojih je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu drugom izreke.

Na osnovu odredbe člana 150, 153, 163. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku tuženom su dosuđeni troškovi revizijskog postupka, i to u iznosu od 18.000,00 dinara na ime sastava revizije, iznos od 7.800,00 dinara na ime takse na reviziju i 7.800,00 dinara na ime takse na odluku po reviziji (prema opredeljenom zahtevu tuženog), što sve ukupno iznosi 33.600,00 dinara, a sve prema važećoj advokatskoj tarifi i Zakonu o sudskim taksama.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić