Presudom Privrednog apelacionog suda 11Pž 2738/20 od 23.03.2021. godine u stavu prvom izreke preinačena je prvostepena presuda, tako što je utvrđeno da je tuženi povredio međunarodne robne žigove tužilaca bliže navedene u stavu prvom izreke i zabranjen je tuženom tranzit kroz Republiku Srbiju robe prijavljene Upravi carina – Carinarnici Dimitrovgrad po carinskim dokumentima za predmete bliže označene u izreci drugostepene presude. U stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocima na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 283.400,00 dinara.

Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2 Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje povrede zaštićenih žigova tužilaca tranzitom robe tuženog, koja je u sebi sadržala neovlašćeno obeležene znakove tužilaca zaštićenih nacionalnim žigom tužilaca i zabrana tranzita neovlašćeno obeležene robe.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su nosioci žigova sa oznakom navedene robe u tužbi, navedene žigove tužioci su stekli u postupku pred Zavodom za intelektualnu svojinu Republike Srbije, odnosno isti su registrovani kod Zavoda za intelektualnu svojinu Republike Srbije, kao žigovi tužilaca. Prvostepeni sud je utvrdio da je nesporno da je, zbog sumnje da se robom prijavljeno po carinskom dokumentu ... od 28.08.2018. godine i po carinskom dokumentu ... od 30.08.2018. godine povređuju prava intelektualne svojine tužilaca, Uprava carina privremeno zadržala robu, čiji je tranzit prijavio tuženi. Roba je smeštena u magacin carinarnice Dimitrovgrad, a tuženi je istakao prigovor, kojim je osporio povredu prava intelektualne svojine, jer je smatrao da roba nije namenjena tržištu Republike Srbije, već je prijavljen samo tranzit navedene robe. Iz sadržine nalaza i mišljenja sudskog veštaka iz oblasti intelektualne svojine, prvostepeni sud je utvrdio da je roba tuženog prijavljena po navedenim carinskim dokumentima obeležena istovetnim znakovima, koji su predmet prava žiga tužilaca.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužilaca neosnovan, uz poziv na odredbu člana 38. stav 1. Zakona o žigovima („Službeni glasnik RS“, broj 104/2009 i 10/2013). Imajući u vidu predviđenu dopremnu rutu robe tuženog Turska – Bugarska – Srbija - Bosna i Hercegovina, te da je kao krajnje odredište navedena Republika Bosna i Hercegovina, prvostepeni sud zaključuje da je Srbija u toj ruti bila država tranzita za kretanje robe, a citirana odredba člana 38. Zakona ne predviđa pravo nosilaca žiga da drugom zabrani tranzit robe pod zaštićenim znakom. Budući da tužilac nije dokazao da tuženi nije imao nameru da robu pod zaštićenim znakom tužilaca i stavi u promet Republici Srbiji, to prema nalaženju prvostepenog suda, tranzitom robe kroz Republiku Srbiju nije učinjena povreda žiga tužioca. Prvostepeni sud zaključuje da je Zakon o žigovima lex specialis u odnosu na Carinski zakon, pa tako i u odnosu na odredbu člana 280. Carinskog zakona, kojim je propisano da se povreda prava intelektualne svojine vrši uvozom – izvozom ili tranzitom robe.

Drugostepeni sud ne prihvata stanovište prvostepenog suda i nalazi da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Prema stanovištu drugostepenog suda, u slučaju kada Zakon o žigovima ne propisuje izričito da se povredom prava smatra i tranzit robe sa neovlašćenim korišćenjem zaštićenog znaka, a drugi zakon to pitanje izričito reguliše, onda se ima primeniti upravo odredbe tog zakona kojim se ovo pitanje reguliše, kao što je član 280. Carinskog zakona. Drugostepeni sud se poziva i na primenu Direktive o žigovima Evropske unije br. 2015/2436 iz 2015. godine, koja predviđa da nosilac žiga ima pravo da zabrani tranzit robe obeležene neovlašćenim korišćenjem žigom zaštićenog znaka, a kako odredbe Direktive Evropske unije predstavljaju opšte prihvaćeno pravilo međunarodnog prava, onda se one shodno članu 16. stav 2. Ustava neposredno primenjuju, na osnovu kojih odredbi drugostepeni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju došlo do povrede zaštićenih oznaka tužilaca. Iz navedenih razloga, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužilaca.

Revident osporava pravilnost primene materijalnog prava. Prema njegovim navodima pogrešna primena materijalnog prava ogleda se u tome što Privredni apelacioni sud nije pravilno primenio odredbu člana 38. Zakona o žigovima, jer tom odredbom nije bilo predviđeno da se radnjom tranzita može učiniti povreda žiga i da nosilac žiga može zabraniti tranzit robe, već samo uvoz ili izvoz robe. Smatra da je pogrešan stav drugostepenog suda da se ova pravna stvar može rešiti primenom Carinskog zakona umesto jezičkim tumačenjem Zakona o žigovima, a posebno ukazuje da se Direktiva Evropske unije na koju se drugostepeni sud poziva, ne može direktno primenjivati pred domaćim sudovima, jer ne predstavlja opšte prihvaćena pravila međunarodnog prava.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tuženog.

U konkretnom slučaju iz utvrđenih činjenica proizilazi da je tuženi uvoznik robe pod zaštićenim znakovima tužilaca. Roba je bila u tranzitu radi uvoza u Bosnu i Hercegovinu, a Uprava carina – Odeljenje za zaštitu intelektualne svojine je u skladu sa svojim ovlašćenjima iz Carinskog zakona prekinula carinski postupak i privremeno zadržala robu na kojoj su utisnuti zaštićeni znakovi tužilaca.

Odredbom člana 38. Zakona o žigovima kojim se uređuje sadržina, sticanje i obim prava nosioca žiga, propisano je u stavu 2. tačka 1. da nosilac žiga ima pravo da drugim licima zabrani da neovlašćeno koriste znak koji je istovetan sa njegovim ranije zaštićenim znakom u odnosu na robe, odnosno usluge koje su istovetne robi odnosno uslugama za koje je taj žig registrovan.

Prema odredbi člana 72. Zakona o žigovima, povredom prava smatra se svako neovlašćeno korišćenje znaka od strane bilo kog učesnika u prometu u smislu člana 38. i člana 43. stav 2. istog zakona.

Odredbama Zakona o žigovima iz 2013. godine koji se primenjuje u konkretnom slučaju, nije izričito propisano da nosilac žiga može zabraniti drugim licima da neovlašćeno koriste njegov znak zaštićen žigom i u slučaju tranzitnog prometa robe. Međutim, to ne znači da nosilac žiga nema to pravo, odnosno da je takav vid pravne zaštite zakonom isključen. To pravo nosioca žiga je izričito ustanovljeno odredbom člana 281. Carinskog zakona. Carinski organ je saglasno odredbi člana 282. istog zakona, ovlašćen i po službenoj dužnosti da može prekinuti carinski postupak i puštanje robe koja se uvozi, izvozi ili je u tranzitu, ako posumnja da je povređeno neko od prava intelektualne svojine. Osim toga, takav postupak zaštite prava nosioca žiga poznaje i odreba Direktive EU 2015/2436 iz 2015. godine. Tim propisom je izričito propisano da nosilac žiga ima pravo da zabrani tranzit robe obeležene neovlašćenim korišćenjem žigom zaštićenog znaka. Zato se pravo značenje odredbe člana 38. stav 2. tačka 1. Zakona o žigovima, može utvrditi sistematskim tumačenjem svih navedenih zakonskih propisa, a ne samo navedene odredbe Zakona o žigovima kako neosnovano tvrdi revident. Ono ukazuje da nosilac žiga može zabraniti drugim licima neovlašćeno korišćenje znaka koji je istovetan sa njegovim ranije zaštićenim znakom kojim je obeležena roba i u slučaju kada se radi o robi u tranzitu. Ukoliko određena radnja nije izričito po vrsti specifikovana kao neovlašćena upotreba žiga, to ne znači istovremeno da je i samim tim ona dozvoljena. Naprotiv, neovlašćena upotreba žiga se u pogledu pravne kvalifikacije ispunjava prema sadržini konkretne radnje u odnosu na celokupan sistem zaštite koji se pruža nosiocu prava na žig. Iz iznetih razloga, pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je shodno napred citiranim odredbama usvojio tužbeni zahtev tužilaca u celosti.

Neosnovani su navodi revidenta da se Direktiva EU 2015/2436 iz 2015. godine ne može direktno primenjivati pred domaćim sudovima. Ovo iz razloga što navedena direktiva predstavlja opšteprihvaćeno pravilo međunarodnog prava koje se saglasno odredbi člana 16. stav 2. Ustava neposredno primenjuje. Dakle, da bi se primenjivala opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava, nije potrebno da ih država ratifikuje, kao što je to slučaj sa međunarodnim ugovorima koji moraju biti ratikofikovani da bi predstavljao deo pravnog poretka i neposredno primenjivao, pa su u tom smislu neosnovani i bez uticaja navodi revidenta, a kojima isključuje primenu Direktive na konkretan slučaj.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tuženog kao neosnovanu i odlučio kao u izreci revizijske presude na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić