Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju tužioca. Troškove revizijskog postupka je tražio opredeljeno.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a tužilac u reviziji ne ukazuje na druge bitne povrede propisane odredbom člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaključio ugovor o stambenom kreditu sa „... Bank“ A.D. Beograd, 23.12.2010. godine, koji za predmet ima kredit od 31.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po kupovnom kursu te banke za devize na dan puštanja kredita u korišćenje, za kupovinu nepokretnosti – dvosobnog stana broj 1, u prizemlju, površine 58 m2, broj zgrade ..., ulica ... broj ... na K.O. ..., upisan u l.n. br. ... K.O. ... . Kao korisnik kredita tužilac se obavezao odredbom člana 8. tačka 2. tog ugovora, da tokom čitavog perioda trajanja ugovora, na iznos nove građevinske vrednosti nekretnina, osigura imovinu opisanu u tački 6.1 tog ugovora, od osnovnih rizika, rizika požara i drugih okolnosti koje nastanu usled požara, eksplozija, oluja i drugih prirodnih nepogoda, klizanje i sleganje tla, kao i od dopunskih rizika izlivanja vode iz instalacije i poplava, kod osiguravajućeg društva koje banka odabere, s tim što je u obavezi da preda banci, pre puštanja kredita u korišćenje važeću polisu osiguranja imovine sa potvrdom o vinkulaciji (prenosu na banku) polise osiguranja imovine u korist banke. Nakon zaključenja navedenog ugovora o stambenom kreditu, tužilac je, kao osiguranik, zaključio sa tuženim, kao osiguravačem, ugovor o osiguranju imovine sa rokom trajanja do 18.03.2041. godine. Prema polisi osiguranja broj ..., izdatoj na osnovu tog ugovora, sa periodom važenja od 31.03.2014. godine do 31.03.2015. godine, predmet osiguranja su nepokretnosti upisane u list nepokretnosti broj ... K.O. ... i to: porodična stambena zgrada broj 1, kuća površine 231 m2, u okviru koje su etažirana dva stana, dvosoban stan površine 58 m2 i četvorosoban stan broj 2, površine 138 m2, pomoćni objekat broj 2, površine 54 m2, garaža površine 27 m2 i pomoćni objekat broj 4, površine 15 m2, izgrađene na k.p. br. ... K.O. ..., na adresi u ..., u ulici ... broj ... . Osigurani rizici po navedenoj polisi su: za građevinske objekte – požar (fiksno) sa sumom osiguranja 7.996.065,00 dinara; za pomoćne objekte – požar (fiksno) sa sumom osiguranja 1.107.648,00 dinara; za stvari domaćinstva – požar (na prvi rizik) sa sumom osiguranja 2.398.819,50 dinara; za zidne i podne obloge – izliv vode iz kanalizacije (na prvi rizik), sa sumom osiguranja 399.803,25 dinara; za stvari domaćinstva – izliv vode iz instalacije (na prvi rizik), sa sumom osiguranja 719.645,85 dinara; za stakla – lom (na prvi rizik) sa sumom osiguranja od 39.980,32 dinara, a ugovorena je i doplata za otkup amortizovane vrednosti kod delimičnih šteta za rizik požara. Na porodičnom stambenom objektu tužioca površine 231 m2 i pomoćnom objektu (radionica) površine 54 m2, nepokretnostima osiguranim po polisi osiguranja broj ..., dana 15.04.2014. godine, oko 23,15 časova je došlo do požara pa su vatrogasne jedinice gašenje izvršile 16.04.2014. godine u 01,00 časova, tako što je požar gašen sa dve cisterne kapaciteta od po 7-8 m3 vode, a tokom intervencije gašenja požara potrošeno je oko 20 m3 vode (20.000 litara vode). U požaru je izgorela krovna obloga, krovna konstrukcija i stvari na tavanu, tako što se kompletan materijal krovne obloge urušio u tavanski prostor na tavansku ploču koja je bila obložena blatom umešanim sa vezivom od organskih materijala preko daščane oplate. Drvene grede tavanske ploče nisu bile u kontaktu sa vatrom, a stvari koje su izgorele u požaru su bile polovne jer ih je tužilac kupovao a potom restaurirao. Tužilac je tuženoj prijavio nastanak osiguranog slučaja 16.04.2014. godine, pa su zaposleni kod tuženog izašli na lice mesta radi izviđaja i procene štete 16.04.2014. godine, 22.04.2014. godine, 23.04.2014. godine i 06.05.2014. godine, a potom su sačinili zapisnike o izviđaju i proceni štete. Zaposlena kod tuženog BB je, odmah po izlasku na mesto događaja, tužiocu rekla da mora da skloni šut sa tavanske ploče i da potom oštećene objekte pokrije najlonima, što je tužilac i učinio, ali je vetar koji je tih dana jako duvao, odnosio raširene najlone. Pri narednom izlasku na lice mesta, komisija tuženog u sastavu BB, VV i GG, je ukazala tužiocu da objekat nije adekvatno zaštićen i da mora mnogo bolje da uradi pokrivanje tavanske ploče najlonima ili da odmah krene u sanaciju krova. Nakon nastanka osiguranog slučaja tužilac je angažovao sudskog veštaka Duška Banjca radi praćenja stanja na oštećenim objektima i za to mu je platio naknadu od 60.000,00 dinara. U zapisniku o izvođaju i proceni štete od 16.04., 22.04. i 23.04.2014. godine, tuženi je utvrdio vrednost građevinskih objekata i sačinio obračun naknade iz osiguranja na ukupan iznos od 3.862.102,00 dinara, od čega na ime troškova raščišćavanja i rušenja na stambenom objektu 131.490,00 dinara, na ime sanacije štete na stambenom objektu 2.912.464,00 dinara, na ime troškova raščišćavanja i rušenja na pomoćnom objektu (radionica) 25.950,00 dinara, na ime sanacije štete na pomoćnom objektu 699.428,00 dinara, na ime troškova raščišćavanja i rušenja na stvarima domaćinstva 13.570,00 dinara i na ime naknade za stvari domaćinstva 74.700,00 dinara. Kako predmetni objekti nisu bili zaštićeni, atmosferske prilike koje su usledile posle gašenja požara, prouzrokovale su njihovo propadanje. Porodična stambena zgrada broj 1 i pomoćni objekat (radionica) više ne postoje kao funkcionalna celina, od njih je jedino preostao ulični i fasadni zid sa elementima prozora i roletnama, koji faktički služi kao ograda. Veštačenjem od strane komisije veštaka Fakulteta tehničkih nauka – Departman za građevinarstvo i geodeziju od 13.02.2018. godine, kao i izjašnjenjima veštaka od 26.11.2018. godine, 02.04.2019. godine, 10.06.2020. godine i 06.10.2020. godine, utvrđeno je da su predmetni objekti mogli biti zaštićeni pre kiša koje su počele u maju 2014. godine, tako što je u konkretnom slučaju trebalo izraditi privremenu konstrukciju koja bi imala nagib prema dvorištu na koju bi se postavio najlon, ali da bi najbolje bilo (samo u smislu ekonomske opravdanosti), da je odmah izvedena nova krovna konstrukcija kao trajno rešenje, pri čemu bi se zahtev za izdavanje građevinske dozvole ishodovao po ubrzanoj proceduri.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo odbijanjem tužbenog zahteva tužioca jer je uzrok štete na njegovom objektu u nepreduzimanju radnji zaštite objekta nakon požara od strane tužioca koga je tuženi upozorio na tu činjenicu i dao mu uputstva za preduzimanje mera zaštite objekata, po kojima tužilac nije postupio, a što je za posledicu imalo propadanje objekta.

Odredbom člana 926. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da je osiguranik dužan preduzeti propisane, ugovorene i sve ostale mere potrebne da se spreči nastupanje osiguranog slučaja, a ako osigurani slučaj nastupi, dužan je preduzeti sve što je u njegovoj moći da se ograniče njegove štetne posledice. Ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastupila bez njegove krivice, jer je tako propisano odredbom člana 154. stav 1. istog Zakona.

U konkretnom slučaju, tužiočevi objekti su propali nakon požara koji se dogodio 15.04.2014. godine, za koji događaj je tuženi, kao osiguravač, isplatio štetu nastalu nastupanjem osiguranog slučaja. Tužilac nije preduzeo mere zaštite objekta od prodora atmosferskih voda, na način kako ga je tuženi poučio, pa tuženi nije kriv za štetu pričinjenu tužiocu, a zbog toga nije ni dužan da mu predmetnu štetu naknadi. Pošto je osigurani slučaj nastupio, tužilac je bio dužan da preduzme sve što je u njegovoj moći da se ograniče njegove štetne posledice, odnosno da zaštiti svoj objekat od dejstva atmosferskih prilika (kiša, vetar i slično), a nije tako postupio pa tuženi nije kriv za predmetnu štetu.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da nema njegove krivice za predmetnu štetu jer je on postupao onako kako uslovi za osiguranje tuženog nalažu, tako što je izvestio tuženog o nastanku štete i očekivao da će on na lice mesta da pošalje stručna lica da izvrše procenu štete i da mu daju dalja uputstva. Suprotno tome, tuženi je ispunio svoju ugovornu obavezu iz ugovora o osiguranju zaključenog sa tužiocem tako što su zaposleni tuženog, po tužiočevoj prijavi, izašli na mesto događaja radi izviđaja i procene štete odmah po prijavi, 16.04.2014. godine, a potom i 22.04.2014. godine, 23.04.2014. godine i 06.05.2014. godine, procenili štetu, pa je potom tuženi sačinio obračun naknade iz osiguranja i isplatio ukupan iznos od 3.862.102,00 dinara. Na taj način tuženi je ispunio svoju obavezu, kao osiguravač, u smislu odredbe člana 919. stav 1. Zakonom o obligacionim odnosima.Za propadanje objekta koji je, bez krovne konstrukcije, bio izložen vetru i obilnim kišnim padavinama tokom maja meseca 2014. godine, tuženi ne snosi krivicu jer je tužilac bio dužan da ograniči štetne posledice osiguranog slučaja (požara) u smislu odredbe člana 926. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a nije tako postupio, pa je njegov tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog da mu naknadi predmetnu štetu, neosnovan.

Navodima revizije tužioca o tome da on nije imao novčanih sredstava da odmah započne sanaciju štete na svom građevinskom objektu, ne dovodi se u sumnju pravilnost zaključka nižestepenih sudova o neosnovanosti njegovog tužbenog zahteva. Obaveza tuženog da tužiocu naknadi predmetnu štetu postojala bi u slučaju da je šteta nastala kao posledica propuštanja tuženog da ispuni neku svoju obavezu, što ovde nije slučaj, jer obaveza da ograniči štetne posledice nastanka osiguranog slučaja nije bila na tuženom, nego na tužiocu. Osporavanjem nalaza i mišljenja sudskih veštaka na čijem mišljenju je zasnovan zaključak nižestepenih sudova o uzroku propasti tužiočevih objekata, tužilac osporava pravilnost utvrđenog činjneičnog stanja što nije dozvoljeno. Revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, jer je tako propisano odredbom člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona, a to ovde nije slučaj.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Troškovi drugostepenog postupka na ime sastava odgovora na reviziju i sudske takse za odgovor, tuženom nisu priznati jer mu nisu bili potrebni, na osnovu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz svih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić