Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 217/21 od 26.02.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju P1 976/18 od 20.10.2020. godine u usvajajućem delu stava drugog izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu četvrtom izreke prvostepene presude i obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 78.334,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do konačne isplate, a deo zahteva za naknadu troškova postupka preko dosuđenog do iznosa od 84.334,00 dinara, odbijen je kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom na osnovu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), jer postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/2014), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod „Trace PZP“ Vranje, na poslovima ... u periodu od 07.01.2015. godine do 12.04.2018. godine. U periodu pre zasnivanja radnog odnosa kod tuženog, tužilac je bio u radnom odnosu u Preduzeću za puteve „ Vranje“. Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St 25/2012 od 29.03.2012. godine otvoren je stečajni postupak nad Preduzećem za puteve „ Vranje“. U stečajnom postupku navedeno preduzeće je prodato tuženom, ugovorom o prodaji od 23.12.2014. godine, a tuženi je dana 05.01.2015. godine isplatio kupoprodajnu cenu i time postao vlasnik na osnivačkom kapitalu, koji čine pokretna i nepokretna imovina sa 100% udela u ukupnom kapitalu društva. Odredbom člana 8. navedenog ugovora predviđeno je da kupac, kupovinom osnivačkih prava, ne postaje pravni sledbenik navedenog preduzeća. Dana 05.01.2015. godine obustavljen je stečajni postupak zbog prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, a postupak je nastavljen prema stečajnoj masi radi namirenja stečajnih poverilaca. Dana 02.08.2018.godine izvršena je statusna promena pripajanja privrednih društava „Trace PZP Vranje“ i „Trace PZP Niš“ i promenjeno u ime „Trace Srbija“ a.d. Niš. U ovom postupku tužilac potražuje neisplaćenu uvećanu zaradu po osnovu minulog rada u visini prema nalazu veštaka ekonomsko-finansijske struke za period od 01.04.2015. godine do 05.04.2017. godine.

Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da u konkretnom slučaju treba primeniti odredbu člana 37. stav 1. tačka 5. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, jer ova odredba tužiocu daje veća prava i u saglasnosti je sa odredbom člana 108. stav 1. tačka 4. Zakona o radu. Ovo stoga što je nakon prodaje stečajnog dužnika došlo do promene osnivača tog društva, jer je vlasnička i upravljačka prava stekao kupac, ovde tuženi, ali je stečajni dužnik zadržao svoj pravni subjektivitet i status pravnog lica, a po njihovoj oceni proizilazi da je ostvareni kontinuitet u članstvu u Udruženju „Putar“ između PZP „Vranje“ kod kojeg je tužilac bio zaposlen i tuženog, kod koga je zasnovao radni odnos, pa su zaključili da tužiocu pripada pravo na uvećanu zaradu po osnovu vremena provedenog na radu kod poslodavca.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je stanovište nižestepenih sudova zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 1. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, broj 104/09 i 99/11) propisano je da se tim Zakonom uređuju uslovi i način pokretanja i sprovođenja stečaja nad pravnim licima. Odredbom člana 132. stav 1. istog Zakona propisano je da po donošenju rešenja o bankrotstvu, stečajni upravnik započinje i sprovodi prodaju celokupne imovine ili dela imovine stečajnog dužnika. Odredbom člana 135. istog Zakona propisano je da predmet prodaje može biti stečajni dužnik kao pravno lice, uz saglasnost odbora poverilaca uz prethodno obaveštenje razlučnih i založnih poverilaca u skladu sa članom 133. stav 2. ovog Zakona, dok je odredbom člana 136. stav 1. istog Zakona propisano da posle prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, stečajni postupak se u odnosu na stečajnog dužnika obustavlja a stavom 3. istog člana propisano je da novac dobijen prodajom stečajnog dužnika, kao i imovina stečajnog dužnika iz stava 2. ovog člana, ulazi u stečajnu masu u odnosu na koju se stečajni postupak nastavlja.

Imajući u vidu navedene odredbe, po oceni Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju kao merodavni propis ima se primeniti Zakon o stečaju. Nije moguće primeniti odredbu člana 37. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, kao ni član 108. stav 1. tačka 4. Zakona o radu u odnosu na potraživanje tužioca, s obzirom da je za ostvarivanje ovog prava potrebno da budu ispunjeni uslovi za isplatu uvećane zarade po osnovu minulog rada prema odredbama Zakona o radu, na koji se tužilac poziva, a čija primena je u konkretnom slučaju isključena. Ovo stoga što je posledica prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica ta da pravno lice koje je kupac nije pravni sledbenik stečajnog dužnika. Stoga tuženi svoj pravni subjektivitet ne izvodi iz pravnog subjektiviteta stečajnog dužnika, niti je svoj status stekao iz pravnog statusa ranijeg stečajnog dužnika, a nije nastao bilo kakvom statusnom promenom, tako da između subjekta u stečaju i subjekta koji je nastao kupovinom postoji očigledna razlika.

Iz izloženih razloga nižestepene presude su preinačene, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, te je odlučeno kao u stavu drugom izreke, na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Preinačenje drugostepene presude u pogledu dela odluke o glavnoj stvari ime za posledicu i preinačenje odluke o troškovima postupka, tako što će zbog delimičnog uspeha u stranaka u sporu svaka od njih snositi svoje troškove postupka, primenom člana 165. u vezi člana 153. stav 2. ZPP.

Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka obzirom da tužilac nije uspeo u postupku po reviziji.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić