U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Milićević, advokat iz ..., protiv tužene „Komercijalna banka“ a.d. Beograd, čiji je punomoćnik Ivan Simić, advokat iz ..., radi poništaja sporazuma o prestanku radnog odnosa, odlučujući o izjavljenoj reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 339/21 od 19.03.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 21.07.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 339/21 od 19.03.2021. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1343/16 od 30.09.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se poništi sporazum o prestanku radnog odnosa broj .. od 19.04.2016. godine, zaključen između tužioca i tuženog, kao nezakonit, kao i zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 316.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 339/21 od 19.03.2021. godine, odbijena je žalba tužioca i potvrđena navedena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Tuženi je blagovremeno podneo odgovor na reviziju, kojim je osporio revizijske navode i predložio da se ista odbije. Troškove revizijskog postupka opredeljeno je tražio.

Revizija je dozvoljena po odredbi člana 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br, 72/11…18/20) zbog čega revizijski sud nije odlučivao o predlogu revidenta da se revizija dozvoli kao izuzetno dozvoljena po odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Vrhovni kasaconi sud nije razmatrao revizijske navode kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 1. u vezi člana 8. ZPP, jer ova bitna povreda nije mogla biti učinjena pred drugostepenim sudom koji nije otvarao glavnu raspravu, a prema članu 407. ZPP, nije razlog za izjavljivanje revizije ako je učinjena u postupku pred prvostepenim sudom. Revizijske navode kojima se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud takođe nije razmatrao, jer prema članu 407. ZPP, nisu razlog za izjavljivanje revizije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme počev od 16.05.2008. godine na poslovima direktora sektora na osnovu Ugovora o radu broj .. od 30.04.2008. godine. Zbog incidenta tužioca, zaposleni kod tužene sproveli su proceduru radi utvrđivanja činjenica. Tom prilikom tužiocu su predočeni navodi iz incidenta, dokazi i nakon izjašnjenja sastavljen je zapisnik koji je tužilac pročitao i potpisao bez primedbi. Tužilac je dana 19.04.2016. godine sa svog službenog mejla poslao molbu tuženoj da mu se odobri sporazumni prestanak radnog odnosa. Sutradan je došao u kancelariju gde je pročitao i bez primedbi potpisao pisanu molbu za prestanak radnog odnosa i sporazum o sporazumnom prestanku radnog odnosa, a kojom prilikom mu je uručeno obaveštenje o posledicama takvog načina prestanka radnog odnosa. Tuženi je preko svojih zaposlenih u svemu poštovao važeću proceduru za postupanje kod prevarnih radnji, posebno u pogledu vremenskog redosleda sleda radnji koje se preduzimaju i ovlašćenja zaposlenih za preduzimanje radnje.

Prema stanovištu nižestepenih sudova, tužilac tokom postupka nije dokazao da je osporeni sporazum o prestanku radnog odnosa zaključen usled mane volje tužioca. Nema dokaza da je postojala ozbiljna opasnost po život, telo ili drugo značajno dobro tužioca ili trećeg lica i da je isključivo usled toga tužilac bio prinuđen da pošalje mejl sa molbom za sporazumni raskid radnog odnosa, potpiše pisanu molbu za raskid i sporazum. U zapisnik od 19.04.2016. godine unete su činjenice utvrđene iz iskaza samog tužioca koji je slobodnom voljom, samoinicijativno poslao mejl i bez ikakve pretnje i prinude potpisao molbu i sporazum. Stavljanje u izgled zakonskih konsenkvenci usmenim putem od strane zaposlenih kod tuženog zbog radnji koje se tužiocu stavljaju na teret ne smatraju se pretnjom, zbog čega je tužbeni zahtev neosnovan.

Nasuprot revizijskim navodima, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

U konkretnom slučaju tužilac nije dokazao da je predmetni sporazum za sporazumni prestanak radnog odnosa potpisao usled mana volje, usled čega su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je sporazum zaključen u skladu sa članom 177. Zakona o radu. Tuženi je sproveo propisanu proceduru postupanja kod prevarnih radnji, pisanim putem obavestio tužioca o posledicama njegovog zahteva, upodobio ugovor o radu sa aneksima i tekst sporazuma, koji je tužilac pročitao i svojevoljno potpisao. Prema članu 60. Zakona o obligacionim odnosima pretnja kao mana volje je posledica određene prinude. Razlikuju se fizička i psihička prinuda. Psihička prinuda se postiže izazivanjem opravdanog straha od buduće opasnosti koja će se desiti samom ugovorniku, njegovoj imovini ili bliskim licima. Potrebno je, dakle, da je pretnja presudno uticala na donošenje odluke o zaključenju ugovora, odnosno ona treba da izazove neotklonjiv strah zbog koga lice izjavljuje volju u smislu zaključenja ugovora. Pri tome, nije nedozvoljena pretnja upotreba nekog pravnog sredstva na koje se ima pravo, ukoliko se time ostvaruje njegov cilj. Zaposleni kod tuženog ukazivali su tužiocu da će protiv njega biti podneta krivična prijava, kao zakonska konsenkvenca njegovog postupanja prilikom obavljanja radnog zadataka, pa pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da njihovo postupanje ne predstavlja pretnju, jer ne predstavlja nedopuštenu radnju i nema protivpravnost. Tužilac je slobodnom voljom zaključio sporazum o prestanku radnog odnosa kod tuženog usled čega sporazum proizvodi pravno dejstvo.

Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 414. stava 1. ZPP, odlučio kao u prvom stavu izreke.

Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 165. stava 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP, odbio zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka jer odgovor na reviziju nije bio potreban za ovu parnicu.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić