U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković, dr Ilije Zindovića, Branka Stanića i Ivane Rađenović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Snežana Cemović, advokat iz ..., protiv tužene „HALKBANK“ a.d. Beograd, čiji je punomoćnik Jelena Mustecić, advokat iz ..., radi utvrđenja i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Čačku Gž 1572/21 od 15.09.2021. godine, u sednici održanoj dana 16.06.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Čačku Gž 1572/21 od 15.09.2021. godine u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu tužilje za utvrđenje ništavosti odredbe člana 8. Ugovora o gotovinskom kreditu br. ... od 30.03.2015. godine i pravu na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po ništavoj odredbi.

PREINAČAVAJU SE presude Višeg suda u Čačku Gž 1572/21 od 15.09.2021. godine i Osnovnog suda u Čačku P 2077/20 od 08.02.2021. godine, tako što se ODBIJA, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 8. Ugovora o gotovinskom kreditu br. ... od 30.03.2015. godine koja glasi: „Naknada za obradu kredita iznosi 1% od iznosa odobrenog kredita, fiksna je i naplaćuje se na dan puštanja sredstava kredita u tečaj“, da se obaveže tužena da tužilji na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 14.451,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30.03.2015. godine do isplate, kao i da se obaveže tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Čačku Gž 1572/21 od 15.09.2021. godine, u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu tužilje za utvrđenje ništavosti odredbe člana 8. Ugovora o gotovinskom kreditu broj ... od 19.07.2018. godine i pravu na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po ništavoj odredbi.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužene izjavljena protiv presude Višeg suda u Čačku Gž 1572/21 od 15.09.2021. godine, u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu tužilje za utvrđenje ništavosti odredbe člana 8. Ugovora o gotovinskom kreditu broj ... od 19.07.2018. godine i pravu na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po ništavoj odredbi.

Svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Čačku P 2077/20 od 08.02.2021. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je odredba člana 8. Ugovora o gotovinskom kreditu br. ... od 30.03.2015. godine ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 14.451,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30.03.2015. godine pa do isplate. Stavom trećim, utvrđeno je da je odredba člana 8. Ugovora o gotovinskom kreditu broj ... od 19.07.2018. godine ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 2.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19.07.2018. godine pa do isplate. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 25.386,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude pa do isplate.

Presudom Višeg suda u Čačku Gž 1572/21 od 15.09.2021. godine, odbijena je žalba tužene i potvrđena je navedena prvostepena presuda.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji u odnosu na Ugovor o gotovinskom kreditu br. ... od 30.03.2015. godine, radi ujednačavanja sudske prakse, jer je pobijana drugostepena presuda u ovom delu u suprotnosti sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita od 22.05.2018. godine, kao i sa dopunom tog stava od 16.09.2021. godine, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene delimično osnovana i delimično nedozvoljena.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa pravnim prethodnikom tužene dana 30.03.2015. godine zaključila ugovor o gotovinskom kreditu, kojim je istoj odobren kredit u iznosu od 12.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa rokom otplate od 84 meseca. Odredbom člana 8. Ugovora je određeno da naknada za obradu kredita iznosi 1% od iznosa odobrenog kredita, fiksna je i naplaćuje se na dan puštanja sredstava kredita u tečaj. Parnične stranke su takođe dana 19.07.2018. godine zaključile ugovor o gotovinskom kreditu kojim je tužilji odobren kredit u iznosu od 150.000,00 dinara sa rokom otplate od 24 meseca. Oredbom člana 8. tog ugovora je određeno da naknada za obradu i realizaciju kredita iznosi 1,5000% od iznosa odobrenog kredita, fiksna je i naplaćuje se na dan puštanja sredstava kredita u tečaj. Tužena je po spornim odredbama od tužilje naplatila iznos od 14.451,00 dinar, odnosno iznos od 2.250,00 dinara na ime naknade za obradu kredita.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi zauzimaju pravno stanovište da je sporna ugovorna odredba suprotna osnovnim načelima obligacionog prava, sadržanim u članovima 11., 12. i 15. ZOO. Ugovorna odredba ne precizira koji su to troškovi banke, te je ostao nepoznat mehanizam prema kome je tužena banka utvrdila visinu naplaćenih troškova.

S obzirom na zauzeto stanovište, tužilac ima pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja, jer je tužena banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. ZOO, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da obvezniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga zaključenog Ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br.36/11 i 39/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju jer su predmetni ugovori o kreditu zaključeni 30.03.2015. i 19.07.2018. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u članu 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje), i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovorajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Sl. glasnik RS“, br.45/11), bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrasca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3. visinu i vrstu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

U konkretnom slučaju tužilja je kao prilog uz svoju uz tužbu dostavila ponudu povodom zaključenja ugovora od 30.03.2015. godine koja sadrži konkretne iznose koje je tužilja dužna da plati na ime troškova obrade kredita. U ponudi je utvrđena visina jednokratne naknade za obradu kreditnog zahteva. Njena sadržina je inkorporisana u predmetni ugovor o kreditu, pa je tužilji jasno predočena naknada za obradu zahteva. Kako je tužilja sadržinom ponude obaveštena o vrsti i visini naknade koja padaju na njen teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu, niti stvarne troškove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze i u smislu člana 50. ZOO (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva. U situaciji kada je trošak obrade kredita bio iskazan kroz efektivnu kamatnu stopu i sadržan u ponudi banke, na koju je korisnik kredita pristao, taj trošak je od korisnika kredita naplaćen na zakonom dozvoljen način. Iz navedenog sledi zaključak da je tužilja svojevoljno pristala na tako ugovorene uslove. Tužilja je imala mogućnost da odustane od zaključenog ugovora o kreditu, u roku od 14 dana od dana zaključenja ugovora, u skladu sa odredbom člana 12. stav 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Kako to nije učinila i kako je bila upoznata sa vrstom i visinom svih troškova koji padaju na njen teret po osnovu oba zaključena ugovora o kreditu, sledi da je banka u svemu zakonito postupila. U skladu sa iznetim, navedena odredbe ugovora o kreditu br. ... od 30.03.2015. godine kojom je predviđena naknada za trošak obrade kredita nije ništava.

S obzirom da pobijana ugovorna odredba nije ništava, to tužilja neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zateznom zakonskom kamatom na osnovu članova 210. i 214. ZOO.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Međutim, u odnosu na pravnosnažnu presudu po tužbenom zahtevu tužilje za utvrđenje ništavosti odredbe člana 8. Ugovora o gotovinskom kreditu broj ... od 19.07.2018. godine i pravu na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po ništavoj odredbi, revizijski sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku za izuzetnu dozvoljenost revizije. Tužena nije dokazala da je u predugovornoj fazi tužilji dostavila ponudu sa jasno označenom visinom troškova obrade kredita koji su određeni ugovorom o kreditu od 19.07.2018. godine i naplaćeni od tužilje.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije, u skladu sa odredbom člana 410. stav 2. tač. 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene u ovom delu nedozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 14.10.2020. godine, a vrednost predmeta spora je 16.701,00 dinara. Imajući u vidu da je vrednost predmeta spora ispod dinarske protivvrednosti 3.000 evra, to je revizija tužene nedozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud odbacio je reviziju tuženog, kao u stavu trećem izreke, primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Primenom člana 165. u vezi člana 153. stava 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je imajući u vidu srazmeran uspeh stranaka u sporu odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić