Na osnovu člana 92. i 93. Krivičnog zakonika, pored ostalih i od okrivljenih Miloša Andrića, Ivane Popin i Mirka Simića solidarno se oduzima imovinska korist u iznosu od 4.271.695,00 dinara, koji su dužni da uplate u roku od 60 dana od dana pravnosnažnosti presude, u korist budžeta Republike Srbije.

Istom presudom okrivljeni su obavezani da sudu na ime paušala plate iznos od po 50.000,00 dinara, u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, kao i troškove krivičnog postupka o kojima će sud odlučiti naknadno posebnim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 Po1 7/21 od 11.05.2022. godine, u stavu prvom, delimičnim usvajanjem žalbi Tužioca za organizovani kriminal, okrivljenog Miloša Andrića i njegovog branioca, advokata Branka Kolšeka i branioca okrivljenog Milana Munjasa, advokata Dejana Dragića, preinačena je, pored ostalog, prvostepena presuda u pogledu odluke o krivičnoj sankciji u odnosu na okrivljene Ivanu Popin i Miloša Andrića, tako što se okrivljenoj Ivani Popin zadržava kao pravilno utvrđena kazna zatvora u trajanju od 6 (šest) meseci zbog krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 4. u vezi stava 2. Krivičnog zakonika, za koje je prvostepenom presudom oglašena krivom, a zbog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica pomaganjem iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 35. i 61. Krivičnog zakonika, za koje je prvostepenom presudom oglašena krivom joj je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 3 (tri) godine pa je osuđena na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine i 3 (tri) meseca, u koju joj se uračunava vreme provedeno u pritvoru, dok se okrivljenom Milošu Andriću, zadržava kao pravilno utvrđena kazna zatvora u trajanju od 6 (šest) meseci zbog krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 4. u vezi stava 2. Krivičnog zakonika, za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, a zbog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica pomaganjem iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 35. i 61. Krivičnog zakonika, za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 2 (dve) godine pa je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 2 (dve) godine i 2 (dva) meseca, u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru.

U preostalom delu žalba Tužioca za organizovani kriminal, žalba okrivljenog Miloša Andrića i njegovog branioca, advokata Branka Kolšeka, žalbe branioca okrivljenih Gorana Jovićevića, Ivane Popin i Milana Munjasa, advokata Dejana Dragića, žalba branioca okrivljenog Mirka Simića, advokata Maše Bjelogrlić i žalba okrivljenog Bojana Obrenića, advokata Minje Blažić-Pavićević u celosti, odbijene su kao neosnovane, a prvostepena presuda je, u odnosu na okrivljene Gorana Jovićevića, Mirka Simića, Ivanu Popin, Miloša Andrića, Milana Munjasa i Bojana Obrenića u nepreinačenom delu, potvrđena.

Stavom drugim ove presude, usvojena je žalba branioca okrivljenog Deana Kvočke, advokata Momčila Bulatovića i žalba branioca okrivljenog Aleksandra Todorovića, advokata Željka Rakića, pa je prvostepena presuda u odnosu na ove okrivljene ukinuta i spisi predmeta u tom delu upućeni prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Trećim stavom pobijane presude, na osnovu člana 20. ZKP, obustavljen je krivični postupak protiv okrivljenog Milorada Tomovića, sa ličnim podacima kao u izreci presude, zbog krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 1. Krivičnog zakonika po optužnici Tužilaštva za organizovani kriminal Kto 105/17 od 18.04.2018. godine precizirana 21.05.2020. godine, usled smrti ovog okrivljenog.

Istom presudom odlučeno je da troškovi krivičnog postupka u odnosu na okrivljenog Milorada Tomovića padaju na teret budžetskih sredstava suda.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli:

- branilac okrivljenog Miloša Andrića, advokat Branko Kolšek, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i 11) i stav 2. tačka 1) i 2) ZKP, povrede zakona iz člana 441. stav 3. ZKP i zbog toga što je na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjen zakon, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud presudom utvrdi da postoji povreda zakona na koju se ukazuje i preinači u celini pobijane presude i u odnosu na ovog okrivljenog odbije optužbu.

- branilac okrivljene Ivane Popin, advokat Dejan Dragić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

- branilac okrivljenog Mirka Simića, advokat Maša Bjelogrlić, iz razloga predviđenih odredbom člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, koju opredeljuje navođenjem povrede krivičnog zakona iz člana 439. ZKP, bez isticanja konkretne tačke navedene odredbe, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevima, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Miloša Andrića, advokata Branka Kolšeka, je neosnovan.

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Mirka Simića, advokata Maše Bjelogrlić i Ivane Popin, advokata Dejana Dragića, su nedozvoljeni.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog Miloša Andrića kao nedozvoljen dokaz označava službenu belešku o obaveštenju primljenom od građana, Poreske uprave, Sektor poreske policije regionalnog odeljenja Poreske policije Beograd broj STPOV 93/2016 – D0013 od 11.10.2016. godine, koja prema stavu branioca predstavlja iskaz svedoka AA, dat suprotno odredbama ZKP, bez prisustva okrivljenog i njegovog branioca, čime su onemogućeni da učestvuju u toj procesnoj radnji.

Odredbom člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, propisano je da apsolutno bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji, ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama ZKP ne može zasnivati, osim ako je, s obzirom na druge dokaze, očigledno da bi i bez tog dokaza bila doneta ista presuda.

Odredbom člana 288. ZKP predviđena je mogućnost prikupljana obaveštenja od građana od strane policije, ali je odredbom člana 237. stav 3. u vezi stava 1. i 2. ZKP predviđeno da se sva obaveštenja koja su, u smislu člana 288. ZKP, javnom tužiocu i policiji dali građani, izdvajaju iz spisa predmeta, jer se na njima ne može zasnivati sudska odluka.

Tačni su navodi zahteva da je navedena službena beleška korišćena kao dokaz i da je sud na glavnom pretresu održanom dana 21.02.2020. godine izvršio uvid u istu, kao i navodi da službena beleška ne predstavlja dokaz na kome se može zasnovati presuda.

Međutim, tokom ovog krivičnog postupka, osim vršenja uvida u navedenu službenu belešku, pored odbrane okrivljenih izvedeni su i drugi dokazi, pa je tako izvršen uvid u iskaze ispitanih brojnih svedoka, u istrazi i sa glavnog pretresa, kao i u iskaze ranije okrivljenih Bojana Todorovića, Branislava Mijailovića i Vladimira Svorcana i iz istrage i sa glavnog pretresa, pročitan je nalaz i mišljenje veštaka ekonomske struke od 08.11.2017. godine i dopunski nalaz od 15.05.2020. godine i od 09.07.2020. godine sa pratećom dokumentacijom i odgovori na primedbe odbrane na dopunski nalaz i mišljenje od 20.08.2020. godine, neposredno je ispitan veštak Jovan Mijaković, te izvršen uvid u brojne pisane dokaze taksativno navedene na stranama 33. do 72. obrazloženja prvostepene presude.

Prvostepeni sud je tokom dokaznog postupka na glavnom pretresu održanom 03.09.2019. godine ispitao svedoka AA, na koji način je okrivljenom i odbrani omogućeno da svedoku postave pitanja, što je pravo koje je odbrana u potpunosti koristila, te je njen iskaz kao zakonit dokaz korišćen, između ostalog, i za ocenu verodostojnosti predmetnog ugovora, koji je bio sredstvo izvršenja krivičnog dela.

Kako se pobijane presude ne zasnivaju isključivo na navedenoj službenoj belešci, odnosno izjavi AA i navodnom „prepoznavanju“ predmetnog ugovora, pred poreskim organima, već je svedok ispitan na glavnom pretresu kako je napred navedeno, a izvedeni su i drugi brojni dokazi pa bi i bez predmetne službene beleške bila doneta ista presuda, Vrhovni kasacioni sud je našao da pobijane presude nisu donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka i iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Naime, pravnosnažne presude su, s obzirom na prirodu krivičnih dela, zasnovane na obimnoj dokaznoj građi, a pre svega na odbranama okrivljenih, iskazima brojnih svedoka i obavljenim veštačenjima, zbog čega su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Miloša Andrića, ocenjeni neosnovanim.

Pored ovoga, kao nezakonit dokaz, isti branilac označava i neoverenu kopiju Ugovora o zakupu zaključenog 01.01.2014. godine između AA i Mirka Simića, ističući da se na neoverenim fotokopijama dokumenata presuda ne može zasnivati jer neoverena fotokopija nema karakter ni javne isprave, ni isprave, dok autentičnost sadržine ovog ugovora nije bilo moguće ispitati, jer kako to proizilazi iz suštinskih navoda zahteva, original nikada nije sravnjen sa fotokopijom.

Prema stanju u spisima, prvostepeni sud je u dokaznom postupku izvršio uvid u Ugovor o zakupu zaključen 31.01.2014. godine (Ugovor o zakupu nosi datum 01.01.2014. godine) između AA i Mirka Simića.

Odredbom člana 2. stav 1. tačka 26) ZKP propisano je, između ostalog, da je „isprava“ svaki predmet koji je podoban ili određen da služi kao dokaz činjenica koje se utvrđuju u postupku (član 83. stav 1. i 2. ZKP).

Odredbom člana 112. tačka 26) Krivičnog zakonika propisano je da se ispravom smatra svaki predmet koji je podoban ili određen da služi kao dokaz kakve činjenice koja ima značaj za pravne odnose, kao i računarski podatak.

Odredbom člana 138. stav 1. ZKP propisano je da se dokazivanje ispravom vrši čitanjem, gledanjem, slušanjem ili uvidom u sadržaj isprave na drugi način.

Odredba člana 419. stav 2. ZKP propisuje da je sud dužan da na osnovu savesne ocene svakog dokaza pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima izvede zaključak o izvesnosti postojanja određene činjenice.

Prema odredbi člana 16. stav 1. ZKP sudske odluke se ne mogu zasnivati na dokazima koji su neposredno ili posredno, sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom, ovim zakonikom, drugim zakonom ili opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, osim u postupku koji se vodi zbog pribavljanja takvih dokaza, dok je članom 84. stav 1. ZKP propisano da dokazi koji su pribavljeni protivno članu 16. stav 1. tog zakonika (nezakoniti dokazi) ne mogu biti korišćeni u krivičnom postupku.

Tačni su navodi istaknuti u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog da se, između ostalog, presuda zasniva na neoverenoj kopiji Ugovora o zakupu zaključenog 01.01.2014. godine između AA i Mirka Simića.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda neosnovano branilac u podnetom zahtevu ukazuje da neoverena kopija Ugovora o zakupu predstavlja nedozvoljen dokaz. Ovo iz razloga što odredba člana 139. stav 1. ZKP, ne propisuje izričitu obavezu suda da kao dokaz koristi isključivo originalne isprave, s obzirom da je navedenom odredbom propisano da se isprava, po pravilu, pribavlja u originalu. Takođe, odredbom člana 405. stav 5. ZKP, propisano je da se isprave koje se koriste kao dokaz, ukoliko je to moguće, podnose u originalu. Iz navedenih odredbi jasno proizilazi da, u slučaju kada nije moguće pribaviti originalnu ispravu, zakon ne isključuje mogućnost upotrebe kopije isprave.

Shodno navedenom i citiranim zakonskim propisima, činjenice u krivičnom postupku se mogu dokazivati svim dokazima osim onima koji su sami po sebi ili po načinu pribavljanja u suprotnosti sa odredbom člana 16. stav 2. ZKP, pa predmetna neoverena kopija Ugovora o zakupu, ne spada u apsolutno nezakonite dokaze. Samim tim, u situaciji kada nije moguće pribaviti ispravu u originalu, što je u konkretnom slučaju u pitanju (budući da samo postoji elektronski zapis ovog ugovora u kompjuteru okrivljenog), nije isključena mogućnost upotrebe kopije te isprave. Da li neoverena kopija isprave predstavlja nedozvoljeni dokaz jeste faktičko pitanje u svakom konkretnom slučaju i zavisi od toga da li postoji ili ne postoji sumnja u njenu autentičnost i verodostojnost.

Kako odredba člana 405. stav 1. ZKP omogućava sudu da na glavnom pretresu izvede dokaz vršenjem uvida u isprave koje služe kao dokaz, to je prvostepeni sud u konkretnom slučaju postupio u svemu zakonito, kada se na glavnom pretresu upoznao sa sadržinom isprave - predmetnom kopijom ugovora, koja po oceni ovoga suda, ne predstavlja dokaz na kome se presuda ne može zasnivati. Ovo stoga što Vrhovni kasacioni sud nalazi, ne upuštajući se pri tome u ocenu pravilnosti i potpunosti utvrđenog činjeničnog stanja, da je autentičnost i verodostojnost tog dokaza, shodno članu 419. stav 2. ZKP, proverena izvođenjem drugih dokaza, koji su sudu bili na raspolaganju, posebno iskazima svedoka.

Ostale navode - usmerene u pravcu načina na koji je utvrđena autentičnost i verodostojnost sadržine spornog ugovora, Vrhovni kasacioni sud nije razmatrao, jer predstavljaju osporavanje činjeničnog stanja, što u smislu člana 485. stav 4. ZKP, nije predmet razmatranja od strane ovog suda po podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Iz svega iznetog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u pogledu dokaza neoverene fotokopije ugovora nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, na koju se zahtevom za zaštitu zakonitosti neosnovano ukazuje.

Ukazujući na istu povredu zakona, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da se zaključci nižestepenog suda o krivici okrivljenog Miloša Andrića zasnivaju na iskazima pravnosnažno osuđenih saoptuženih Nebojše Kojadinovića i Branka Glušca, koji nisu saslušani neposredno na glavnom pretresu, a koji su sa Tužiocem za organizovani kriminal zaključili sporazume o priznanju krivičnog dela, kao i na presudama donetim na osnovu tih sporazuma, na kojim dokazima se, prema stavu branioca, presude ne mogu zasnivati. U vezi sa istim navodima, branilac u zahtevu ukazuje i na zapisnike o saslušanju osumnjičenih Antal Višnika, Nikole Đurića i Georgios Papanikolau.

Suprotno iznetim navodima zahteva, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka, na koju se zahtevom za zaštitu zakonitosti neosnovano ukazuje.

Iz spisa predmeta proizilazi da je prvostepeni sud na glavnom pretresu, kako je to navedeno na stranama 77. – 83. prvostepene presude, shodno odredbi člana 406. ZKP, izvršio uvid u odbrane okrivljenih:

- Nebojše Kojadinovića, datu na zapisniku o saslušanju okrivljenog pred nadležnim tužiocem dana 07.07.2017. godine i 28.07.2017. godine, a koji okrivljeni je na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela, pravnosnažno osuđen presudom Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Spk Po1 74/17 od 02.08.2018. godine, zbog krivičnih dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika i zloupotreba položaja odgovornog lica u podstrekavanju iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 34. i 61. Krivičnog zakonika,

- Branka Glušca, datu na zapisniku o saslušanju okrivljenog pred nadležnim tužiocem dana 30.10.2017. godine, a koji okrivljeni je na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela, pravnosnažno osuđen presudom Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Spk Po1 98/17 od 17.11.2017. godine, zbog krivičnih dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 4. u vezi stava 2. Krivičnog zakonika i zloupotreba položaja odgovornog lica u pomaganju iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 35. i 61. Krivičnog zakonika,

- Nikole Đurića, datu na zapisniku o saslušanju okrivljenog pred nadležnim tužiocem dana 10.07.2017. godine, a koji okrivljeni je na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela, pravnosnažno osuđen presudom Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Spk Po1 75/17 od 03.08.2017. godine, zbog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 2. Krivičnog zakonika,

- Antal Višnika, datu na zapisniku o saslušanju okrivljenog pred nadležnim tužiocem dana 06.07.2017. godine, a koji okrivljeni je na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela, pravnosnažno osuđen presudom Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Spk Po1 76/17 od 03.08.2017. godine, zbog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica u pomaganju iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 35. i 61. Krivičnog zakonika i,

- Georgiosa Papanikolau, datu na zapisniku o saslušanju okrivljenog pred nadležnim tužiocem dana 11.07.2017. godine, a koji okrivljeni je na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela, pravnosnažno osuđen presudom Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Spk Po1 77/17 od 11.08.2017. godine, zbog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 1. Krivičnog zakonika.

Odredba člana 406. stav 1. tačka 5) ZKP omogućava sudu da na glavnom pretresu, i bez saglasnosti stranaka, izvede dokaz i to putem vršenja uvida ili čitanja sadržine zapisnika o iskazu saoptuženog prema kojem je krivični postupak razdvojen ili je već okončan pravnosnažnom osuđujućom presudom.

Shodno navedenom, upoznavanjem na glavnom pretresu, održanom pred prvostepenim sudom, dana 21.02.2020. godine sa sadržinom zapisnika o iskazima saokrivljenih Nebojše Kojadinovića, Branka Glušca, Nikole Đurića, Antal Višnika i Georgiosa Papanikolau, datim pre zaključenja sporazuma o priznanju krivičnog dela i to vršenjem uvida u iste i njihovim čitanjem, sud je postupio u svemu zakonito, saglasno procesnoj odredbi člana 406. stav 1. tačka 5) ZKP.

Pored toga, upoznavanjem sa sadržinom pravnosnažnih presuda, donetih u zakonitom postupku od strane nadležnog suda na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela zaključenog između Tužioca za organizovani kriminal i sada osuđenih Nebojše Kojadinovića, Branka Glušca, Nikole Đurića, Antal Višnika i Georgiosa Papanikolau, i to samo u pogledu formalnih podataka iz izreke navedene presude (u konkretnom slučaju da je konkretno lice oglašeno krivim, zbog kog krivičnog dela i da mu je izrečena krivična sankcija), sud je postupio u svemu zakonito, saglasno procesnim odredbama iz člana 405. i 406. ZKP i izveo dozvoljene dokaze, na kojima se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku presuda može zasnivati.

Osim toga, na istu povredu postupka branilac okrivljenog Miloša Andrića, ukazivao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal kao drugostepeni, u svojoj odluci Kž1 Po1 17/21 od 11.05.2022. godine, ove žalbene navode, ocenio je neosnovanim i o tome na strani 8. stav četvrti izneo jasne i argumentovane razloge za svoj zaključak – da prvostepeni sud nije koristio priznanja okrivljenih kao sastavni deo sporazuma o priznanju krivičnog dela, već je samo cenio njihove iskaze date nadležnom tužiocu pre zaključenja sporazuma o priznanju krivičnog dela, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na njih i upućuje.

Sledstveno navedenom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u postupku pred prvostepenim i drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP na koju branilac okrivljenog Miloša Andrića neosnovano ukazuje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Pored ovoga, branilac u obrazloženju zahteva ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom preko branioca, ali navodi zahteva ne sadrže objašnjenje u čemu se istaknuta povreda konkretno sastoja. Kako Vrhovni kasacioni sud pravnosnažnu odluku i postupak koji je prethodio njenom donošenju ispituje samo u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti u smislu člana 489. stav 1. ZKP i nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda istaknuta povreda zakona na koje se zahtevom samo ukazuje, to se ovaj sud u razmatranje ove povrede, nije upuštao.

Nadalje, u obrazloženju zahteva, branilac ističe i povredu postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP i navodima zahteva ukazuje da je izreka presude nerazumljiva.

Pored ovoga, branilac okrivljenog Miloša Andrića, advokat Branko Kolšek u zahtevu opširno polemiše sa ocenom sudova o izvedenim dokazima i iznosi sopstvenu ocenu istih, te ističe da je sud propustio da utvrdi odlučne činjenice posebno u pogledu umišljaja ovog okrivljenog kao pomagača i ostalih zaključaka suda te tako osporavanjem činjeničnog stanja utvrđenog prvostepenom i potvrđenog drugostepenom presudom, ukazuje na povredu iz člana 440. ZKP. Na povredu iste odredbe, ukazuje se i navodima koji se odnose na visinu utvrđene imovinske koristi koja je stečena izvršenjem krivičnih dela, kao i navodima koja se odnose na lica koja su takvu korist stekla izvršenjem predmetnih krivičnih dela. S tim u vezi branilac nadalje ukazuje da su povređene i odredbe članova 3. i 17. ZKP.

Takođe, ovaj branilac podnetim zahtevom osporava i razloge nižestepenih presuda ističući da su nejasni i protivrečni, što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Kako, prema odredbi člana 485. stav 4. ZKP, bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2) ZKP i povrede članova 3, 17 i 440. ZKP, ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to se Vrhovni kasacioni sud u razmatranje i ocenu ovih povreda nije upuštao.

Branilac okrivljene Ivane Popin, advokat Dejan Dragić se u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, poziva na odredbu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, ne opredeljujući istaknutu odredbu opšteg karaktera, navođenjem konkretne povrede zakona u smislu člana 485. stav 4. ZKP. Međutim, navodima zahteva branilac osporava zaključke nižestepenog suda u pogledu krivice okrivljene, ističući da se zasnivaju na lažnom iskazu okrivljenog Nebojše Kojadinovića, koji je sa tužiocem zaključio sporazum o priznanju krivice, što predstavlja povredu iz člana 440. ZKP. Pored ovoga, branilac ukazuje da drugostepeni sud nije uzeo u obzir žalbene navode koji se tiču propusta učinjenih od strane prvostepenog suda, čime se ukazuje na povredu člana 460. ZKP.

Zahtevom za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog Mirka Simića, advokat Maša Bjelogrlić, takođe se poziva na odredbu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, koju u obrazloženju zahteva opredeljuje isticanjem da se nižestepeni sudovi u obrazloženju svojih presuda nisu upustili u ozbiljnu i argumentovanu analizu svih izvedenih dokaza, što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Takođe, branilac ukazuje i na povredu člana 460. ZKP, navodima da se drugostepeni sud nije upustio u sve navode branioca iznete u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude. Nadalje, branilac osporava i zaključke nižestepenog suda u pogledu svesti o postojanju organizovane kriminalne grupe i u tom smislu osporava i ocenu izvedenih dokaza, iznoseći sopstveno mišljenje da je okrivljeni Mirko Simić postupao u neotklonjivoj pravnoj zabludi, što predstavlja povredu člana 440. ZKP.

Pored ovoga, u obrazloženju zahteva branilac nadalje ističe da je odlukom o oduzimanju imovinske koristi pribavljene krivičnim delom, učinjena povreda člana 439. ZKP, što bi predstavljalo povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP. Međutim, iz obrazloženja zahteva proizilazi da branilac ovu povredu zakona, zbog koje je podnošenje zhateva za zaštitu zakonitosti dozvoljeno, samo formalno ističe, dok u suštini i ovim navodima ukazuje na povredu člana 440. ZKP, osporavanjem činjeničnog stanja utvrđenog prvostepenom, a potvrđenog drugostepenom presudom, uz isticanje da odluka o oduzimanju imovinske koristi od okrivljenog Mirka Simića, nije potkrepljena izvedenim dokazima tokom postupka.

Kako je pravo okrivljenog da preko svog branioca, podnese zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona, ograničeno u pogledu razloga za podnošenje zahteva, samo na povrede koje su taksativno nabrojane u stavu 4. člana 485. ZKP, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i povrede članova 440. i 460. ZKP, ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, zbog čega je, Vrhovni kasacioni sud zahteve branilaca okrivljenih Ivane Popin i Mirka Simića, ocenio nedozvoljenima.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Miloša Andrića, advokata Branka Kolšeka, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP zahtev branioca ovog okrivljenog odbio kao neosnovan, dok je zahteve za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Ivane Popin, advokata Dejana Dragića i branioca okrivljnog Mirka Simića, advokata Maše Bjelogrlić odbacio na osnovu odredaba člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP i doneo odluku kao u stavu prvom i drugom izreke ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                        Predsednik veća-sudija

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                   Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić