Rev 5222/2021 3.19.1.25.2

Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 5222/2021
24.03.2022. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković, dr Ilije Zindovića, Branka Stanića i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Milan Nirnberger, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o revizijama tužilje i tužene izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1848/21 od 08.04.2021. godine, u sednici veća održanoj 24.03.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1848/21 od 08.04.2021. godine.

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1848/21 od 08.04.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 5747/19 od 03.12.2020. godine, prvim stavom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužilji na ime naknade nematerijalne štete po osnovu rehabilitacionog obeštećenja isplati iznos od 3.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate. Drugim stavom izreke, delimično je odbijen tužbeni zahtev za zakonsku zateznu kamatu na dosuđen iznos počev od dana podnošenja tužbe od 22.02.2016. godine pa do 02.12.2020. godine. Trećim stavom izreke, delimično je odbijen tužbeni zahtev preko dosuđenog za iznos od još 39.720.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.02.2016. godine pa do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 462.100,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od nastupanja uslova za izvršenje pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1848/21 od 08.04.2021. godine, u stavu prvom izreke, odbijene su žalbe parničnih stranaka i potvrđena je navedena prvostepena presuda u prvom, trećem i četvrtom stavu izreke. Stavom drugim, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena reviziju izjavljuje sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu ovlašćenja iz člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20) i odlučio da revizija tužilje nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi tužilje kojima se ukazuje da je drugostepena odluka doneta uz bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 1, u vezi sa članom 8. ZPP, jer drugostepeni sud u postupu po žalbi nije iznova vršio ocenu dokaza, niti utvrđivao činjenice, već je prihvatio činjenično stanje koje je utvrđeno u toku prvostepenog postupka. Revizijom se suštinski osporava utvrđeno činjenično stanje i ocena izvedenih dokaza, a što ne može biti razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. stav 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pok. BB, otac tužilje, uhapšen je dana 28.08.1975. godine sa tužiljinom majkom (koja je istog dana puštena), dok je on zadržan u pritvoru. Presudom Okružnog suda u Zaječaru, K 7/76 od 09.03.1976. godine, oglašen je krivim da je izvršio krivično delo udruživanje protiv naroda i države iz člana 117. stav 1. u vezi sa krivičnim delom kontrarevolucionarnog napada na državno i društveno uređenje iz člana 100. KZ, te osuđen na kaznu strogog zatvora u trajanju od 13 godina, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru. Presudom Vrhovnog suda Srbije Kž 767/06 od 09.09.1976. godine, preinačena je presuda Okružnog suda u Zaječaru K 7/76 od 09.03.1976. godine u pogledu odluke o kazni, tako što je osuđen na kaznu strogog zatvora u trajanju od 10 godina u koje mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru. Kaznu je izdržao u ukupnom trajanju od 9 godina i 9 meseci. Bio je u samici 16 meseci, više puta je kažnjavan i preživeo je tri atentata. Tužilja je u vreme hapšenja svog oca imala ... godina. Hapšenje oca je u uzročno posledičnoj vezi sa njenim kasnijim ponašanjem. Tužilja je u tim godinama morala da se oslanja samo na sebe jer je otac bio u zatvoru, a majka je mnogo radila i bila emotivno nedostupna. Pre hapšenja oca odnosi u porodici su bili skladni, da bi se posle hapšenja to promenilo. Druga deca su tužilji govorila da je njen otac terorista i kriminalac. Zdravstveni problemi kod tužilje pojavili su se u godini kada je otac uhapšen – imala je poremećaj ciklusa, stomačne probleme i alergije, lečila se u Institutu za majku i dete. To njeno psihičko stanje je trajalo do upisa na fakultet. Kada je otac izašao iz zatvora, imala je ... godinu, roditelji su se razveli, majka je otišla da živi u ... . Posle tragične smrti brata, ... godine preselila se u ..., gde je stupila u brak i zasnovala porodicu. Tužilja je trpela višedecenijske duševne bolove uzrokovano hapšenjem i osudom oca na dugogodišnju robiju, što je odredilo i njen budući život. Otac tužilje je preminuo 14.04.2005. godine, a po zahtevu tužilje rehabilitovan je rešenjem Višeg suda u Zaječaru Reh 44/12 od 23.11.2012. godine.

Na temelju ovako utvrđenih činjenica, nižestepeni sudovi u skladu sa odredbama članova 7. tač. 5., 21., 26. stav 3. i 27. Zakona o rehabilitaciji i člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zauzeli stanovište da tužilja, kao kćerka rehabilitovanog lica, ima pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove kao potomak rehabilitovanog lica u iznosu od 3.000.000,00 dinara, u kom delu je tužbeni zahtev usvojen, dok je za preostali iznos od još 39.720.000,00 dinara, tužbeni zahtev odbijen kao previsoko opredeljen, vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi naknada.

Visinu naknade nematerijalne štete nižestepeni sudovi su odmerili primenom kriterijuma iz člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima i ocenom svih okolnosti konkretnog slučaja, imajući u vidu da naknada nematerijalne štete predstavlja satisfakciju, a ne materijalno bogaćenje. Cenili su uzrast tužilje u momentu lišenja slobode njenog pokojnog oca, dužinu izdržavanja kazne zatvora, da je ona kao jedanaestogodišnja devojčica bila svesna hapšenja oca i njegovog odsustva, da je tokom devet godina i devet meseci koliko je otac proveo na izdržavanju kazne zatvora bila u uzrastu kada joj je otac bio najpotrebniji – u periodu puberteta i adolescencije, tako da je kroz navedeni period osećala posledice očevog hapšenja, a isto se odrazilo i na njen celokupan psihički, emocionalni razvoj, kao i njene porodice. Posebno je cenjena okolnost da je otac tužilje bio žrtva progona i nasilja iz političkih i ideoloških razloga, da mu je nezakonitim postupanjem tadašnjih vlasti povređeno pravo na život, pravo na pravično suđenje, pravo na jednakost, pravo na slobodu i bezbednost, nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, kao osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i međunarodnim ugovorima.

Nasuprot revizijskim navodima, pravilno su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje primenili materijalno pravo, kada su delimično usvojili tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete.

Tužilji saglasno odredbi člana 7. stav 5. i čl 21. st. 2. u vezi sa članom 26. stav 3. i 4. Zakona o rehabilitaciji, pripada pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode oca kao jedinstveni vid nematerijalne štete. Pravična novčana naknada koja se dosuđuje u skladu sa navedenim zakonskim odredbama predstavlja satisfakciju kojom se ublažavaju poremećaji u duševnoj sferi oštećenog i omogućava da za sebe ostvari neku prijatnost. Rehabilitaciono obeštećenje je jedna od mera propisanih Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 92/11) kojom se, u odnosu na rehabilitovano lice i na druga lica određena tim zakonom, uklanjaju ili ublažavaju posledice ništavih, odnosno nepunovažnih akata i radnji kojima su lica iz člana 1. stav 1. tog zakona lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga (član 3. stav 2). Pod rehabilitacionim obeštećenjem podrazumeva se pravo na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu, pored ostalog i na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi (član 26. stav 3).

Prema članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, pravična novčana naknada nematerijalne štete dosuđuje se i za duševne bolove zbog povrede prava ličnosti ako to opravdavaju okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i njihovo trajanje. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o njenoj visini, vodi se računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Smisao i cilj pravične novčane naknade za pravno priznate vidove nematerijalne štete (član 200. stav 1) je zadovoljenje (satisfakcija). Pravična novčana naknada trebalo bi da kod oštećenog uspostavi izvesnu psihičku i emocionalnu ravnotežu narušenu štetnim događajem, odnosno ublaži duševni nemir.

U ovom sporu odlučuje se o naknadi nematerijalne štete za duševne bolove koje je tužilja trpela zbog lišenja slobode njegovog oca kao narodnog neprijatelja. Tužilja je bez očevog staranja živela dugi niz godina, od ... do ... godine života. U tom periodu odrastanja bez očevog prisustva, lišena je njegove ljubavi, brige i staranja, svakako izložena i negativnom odnosu koji je, u tadašnjim prilikama, životna sredina ispoljavala prema deci narodnih neprijatelja. Življenje u takvim okolnostima nesumnjivo je izazvalo trpljenje duševnih bolova koji zbog svog trajanja i jačine opravdavaju dosuđivanje novčane naknade u visini koja će tužilji pružiti zadovoljenje. Donošenjem pravnosnažne odluke kojom je izvršena rehabilitacija njenog oca, tužilji je u izvesnoj meri već pružena satisfakcija, a po oceni ovog suda, dosuđeni iznos od 3.000.000,00 dinara će u potpunosti doprineti ostvarivanju njenog cilja. Iznos dosuđen tužilji za traženi vid nematerijalne štete, zajedno sa ostalim merama (rehabilitacija, odluka nadležnog državnog organa, odnosno priznanje države da je učinjena velika greška i drugo) može da dovede do uspostavljanja poremećene psihičke ravnoteže kod tužilje zbog učinjenih povreda njenih prava. Dosuđivanje višeg iznosa novčane naknade bilo bi protivno članu 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da nema uslova da se o reviziji tužene odluči u skladu sa odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Nižestepeni sudovi su pravilno cenili prigovor neblagovremenosti podnete tužbe u skladu sa članom 27. stav 3. i 4. Zakona o rehabilitaciji. Inicijalni akt tužilje dostavljen Ministarstvu pravde dana 01.10.2014. godine, tretiran kao zahtev za rehabilitaciono obeštećenje, nema odgovarajuću sadržinu i formu, jer ne sadrži vrednosno opredeljen zahtev za rehabilitaciono obeštećenje, niti je tužilja ovlastila svoju majku da zahtev podnese u njeno ime. Tužilja se prvi put obratila tuženoj zahtevom za rehabilitaciono obeštećenje, dana 22.02.2015. godine, kada se preko punomoćnika izjasnila na ponudu dopisa tužene od 05.02.2015. godine, jer je taj zahtev vrednosno opredeljen, a po istom Ministarstvo pravde nije donelo odluku u roku od 90 dana od podnošenja, tako da je tužba blagovremeno podneta dana 22.02.2016. godine. U takvom slučaju, doneta je odluka u skladu sa pravnim stavovima koji su izraženi kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Pored toga, tuženi nije uz reviziju dostavio pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitnoj sličnoj činjenično-pravnoj situaciji.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke ove presude.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužene nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 22.02.2016. godine. Prvostepenom presudom tužena je obavezana da tužilji isplati iznos od 3.000.000,00 dinara, dok je odbijen zahtev za isplatu iznosa od još 39.720.000,00 dinara. Na dan podnošenja tužbe 1 evro, prema srednjem kursu NBS, je iznosio 123,5396 dinara.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan ponošenja tužbe, to revizija tužene nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić