Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 3410/2021
05.05.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Mile Petković, advokat iz ..., protiv tuženog „Serbia Zijin Copper“ DOO Bor, radi naknade štete, vrednost predmeta spora 4.248.876,11 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3103/2021 od 21.09.2021. godine, u sednici veća od 05.05.2022. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3103/2021 od 21.09.2021. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Boru P1 63/21 od 20.05.2021. godine, stavom prvim, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete, za period počev od 05.02.2013. godine zaključno sa 31.08.2016. godine, plati pojedinačne iznose bliže navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom po mesečnom dospeću do konačne isplate. Stavom drugim, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete u vidu razlike između zarade koju bi ostvario u pogonu topionica na radnom mestu broj ..., i zarade koju je ostvarivao u pogonu ... na radnom mestu ..., plati pojedinačne iznose bliže navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom po mesečnom dospeću do konačne isplate, kao i da mu uplati sve vrste doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Stavom trećim, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 302.212,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do konačne isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3103/2021 od 21.09.2021. godine, u stavu prvom izreke, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Boru P1 63/21 od 20.05.2021. godine u delu stava prvog izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati dosuđene iznose za period od 01.04.2016. godine zaključno sa 31.08.2016. godine i u stavu drugom izreke. Stavom drugim, ista presuda preinačena je u delu stava prvog izreke, za period od 05.03.2013. godine, zaključno sa 31.03.2016. godine, tako što je utvrđeno potraživanje tužioca prema tuženom na isplatu naknade štete za period od 05.03.2013. godine zaključno sa 31.03.2016. godine i obavezan tuženi da tužiocu plati pojedinačne iznose bliže navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom počev od poslednjeg dana u narednom mesecu za svaki prethodni mesec pa do isplate, sve prema dinamici i uslovima iz Unapred pripremljenog plana reorganizacije D-2400 od 13.05.2016. godine, potvrđenog rešenjem Privrednog suda u Zaječaru Reo 7/2016 od 07.07.2016. godine, dok je zahtev za isplatu istog potraživanja u roku od 8 dana od dana prijema presude, odbijen kao neosnovan. Stavom trećim, preinačena je odluka o troškovima postupka tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 166.462,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke do konačne isplate.
Protiv pravnosnažne drugostepene presude blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavio je tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka učinjenim pred drugostepenim sudom.
Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom čl. 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.
U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Navodi revidenta da je rešenje Apelacionog suda u Nišu Gž1 3137/19 od 09.02.2021. godine kojim je ukinuta presuda Osnovnog suda u Boru P1 187/19 od 13.09.2019. godine, doneto uz bitne povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 374. st.1 u vezi sa članovima 298. stav 1. i 2., 303. stav 1., 308. stav 1. i 372. stav 1. ZPP, ne mogu se pobijati ovom revizijom, jer revizija kao vanredni pravni lek nije dozvoljena protiv rešenja kojim se pravnosnažno ne okončava postupak. Bitne povrede parničnog postupka na koje tuženi ukazuje da su učinjene u postupku pred prvostepenim sudom, a koje se odnose na vođenje postupka predstavljaju povrede iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Međutim, zbog ovih bitnih povreda revizija saglasno odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku ne može da se izjavi.
Prema utvrđenim činjenicama, tuženi je tužiocu rešenjem od 05.03.2013. godine otkazao ugovor o radu, nakon čega je tužilac vodio spor radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad na poslove koje obavljao pre donošenja spornog rešenja. Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2049/16 od 21.07.2016. godine poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužioca i obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad u skladu sa njegovom stručnom spremom, dok je odbijen zahtev za vraćanje na rad na poslove koje obavljao pre donošenja spornog rešenja. Nakon izjavljene revizije tužioca, ukinuta je navedena odluka u odbijajućem delu i u ponovnom postupku doneta je presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 1118/2018 od 29.11.2019. godine kojom je obavezan tuženi da vrati tužioca na rad na poslove koje obavljao pre donošenja rešenja od 05.03.2013. godine. Dana 01.09.2016. godine tuženi je tužioca vratio na rad, na poslove ..., o čemu su stranke zaključile ugovor o radu, a dana 31.01.2019. godine, izvršenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1118/2018 od 29.11.2019. godine, između tužioca i tuženog zaključen je Aneks ugovora o radu kojim je tužilac sa poslova ... premešten na poslove koje je obavljao do udaljenja sa rada 05.03.2013. godine – ... . Visina pretrpljene štete u utuženom periodu koja se ogleda u izgubljenoj zaradi, odnosno razlici između zarada, utvrđena je putem veštaka ekonomsko-finansijske struke.
Rešenjem Privrednog suda u Zaječaru Reo 7/2016 od 07.07.2016. godine, nad tuženim je otvoren i istovremeno obustavljen stečajni postupak uz potvrđivanje usvajanja Unapred pripremljenog plana reorganizacije br. D – 2400 od 13.05.2016. godine. UPPR je sačinjen sa presekom potraživanja i dugovanja na dan 31.03.2016. godine. Tužilac je evidentiran pod rednim brojem .. . kao potencijalni poverilac sa potraživanjem u vezi sa radnim sporom koji je na dan donošenja UPPR-a (31.03.2016. godine) bio u toku pred Osnovnim sudom u Boru pod brojem P1 308/13 u trećoj klasi poverilaca. Za ovu klasu ukupan period otplate (uključujući i grejs period) je osam godina tokom kojih će se obaveze izmirivati u jednakim mesečnim ratama, s tim što će se plaćati vršenje 25-og u mesecu, a ukoliko je ovaj dan neradni, plaćanje će se vršiti narednog dana. Planom reorganizacije predviđeno je da će se poverioci sa osporenim potraživanjima, koji su u postupku sudskog spora, biti namireni na isti način i pod istim uslovima kao klasa kojoj bi ovo potraživanje pripadalo ukoliko tuženi bude obavezan u tom smislu pravnosnažnom sudskom odlukom.
Na temelju ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je stanovišta da je tužbeni zahtev osnovan u celosti, u smislu odredbe člana 191 Zakona o radu.
Drugostepeni sud delimično prihvata stanovište prvostepenog suda zaključujući da je potraživanje tužioca osnovano za period kada nije radio od 01.04.2016. godine do 31.08.2016., kao i za period od 01.09.2016. do 31.01.2019. godine kada je radio ali ne na istom radnom mestu pre donošenja rešenja tuženog od 05.03.2013. godine, Međutim, drugostepeni sud je stanovišta da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo u delu potraživanja tužioca koje se odnosi na period od 05.03.2013. godine do 31.03.2016. godine (sa kojim datumom je usvojen unapred pripremljeni plan reorganizacije). Tuženi je usvojio unapred pripremljeni plan reorganizacije sa presekom potraživanja i dugovanja na dan 31.03.2016. godine. Tim planom tužilac je evidentiran kao potencijalni poverilac po potencijalnom potraživanju iz spora koji je vođen pred Osnovnim sudom u Boru i u kome tužilac traži poništaj spornog rešenja i vraćanje na rad, a koji spor je pravnosnažno okončan u tužiočevu korist. Zbog toga, potraživanje naknade štete na ime izgubljene zarade za period od 05.03.2013. godine do 31.03.2016. godine predstavlja sastavni deo UPPR-a potvrđenog pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Zaječaru Reo 7/2016 od 07.07.2016. godine, imajući u vidu odredbu člana 167. Zakona o stečaju. Stoga drugostepeni sud preinačava prvostepenu presudu tako što utvrđuje potraživanje tužioca prema tuženom i obavezuje ga da obaveze iz navedenog perioda izvrši u skladu sa dinamikom i uslovima iz unapred pripremljenog plana reorganizacije.
Vrhovni kasacioni sud prihvata izraženo stanovište drugostepenog suda.
Tužilac je u Unapred pripremljenom planu reorganizacije br. D – 2400 od 13.05.2016. godine, koji je sačinjen sa presekom potraživanja i dugovanja na dan 31.03.2016. godine, evidentiran kao potencijalni poverilac i svrstan u treću klasu poverilaca. Potraživanje naknade štete na ime izgubljene zarade za period od 05.03.2013. godine do 31.03.2016. godine predstavlja sastavni deo UPPR-a. Plan reorganizacije predviđa da će poverioci sa osporenim potraživanjima koji su u postupku sudskog spora biti namireni na isti način i pod istim uslovima kao klasa kojoj bi ovo potraživanje pripadalo, ukoliko tuženi bude obavezan u tom smislu pravnosnažnom sudskom odlukom. Odredbom člana 167. stav 1. Zakona o stečaju, predviđeno je, da po donošenju rešenja o potvrđivanju usvajanja plana reorganizacije, sva potraživanja i prava poverilaca i drugih lica i obaveze stečajnog dužnika određeni planom reorganizacije, se utvrđuju isključivo prema uslovima iz plana reorganizacije. Usvojen plan reorganizacije je izvršna isprava i smatra se novim ugovorom za izmirenje potraživanja koja su u njemu navedena. Usvojen plan reorganizacije obavezuje ne samo lica koja su za isti glasali, već i za lica koja su glasala protiv plana reorganizacije, ili koja nisu učestvovala u tom postupku. Nije smetnja da lice koje ima potraživanje prema stečajnom dužniku dospelo do momenta otvaranja stečajnog postupka, podnose tužbu sa obavezujućim tužbenim zahtevom s tim što u pogledu rokova i načina izmirenja obaveze se primenjuju uslovi iz usvojenog plana reorganizacije, pa sam tužbeni zahtev mora biti usklađen sa istim. Drugostepeni sud je odredio način namirenja tužioca u skladu sa donetim UPPR-om. Nasuprot revizijskim navodima, navedenu činjenicu drugostepeni sud je morao da uzme u obzir prilikom odlučivanja u žalbenom postupku. Drugačijim postupanjem bila bi zanemarena zakonska dejstva odredbe člana 167. Zakona o stečaju. Stoga je pravilno primenjeno materijalno pravo. Ne stoje ni navodi revidenta o nemogućnosti izvršenja ovakve presude, jer je UPPR-om određen način namirenja poverilaca treće klase kojoj pripada tužilac. Ukazivanje revidenta na drugačiju odluku suda u identičnoj situaciji takođe nije od uticaja na zakonitost pobijane drugostepene odluke.
Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tuženog kao neosnovanu i odlučio kao u izreci revizijske presude na osnovu člana 414. ZPP.
Predsednik veća-sudija
dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić