Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da tužiočeva revizija nije osnovana.

U sprovedenom postpuku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz član 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Komisije za nacionalizaciju pri Saveznom izvršnom veću FNRJ od 24.05.1961. godine od sada pokojnog VV nacionalizovana je i poslovna prostorija od dva odeljenja ukupne površine 84,40m2 u stambeno-poslovnoj zgradi u ulici ... u ..., na parceli 2843/1 starog premera, koja odgovara parceli 4103/1 novog premera upisanoj u list nepokretnosti 8726 KO .... Na označenoj parceli novog premera nalazi se stambeno-poslovna zgrada u ulici ... - objekat broj 1, u susvojini tuženih. U prizemlju te zgrade nalaze se dva poslovna prostora - levo i desno gledano iz pravca ulice, sa posebnim ulazima, koji su nepravnosnažnim rešenjem Agencije za restituciju od 11.04.2016. godine vraćeni tuženima. Sporni poslovni prostor - lokal sa desne strane gledano od ulice, koristi zakupac po ugovoru o zakupu od 01.01.2005. godine zaključenog sa tužiocem. Tužene vode parnicu za iseljenje zakupca iz tog poslovnog prostora i tužilac u toj parnici učestvuje kao umešač na strani tuženog. Predmetni poslovni prostor je na osnovu zaključka Skupštine opštine Kragujevac od 18.12.1968. godine koristilo Preduzeće „Rukotvorina“ iz Kragujevca, koje je 30.12.1968. godine sa Stambenim preduzećem „Kragujevac“ zaključilo ugovor o njegovom zakupu. Tokom 1969. godine to preduzeće je sa Preduzećem „Bosna“ iz Banja Luke zaključilo ugovor o preuzimanju poslovne prostorije, robe, inventara i osoblja zaposlenih u lokalu u ulici ... u .... Na molbu Preduzeća „Bosna“ iz Banja Luke, Komisija za raspodelu poslovnih prostorija Skupštine opštine Kragujevac je 08.09.1969. godine donela rešenje kojim je tom preduzeću dat na korišćenje označeni poslovni prostor, za koji je korisnik bio dužan da zaključi ugovor o korišćenju sa stambenim preduzećem. Ugovorom o kupoprodaji od 22.10.2003. godine, overenim 11.11.2003. godine pred Osnovnim sudom u Banja Luci pod Ov. 24040/03, preduzeće „Bosna“ iz Banja Luke je prodalo tužiocu više poslovnih prostorija na teritoriji Srbije, između ostalog i lokal koji je predmet ovog spora. Tužiocu - njegovom zastupniku je pre zaključenja tog ugovora bilo predočeno rešenje komisije za raspodelu poslovnog prostora Skupštine opštine Kragujevac od 08.09.1969. godine kojim je predmetni lokal dat na korišćenje preduzeću - prodavcu. Tužilac nije upisao svoje pravo svojine u javnoj knjizi.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio utvrđenje prava svojine na spornom lokalu po osnovu vanrednog održaja. Po stanovištu sudova, tužilac nije savestan držalac spornog poslovnog prostora, u smislu člana 72. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko- pravnih odnosa, jer je kupio nepokretnost na kojoj prodavac nije imao pravo svojine već samo pravo korišćenja, što je zastupniku tužioca prilikom zaključenja ugovora o prodaji bilo poznato. Zbog toga, po nalaženju nižestepenih sudova, tužiočev zahtev za utvrđenje prava svojine stečene održajem, u skladu sa članom 28. stav 4. navedenog zakona, nije osnovan.

Revizijski navodi tužioca o pogrešno primenjenom materijalnom pravu po pitanju savesnosti njegove i državine njegovih prethodnika, nisu od uticaja na pravilnost odluke o tužbenom zahtevu.

Prema odredbi člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, za sticanje svojine održajem na nepokretnosti, pored savesnosti držaoca, potreban je i protek vremena u trajanju od 20 godina. Odredbom člana 30. stav 1. i 2. tog zakona propisano je da vreme potrebno za održaj počinje da teče onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj, s`tim što se u vreme potrebno za održaj uračunava i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci, odnosno kao savesni držaoci. Savesnost državine mora postojati za sve vreme potrebno za sticanje svojine održajem.

Odredbom člana 29. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima („Službeni list SFRJ“ broj 6/80 i 36/90) bilo je propisano da se na stvari u društvenoj svojini pravo svojine ne može steći održajem. Navedena odredba brisana je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa („Službeni list SRJ“ broj 26 od 22.06.1996. godine) koji je stupio na snagu 04.07.1996. godine i nema retroaktivno dejstvo. To znači da se tek od dana stupanja na snagu tog zakona održajem može sticati svojina i na nepokretnostima u društvenoj svojini i da od tog dana počinje da teče rok potreban za sticanje svojine po tom osnovu. Tužilac je tužbu za utvrđenje prava svojine podneo 18.06.2014. godine, a tužene su 29.09.2014. godine dale odgovor na tužbu. Sa podnošenjem odgovora na tužbu i njegovom dostavom tužiocu, tužilac je prestao biti savestan držalac sporne nepokretnosti pre isteka roka od 20 godina, računajući od 04.07.1996. godine. Zbog toga nije ispunjen uslov koji se tiče vremena trajanja savesne državine, potrebnog za sticanje svojine vanrednim održajem koji je kao pravni osnov tužbenog zahteva istaknut u tužiočevom podnesku od 02.10.2020. godine. Vreme koje su tužiočevi prethodnici, pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, bili u državini spornog poslovnog prostora prenetog u društvenu svojinu nacionalizacijom, ne uračunava se u vreme potrebno za sticanje svojine održajem zbog izričite zakonske zabrane sticanja prava svojine održajem na stvari u društvenoj svojini.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić