Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1668/21 od 22.06.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P 4879/19 od 12.10.2020. godine u stavu prvom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tuženi da im solidarno isplati iznos od 4.088.025,30 dinara na ime naknade za zauzeto zemljište polaganjem vodovodnih cevi preko kat. parcela broj .../..., .../..., .../... i ..., sve upisane u ZKUL br. ... KO ..., u površini od 1.719,5 metara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28.12.2016. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu četvrtom izreke presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P 4879/19 od 12.10.2020. godine, tako što su obavezani tužioci da tuženom naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 200.810,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužilaca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su po osnovu nasleđa stekli pravo svojine na kp. br. .../..., .../..., .../... i ... KO ..., po kulturi voćnjaci. Rešenjem organa uprave Opštine Grocka od 11.05.1995. godine odobreno je Društvenom fondu za građevinsko zemljište da izgradi razvodnu vodovodnu mrežu u Begaljici. Na osnovu navedenog rešenja, 02.06.2006. godine zaključen je ugovor o izvođenju radova između JP Direkcije za građevinsko zemljište, urbanizam i izgradnju opštine Grocka, kao naručioca radova i MPP „Jedinstvo“ AD Sevojno, kao izvođača radova. Predmet ugovora je izgradnja vodovodne mreže u naselju Begaljica. Izvođač radova je u cilju realizacije ugovora 27.09.2006. godine otpočeo radove na kopanju kanala i polaganju vodovodnih cevi na parcelama tužilaca, a za te radove nije bila pribavljena saglasnost tužilaca niti je vođen postupak za eksproprijaciju zemljišta, tako da ni naknada za eksproprijaciju delova pomenutih parcela nije isplaćena. Veštačenjem je u toku postupka utvrđeno da je ukupna dužina vodovodnih cevi preko parcela tužilaca 373,80 metara, a da je zauzeta ukupna površina parcela 1.719,5m². Ove cevi se račvaju u dva kraka. Postavljene su na dubini od 0,80 do 1,10 metara. Tržišna vrednost zemljišta po m² je 2.777,45 dinara, tako da je ukupna tržišna vrednost dela zauzetih parcela 4.775.825,30 dinara. U pojasu zaštite koji se uspostavlja oko cevovoda nije dozvoljena izgradnja objekta, postavljanje uređaja i vršenje radnji koje bi na bilo koji način mogle zagaditi vodu i ugroziti snabdevenost cevovoda, sa svake strane od cevovoda najmanje po 2,5 metara. Pored obavljenog veštačenja na okolnost vrednosti zemljišta, podatak o istoj vrednosti pribavljen je i od nadležnog upravnog organa – Poreske uprave po kome je tržišna vrednost zemljišta iznosila 400,00 dinara po m². Smatrajući da tužiocima pripada naknada tržišne vrednosti zemljišta po proceni Poreske uprave, a ne po nalazu i mišljenju veštaka, prvostepeni sud u presudi P 42607/2010 od 17.05.2013. godine je tužiocima dosudio naknadu po vrednosti iz procene Poreske uprave, dok je za veći iznos zahtev odbijen. Po žalbi tužilaca Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž 6930/13 od 03.12.2015. godine potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je zahtev usvojen, ali je ukinuo presudu u odnosu na razliku između tržišne vrednosti po proceni Poreske uprave, koliko je tužiocima dosuđeno i tržišne vrednosti koja bi se utvrdila po osnovu obavljenog veštačenja. U ponovnom postupku prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocima solidarno isplati iznos od 4.088.025,30 dinara na ime naknade za zauzeto predmetno zemljište polaganjem vodovodnih cevi.

Drugostepeni sud je po održanoj raspravi preinačio presudu prvostepenog suda u stavu prvom izreke, tako što je odbio tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocima solidarno isplati dosuđeni iznos na ime naknade za zauzeto zemljište polaganjem vodovodnih cevi, sa obrazloženjem da tužioci nisu dokazali činjenice od značaja za ostvarivanje prava na traženu naknadu. Naime, u konkretnom slučaju osnov tražene naknade štete je faktička nepotpuna eksproprijacija. U tom slučaju naknada se utvrđuje po članu 53. Zakona o eksproprijaciji i po članu 53. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. S tim u vezi, nejasno je da li se zbog polaganja vodovnih cevi kroz parcele tužilaca, predmetno zemljište može delimično koristiti kao voćnjak, livada i slično ili je mogućnost korišćenja zemljišta u potpunosti isključena. U ovom slučaju teret dokazivanja iznetih okolnosti je na strani tužilaca, koji su odustali od predloga da se veštačenje obavi preko veštaka poljoprivredne struke, već su svoj zahtev bazirali na nalazu i mišljenju veštaka Velimira Aleksića, profesora na Poljoprivrednom fakultetu na predmetima geodezije i uređenja poljoprivrednog zemljišta, koji je registrovan kao veštak građevinske i geodetske struke i koji, po sopstvenom kazivanju ne ispunjava zakonske uslove da se u postupku izjašnjava o mogućnosti korišćenja predmetnog zemljišta u određene svrhe nakon što su u zemljište ukopane vodovodne cevi. Tužioci, dakle, shodno pravilima o teretu dokazivanja, nisu dokazali odlučne činjenice radi pravilnog rešenja ove pravne stvari, zbog čega je tužbeni zahtev odbijen.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je, suprotno navodima revizije, pravilnom primenom materijalnog prava člana 53. Zakona o eksproprijaciji i člana 53. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, odlučio o tužbenom zahtevu.

U konkretnom slučaju ukopavanjem vodovodnih cevi kroz parcele tužilaca i bez njihove saglasnosti, faktički je ustanovljena službenost na njihovim nepokretnostima i nepotpuna faktička eksproprijacija (član 5. stav 1. Zakona o eksproprijaciji – „Službeni glasnik RS“ br. 53/95). U slučaju ustanovljenja službenosti naknada se određuje u iznosu za koji je usled ustanovljenja službenosti smanjena tržišna vrednost zemljišta. Naknada se određuje po postupku za određivanje naknade propisane članom 53. citiranog Zakona o eksproprijaciji, dok visina naknade zavisi od okolnosti koje su bitne za konkretan slučaj.

Tužioci su propustili da predlože veštačenje preko veštaka poljoprivredne struke kojim bi se utvrdilo da li se u konkretnom slučaju radi o potpunoj ili nepotpunoj faktičkoj eksproprijaciji, od čega bi zavisilo i da li su tužioci iznosom koji im je do sada isplaćen u potpunosti obeštećeni ili im pripada naknada do pune tržišne vrednosti predmetnog zemljišta.

Suprotno navodima revizije, Apelacioni sud je pravilno primenio odredbu o teretu dokazivanja, pravilno zaključujući da predloženi veštak, kao veštak građevinske i geodetske struke, nije kompetentan da utvrđuje da li postoji mogućnost korišćenja predmetnog zemljišta u određene svrhe ili je ta mogućnost u potpunosti isključena, a što bi bilo u kompetenciji isključivo veštaka poljoprivredne struke.

Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da se ni ostalim navodima u reviziji, koje je takođe cenio, ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ih posebno nije obrazlagao, pa je na osnovu odredbe iz člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Tužioci u postupku po reviziji nisu uspeli, pa im saglasno odredbi iz člana 153. stav 1. ZPP ne pripadaju troškovi sastava revizije i takse na reviziju i odluku, zbog čega je primenom odredbe iz člana 165. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke presude.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić