Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odlučuje u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11, 55/14). Naime, nema razloga koji ukazuju na potrebu razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava. O pravu tužioca sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, a revizijom se neosnovano ukazuje na odluku Ustavnog suda i odluku ESLJP, jer se ovim odlukama ne ukazuje na drugačiji pravni stav, jer pravilna primena prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Odluke nižestepenih sudova o osnovanosti tužbenog zahteva zasnovane su na primeni odgovarajućih odredaba materijalnog prava i u skladu su sa zaključkom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 02.11.2018.godine, da Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Kako je u konkretnom slučaju utvrđeno da se ne radi o stečajnom dužniku sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom odluka je u skladu sa navedenim stavom VKS o odgovornosti Republike Srbije i utvrđenog činjeničnog stanja o izostanku uzročno posledične veze između postupanja državnih organa – sudova u Republici Srbiji i nastalom štetom tužioca u vidu nenaplaćenog potraživanja tužioca u stečajnom postupku koji je vođen nad poslodavcem tužioca. Zato je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, sporovi male vrednosti u smislu odredbe ove glave jesu sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete podneta je 01.07.2019. godine. Vrednost predmeta spora je 127.282,63 dinara.

S obzirom da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi iznos od 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to se radi o sporu male vrednosti, u smislu člana 468. stav 1. ZPP, a članom 479. stav 6. ZPP propisano je da revizija u sporu male vrednosti nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 413. ZPP

Predsednik veća - sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić