Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011...18/2020, u daljem tekstu: ZPP). Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile brak u Valjevu 10.09.2005. godine, iz koga imaju dvoje zajedničke maloletne dece, ćerke VV, rođenu ... godine i GG, rođenu ... godine. Prema nalazu i mišljenju GCSR Kolubara iz Valjeva od 21.05.2021. godine u najboljem interesu maloletne dece je da se povere majci na samostalno vršenje roditljskog prava, uzimajući u obzir uzrast i potrebe maloletne dece, kao i njihovo dosadašnje funkcionisanje u porodičnom i društvenom okruženju, a da se model viđanja, odnosno način održavanja ličnih odnosa oca sa maloletnom decom odvija prem modelu određenom u izreci prvostepene presude. U izveštaju GCSR je navedeno da su po izjavi tužioca, nakon napuštanja porodičnog domaćinstva ćerke s njim provodile svaki vikend, da se svakodnevno čuju i da im tužena ne brani kontakt sa ocem. Tužena je u toku postupku pred GCSR predložila da ona samostalno vrši roditeljsko pravo, sa čime se tužilac saglasio, iako je prvobitno želeo da roditeljsko pravo vrše zajednički i da nije potrebno određivati model viđanja sa decom, već da bi održavanje ličnih odnosa oca sa decom funkcionisao prema dogovoru sa majkom dece.

Tužilac je do 19.11.2021. godine bio zaposlen u privatnoj kompaniji ... (...) d.o.o. ... i ostvarivao prosečnu mesečnu zaradu od oko 45.000,00 dinara, bez bonusa, kada mu je po njegovom zahtevu prestao radni odnos. U periodu od avgusta 2020. godine zaključno sa februarom 2021. godine ostvario je prosečnu neto zaradu u iznosu od 58.226,15 dinara, a bruto u iznosu od 80.614,03 dinara. Tužilac je za vreme trajanja braka sa tuženom podigao dva kredita od kojih jedan stambeni na 28 godina, kada su dizali sprat na kući oca tužene, a mesečna rata za taj kredit iznosi 19.000,00 dinara. Drugi kredit koji je uzeo je gotovinski i bio je namenjen plaćanju majstora električara kada su uvodili struju u taj dograđeni deo kuće i rata za taj kredit je oko 7.000,00 dinara i on ističe 2022. godine. Dijabetičar je na insulinu, pa mesečno plaća 60 evra za aparat kojim svakodnevno meri šećer i 1.500,00 dinara za lekove. Živi u kući svojih roditelja u zasebnom delu i za mesečne režije izdvaja 5.000,00 dinara. Nema štedne knjižice niti devizne račune, niti poseduje nepokretnu imovinu, dok od pokretne ima automobil za koji godišnje plaća registraciju oko 23.000,00 dinara. Od kada je tužena napustila bračnu zajednicu deca su kod njega dolazila svaki vikend osim kada su bila u izolaciji zbog „korona virusa“ i to ih nije remetilo u njihovim svakodnevnim aktivnostima.

Tužena je zaposlena u „...“ od 07.04.2021. godine i ostvaruje zaradu od oko 90.00,00 dinara mesečno. U periodu od 01.09.2020. do 01.12.2020. godine ostvarila je ukupnu neto zaradu 282.345,26 dinara, a bruto 395.799,21 dinara. Na ime odobrenih, a neisplaćenih kredita je dužna ukupno 2.442.383,71 dinara. Nema upisanih nepokretnosti na svoje ime na području Opštine ... . Parnične stranke nisu korisnici dečijeg dodatka. Od kako je napustila bračnu zajednicu, tužena je prvo vreme živela kod roditelja, a sada sa decom živi kao podstanar i za stanarinu plaća 150 evra mesečno, a na ime režija još 100 evra. Od pokretnih stvari poseduje automobil, koji je kupila na kredit koji mesečno otplaćuje 14.000,00 dinara, a ima još dva kredita koja je uzela u toku trajanja bračne zajednice za automobil, kao i za dogradnju spratnog dela kuće njenog oca, kao i još jedan kredit nakon prestanka bračne zajednice koji iznosi 16.000,00 dinara, tako da na ime kredita mesečno plaća iznos od oko 55.000,00 dinara. Troškovi na ime kupovine školskog pribora obema ćerkama su iznosili oko 14.000,00 dinara, a knjige su dobile od tetke. U muzičkoj školi za jednu ćerku plaća roditeljski dinar 6.000,00 dinara i za instrument 8.000,00 dinara, a plaća i školski dinar za stariju ćerku 2.200,00 dinara, mlađoj ćerki časove matematike mesečno 4.000,00 dinara, kao i ekskurzije po 3.000,00 dinara.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz odredbi Porodičnog zakona, citiranih u obrazloženju prvostepene presude i nakon razvoda braka parničnih stranaka odlučili da se mal. deca parničnih stranaka povere majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, a da lične odnose dece sa ocem treba urediti po modelu koji je predložio Centar za socijalni rad. Ovakvu odluku nižestepeni sudovi su doneli polazeći od nalaza i mišljenja Centra za socijalni rad od 21.05.2021. godine, ocenjujući da je mišljenje dato u najboljem interesu maloletne dece, s obzirom na njihov pol, uzrast i emocionalne razvojne potrebe, kao i njihovo dosadašnje funkcionisanje u porodičnom i društvenom okruženju, tim pre što iz nalaza Centra proizlazi da se tužilac saglasio sa predlogom tužene da ona samostalno vrši roditeljsko pravo (iako je prvobitno želeo da roditeljsko pravo vrše zajednički), da je izjavio da ćerke sa njim provode svaki vikend, da se svakodnevno čuju, da su takav model viđanja sa ocem devojčice dobro prihvatile, da im tužena ne brani kontakt sa ocem i da u međuvremenu nije došlo ni do kakvih značajnih izmena koje bi ukazivale da vršenje roditeljskog prava i model viđanja dece treba da bude drugačiji od predloženog.

Odlučujući o visini doprinosa tužioca za izdržavanje maloletne dece, nižestepeni sudovi su uzeli u obzir uzrast dece, njihove mesečne potrebe koje obuhvataju troškove stanovanja, ishrane, higijene, odeće, obuće, školskih i vanškolskih aktivnosti, koje su odmerene na iznos od 31.500,00 dinara mesečno za stariju ćerku, a na iznos od 28.000,00 dinara mesečno za mlađu ćerku. Pri tom je pravilno ocenjen standard roditelja i standard sredine u kojoj mal. deca žive i mogućnosti oba roditelja da doprinose izdržavanju mal. dece, pre svega visinu zarade koju ostvaruju, godine života parničnih stranaka, mogućnosti da se dodatno radno angažuju radi ostvarivanja sredstava za svoje i izdržavanje dece, ali i njihove rashode, činjenicu da tužena sa decom živi u iznajmljenom stanu i da stranke otplaćuju rate podignutih kredita, te okolnost da parnične stranke nemaju obavezu izdržavanja drugih lica.

Na osnovu svega navedenog pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je tužilac u mogućnosti da na ime doprinosa u izdržavanju mal. dece plaća iznos od 11.000,00 dinara mesečno za izdržavanje maloletne VV i iznos od 14.000,00 dinara mesečno za izdržavanja maloletne GG, kojim iznosima će otac doprineti obezbeđenju životnih uslova za pravilan i potpun razvoj mal. dece, a da sa druge strane ostala sredstva potrebna za izdržavanje dece obezbeđuje i majka, kojoj se u visinu izdržavanja uračunava i svakodnevna nega, briga, rad i staranje o deci. Pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da, iako je tužilac pre zaključenja glavne rasprave obavestio sud da je u međuvremenu postao nezaposlen, utvrđena činjenica da mu je radni odnos prestao na njegov zahtev, a da nije dostavio dokaze da je to učinio zbog zdravstvenog stanja, plaćanjem novčanih iznosa na ime izdržavanja dece na koje je presudom obavezan tužilac neće dovesti u pitanje sopstvenu egzistenciju, jer se radi o radno sposobnom roditelju koji i po svojim navodima aktivno traži drugo zaposlenje, a i u obavezi je da obezbedi izvor prihoda kojim će se u razumnoj meri podmiriti mesečne potrebe mal.dece.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Najbolji interes deteta, kojim je sud dužan da se rukovodi u sporu za zaštitu prava deteta (član 3. Konvencije o pravima deteta i član 6. Porodičnog zakona) je pravni standard koji čini nekoliko elemenata procene i to uzrast, pol i potrebe deteta (vaspitne potrebe, potrebe stanovanja, ishrane, odevanja, zdravstvene potrebe), kao i sposobnost svakog od roditelja da prepozna i zadovolji utvrđene potrebe deteta.

Zajedničko vršenje roditeljskog prava podrazumeva da uvek postoji dogovor roditelja oko svih pitanja iz sadržine roditeljskog prava, a ono u smislu odredbe člana 68. stav 1. i 2. Porodičnog zakona čini pravo i dužnost roditelja da se staraju o detetu, s tim što staranje o detetu obuhvata: čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta. Zajedničko vršenje roditeljskog prava podrazumeva saglasnost roditelja o svim pitanjima, tako da sve dužnosti u podjednakoj meri terete oba roditelja, oba roditelja imaju podjednaku odgovornost za podmirenje svih potreba deteta i oba roditelja imaju u punom obimu sva prava i dužnosti iz korpusa roditeljskog prava. Ukoliko nema dogovora roditelja o nekom od pitanja vezanih za dete odnosno za obaveze roditelja prema detetu, nema ni sporazuma o zajedničkom vršenju roditeljskog prava.

Dakle, kada zakonodavac predviđa zajedničko vršenje roditeljskog prava, onda ima u vidu sporazum roditelja koji je uslov takvog načina vršenja prava roditelja. Ukoliko sporazuma nema, ili sporazum zbog promenjenih prilika otpadne, onda nije moguće zajedničko vršenje roditeljskog prava.

U konkretnom slučaju nema sporazuma o zajedničkom vršenju roditeljskog prava u skladu sa članom 75. stav 2. i članom 76. Porodičnog zakona, pa je pravilna odluka nižestepenih sudova doneta na osnovu člana 77. stav 3. tog Zakona, da tužena samostalno vrši roditeljsko pravo, ceneći pri tom i najbolji interes dece u skladu sa prihvaćenim mišljenjem Centra za socijalni rad prema kom je, s obzirom na uzrast i potrebe maloletne dece, kao i da od prestanka bračne zajednice roditelja deca žive sa majkom, a da sa ocem redovno održavaju telefonski kontakt i viđanje vikendom, u najboljem interesu mal. dece da budu poverena majci na samostalno vršenje roditeljskog prava.

Istražno načelo, na koje se tužilac u reviziji poziva, u postupcima u vezi sa porodičnim odnosima predviđeno je članom 205. Porodičnog zakona. Međutim, odluku o tome da istražuje činjenice donosi sud, a u ovom slučaju nižestepeni sudovi su stručno mišljenje organa starateljstva ocenili kao sveobuhvatno i u pogledu bitnih činjenica dovoljno za odluku o tužbenom zahtevu o vršenju roditeljskog prava, zbog čega i po oceni Vrhovnog kasacionog suda nije bilo potrebno izvođenje novih dokaza (saslušanje voditelja slučaja i mišljenje mal. dece) na okolnost najboljeg interesa dece, tim pre što tužilac nije postavio zahtev za samostalno vršenje roditeljskog prava.

Pravilna je i ocena nižestepenih sudova u pogledu visine obaveze tužioca da doprinosi izdržavanju mal. dece, jer je doneta u skladu sa kriterijumima propisanim Porodičnim zakonom. Cenjene su utvrđene potrebe dece, kao poverilaca izdržavanja, ali i činjenice od značaja za mogućnosti oba roditelja da doprinose izdržavanju. Dosuđeni iznosi na koje je tužilac obavezan, uz doprinos majke, kako u novcu, tako i kroz rad, brigu i staranje o deci koje svakodnevno ulaže, neophodni su za izdržavanje mal. dece, a plaćanjem tih iznosa, imajući u vidu ukupne imovinske prilike tužioca, posebno okolnost da živi u kući svojih roditelja, da ima manje mesečne troškove od tužene koja je podstanar i plaća zakup oko 150 evra mesečno, neće biti dovedena u pitanje egzistencija tužioca, kao roditelja koji je dužan da svoje potrebe podredi dečijim. Suprotno navodima revizije, pravilna je i odluka o početku toka dospelosti novčanog potraživanja na ime izdržavanja, jer obaveza zakonskog izdržavanja teče od dana kada je podnet zahtev za isplatu odnosno od dana podnošenja tužbe, a da su eventualna davanja u toku postupka na ime izdržavanja maloletne dece od značaja u postupku izvršenja.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude. Odluka o tužbenom zahtevu je doneta pravilnom primenom materijalnog prava, za koju su dati dovoljni i jasni razlozi, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud. U reviziji se ponavljaju navodi koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode stranaka koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić