U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Damir Perić, advokat iz ..., protiv tuženog Grada Novog Sada, čiji je zakonski zastupnik Pravobranilaštvo grada Novog Sada, radi isplate, odlučujući o revizijama stranaka izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1985/20 od 08.10.2020. godine, u sednici održanoj 25.05.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1985/20 od 08.10.2020. godine, stava prvog izreke u delu u kome je potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu P 1552/17 od 16.05.2019. godine u stavu trećem izreke za isplatu iznosa od 39.718.401,52 dinara sa kamatom, u stavu četvrtom izreke u delu u kome je tuženi obavezan da o svom trošku izvrši upis prava svojine Grada Novog Sada na 15323/20587 dela kp. br. .../... upisane u LN broj ... KO ... i stavu petom izreke.

PREINAČUJU SE, presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1985/20 od 08.10.2020. godine i presuda Višeg suda u Novom Sadu P 1552/17 od 16.05.2019. godine u delu u kome je odbijen, kao neosnovan zahtev tužilje za isplatu iznosa preko dosuđenog iznosa od 39.718.401,52 dinara pa do traženog iznosa od 51.980.521,24 dinara, za iznos od još 12.262.119,72 dinara sa kamatom, tako što se obavezuje tuženi da tužilji na ime naknade isplati iznos od još 12.262.119,72 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 16.05.2019. godine do isplate.

PREINAČUJU SE, presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1985/20 od 08.10.2020. godine u stavu prvom izreke u delu u kom je preinačena presuda Višeg suda u Novom Sadu P 1552/17 od 16.05.2019. godine, tako što se odbija, kao neosnovana žalba tuženog i potvrđuje presuda Višeg suda u Novom Sadu P 1552/17 od 16.05.2019. godine u stavu šestom izreke u delu kojim je obavezan tuženi da o svom trošku izvrši upis prava svojine na 4370/20587 dela (od 15323/20587 do 20053/20587 dela) kp. br. .../... upisane u LN broj ... KO ... .

OBAVEZUJE SE tuženi da tužilji na ime troškova revizijskog postupka plati 285.000,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 1552/2017 od 16.05.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor apsolutne nenadležnosti. Stavom drugim izreke, odlučeno je da se primarni zahtev delimično usvoji. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji isplati 39.718.401,52 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, dok se sa zahtevom za isplatu preko dosuđenog iznosa od 39.718.401,52 dinara pa do traženog iznosa od 51.980.521,24 dinara zahtev odbijen. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude o svom trošku izvrši upis prava vlasništva – upis javne svojine Grada Novog Sada na 20053/20587 dela k.p. br. .../... ukupne površine 55 a 49 m2 koja je upisana u list nepokretnost broj ... KO ..., a što je tužilja dužna priznati i trpeti. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova postupka plati 591.200,00 dinara sa kamatom od dana izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1985/20 od 08.10.2020. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženog je odbijena, dok je žalba tužilje delimično usvojena, a delimično odbijena i prvostepena potvrđena u delu u kom je tuženi obavezan da tužilji isplati 39.718.401,52 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, u delu u kome je odbijen deo zahteva za isplatu iznosa od dosuđenog iznosa od 39.718.401,52 dinara do traženog iznosa od 51.980.521,24 dinara, u delu u kome je tuženi obavezan da u roku od 15 dana od dana pravnosžanosti presude o svom trošku izvrši upisa prava svojine Grada Novog Sada na 15323/20587 dela k.p. br. .../... koja je upisana u list nepokretnosti broj ... KO ..., što je tužilja dužna priznati i trpeti kao i u delu u kome je obavezan da joj na ime naknade troškova postupka isplati 591.200,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, a preinačeno u delu odluke o glavnom zahtevu u kome je tuženi obavezan da o svom trošku izvrši upis prava svojine na 4370/20587 dela (od 15323/20587 do 20053/20587 dela) k.p. br. .../... upisano u list nepokretnosti broj ... KO ... . Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke su blagovremeno izjavile revizije i to tužilja protiv odluke u delu u kome je potvrđena prvostepena presud kojom je odbijen deo njenog zahteva, a tuženi protiv odluke u delu kome je potvrđena prvostepena presuda za isplatu iznos od 39.718.401,52 dinara, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužilje osnovana, a revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje tuženog na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene pred drugostepenim sudom je neonovano, jer u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i BB su suvlasnici parcele broj .../... upisane u list nepokretnosti broj ... KO ..., s tim što je tužilja suvlasnik sa udelom od 20.053/20587 dela, a BB sa udelom od 534/20587 dela. Navedena parcela je imala ukupnu površinu 55 a 49 m2, a suvlasnički udeo tužilje odgovara realnoj površini od 54 a 05 m2. Prema Planu detaljne regulacije Adica u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“, broj 5/08) i prema Planu generalne regulacije prostora za porodično stanovanje u zapadnom delu Grada Novog Sada („Službeni list Grada Novog Sada“, broj 34/17), ova parcela je namenjena za javnu saobraćajnu površinu u Ulici Ljubice Ravasi. Ona je u prirodi svojim najvećim delom ušla u sastav puta, odnosno javne površine u navedenoj ulici i to u ukupnoj površini od 42 a 40 m2, za asvaltni kolovoz se koristi 10 a 59 m2, kao zelena površina 29 a 35 m2, kao behaton i betonske staze 2 a 30 m2, a kao podzemni objekat (kanalizaciona crpna stanica) 16 m2. Deo parcele broj .../... koji je ušao u sastav puta u Ulici Ljube Ravasi koristi neograničeni broj lica kao saobraćajnu površinu i tužilja iako je suvlasnik iste, nije u mogućnosti da je koristi za bilo koju namenu osim da i ona prolazi preko nje. Preko predmetne parcele prelaze kanazaciona, elektroenergetska, telekomunikaciona, vodovodna i gasovodna mreža. Tuženi nije nikada sproveo postupak eksproprijacije navedene parcele, niti je tužilji isplatio bilo kakvu naknadu za nju. Tržišna vrednost predmetne parcele je 9.617,00 dinara / m2. Imajući u vidu da se kao javna površina koristi ukupno 42 a 40 m2, tržišna vrednost tog dela parcele iznosi 40.776.080,00 dinara. Srazmerna vrednost suvlasničkog udela tužilje na delu parcele koja je javna površina iznosi 39.718.410,52 dinara. Preostali deo ove parcele u ukupnoj površini od 13 a 09 m2 vlasnici okolnih parcela su pripojili svojim parcelama i koriste ga kao svoje dvorište. Tužilja i BB su suvlasnici i nekih okolnih parcela kojima su faktički pripojeni delovi parcele broj .../... i to parcela broj .../..., .../..., .../..., .../... i .../..., sa istim suvlansičkim udelima kao i na parceli broj .../... . Od ukupne površine od 13 a 09 m2 koji pripada parceli broj .../..., a koja je faktički pripojena okolnim parcelama, parceli broj .../... je pripojena površina od 01 a 03 m2, parceli .../... površina od 01 a 07 m2, parceli broj .../... površina od 13 m2, parceli broj .../... površina od 78 m2, a parceli broj .../... površine od 39 m2.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su delimično usvojili zahtev tužilje i obavezali tuženog da tužilji isplati naknadu samo za zauzeti deo predmetne parcele, dok su zahtev za preostali iznos odbili kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne može se prihvatiti kao pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužilja ima pravo na naknadu samo za zauzeti deo predmetne parcele.

Članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, propisano je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, a stavom 2. da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz uslov da je učinjen uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Pravo na imovinu regulisano je članom 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. Osnovni cilj ovog člana Konvencije jeste da zaštiti svako lice od nezakonitog mešanja države u mirnom uživanju imovine. Ovakva negativna obaveza uključuje npr. zabranu nezakonite eksproprijacije ili nanošenje štete imovini, kao i planiranje, ograničenje ili privremeno oduzimanje imovine. Svako mešanje javne vlasti u pravo na mirno uživanje imovine mora da bude zakonito, odnosno mora da ima osnov u domaćem pravu koji treba da bude dostupan, dovoljno precizan i predvidiv. Takođe, mešanje u pravo na imovinu mora da sledi legitimni cilj. Ono je dozvoljeno samo u javnom interesu, a kontrola korišćenja imovine se obavlja u skladu sa opštim interesom. Interesi pojedinca koji su pogođeni merom kojom se krši pravo na imovinu treba da budu uravnoteženi sa interesima opšte javnosti. mešanje ne sme da predstavlja preteran ili nesrazmeran teret za pojedince. Potrebno je da država uvede i mere nadzora koje uključuju i ustanovljavanje da li je neka mera odgovarajuća za postizanje svog cilja i da li je srazmerna. Mešanje u imovinska prava od strane države ne mora da predstavlja kršenje Protokola 1. uz Konvenciju ukoliko postoji odgovarajući javni ili opšti interes, i ako je lišavanje imovine učinjeno pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Članom 20. stav 1. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 53 od 28. decembra 1995. godine, 23 od 06. aprila 2001. – SUS, 20 od 19. marta 2009, 55 od 25. juna 2013. – US, 106 od 28. decembra 2016.), propisano je da Vlada može utvrditi javni interes za eksproprijaciju ako je eksproprijacija nepokretnosti neophodna za izgradnju objekata u oblasti: obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, vodoprivrede, sporta, saobraćajne, energetske i komunalne infrastrukture, objekata za potrebe državnih organ ai organa teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, objekata za potrebe odbrane zemlje, kao i za izgradnju stanova kojima se rešavaju stambene potrebe socijalno ugroženih lica, a stavom 4. da javni interes za eksproprijaciju može da se utvrdi ako je, u skladu sa zakonom, donet odgovarajući planksi akt, a koji zakonom nije drugačije određeno.

Članom 53. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09...24/11), koji je bio na snazi u vreme usvajanja poslednjeg planskog akta tuženog iz 2012. godine, propisano je da informacija o lokaciji sadrži podatke o mogućnostima i ograničenjima gradnje na katastarskoj parceli, odnosno na više katastarskih parcela, na osnovu planskog dokumenta. Članom 54. stav 1. istog zakona propisano je da se lokacijska dozvola izdaje rešenjem, za objekte za koje se po ovom zakonu izdaje građevinska dozvola, a sadrži sve uslove i podatke potrebne za izradu tehničke dokumentacije, u skladu sa važećim planskim dokumentom. Članom 135. stav 1. tačka 1. istog zakona propisano je da uz zahtev za izdavanje građevinske dozvole prilaže se lokacijska dozvola.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu nižestepeni sudovi nisu primenili standarde sadržane u odlukama Evropskog suda za ljudska prava (slučaj Sporrong i dr. proti Švedske; Matos E Silva Lda i dr. protiv Portugalije i Elija S. R. L.. protiv Italije) u vezi sa povredom prava iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. U navedenim odlukama izražen je stav da iako nije došlo do de facto eksproprijacije i lišenja podnosilaca predstavki i njihove imovine, donošenjem akata javne vlasti kojima je utvrđen javni interes za izgradnju objekata došlo je do mešanja – ograničenja prava podnosilaca na mirno uživanje imovine tokom dužeg vremenskog perioda neprivođenja zemljišta nameni, što ima za posledicu nesigurnost podnosilaca u pogledu toga šta će biti sa njihovom imovinom.

Tužilja je suvlasnik parcele broj .../... upisane u LN broj ... KO ..., koja je namenjena za javnu saobraćajnu površinu u Ulici Ljubice Ravasi. Navedena parcela je u prirodi svojim najvećim delom ušla u sastav puta, odnosno javne površine u Ulici Ljubice Ravasi. Postojanje planskog dokumenta je uslov da se utvrdi javni interes za eksproprijaciju, što znači da se bez postojanja planskog dokumenta ne može pokrenuti postupak ekspropijacije. Usvajanje određenog planskog dokumenta ne znači da će nužno doći i do njegove realizacije, budući da on predstavlja samo uslov za utvrđivanje javnog interesa, o kome odluku donosi Vlada. Pošto Vlada utvrdi postojanje javnog interesa i odredi korisnika eksproprijacije, koji će kod nadležnog organa lokalne samouprave podneti predlog za eksproprijaciju, to tek po izvršenoj eksproprijaciji, koja podrazumeva donošenje odgovarajućeg rešenja koje je postalo konačno i pravnosnažno, korisnik eksproprijacije stiče pravo da eksproprisanu nepokretnost koristi za svrhu radi koje je eksproprijacija izvršena. U ovom slučaju donošenjem Plana detaljne regulacije Adica u Novom Sadu i Plana generalne regulacije prostora za porodično stanovanje u zapadnom delu Grada Novog Sada, kojim je predmetna parcela predviđena za javnu saobraćajnu površinu u Ulici Ljubice Ravasi i da je ona u prirodi svojim najvećim delom ušla u sastav te ulice odnosno javne površine, to sledi da je tužilja delimično lišena imovine, ali to ne znači da tužilja nema pravo na naknadu za celu parcelu, jer donošenjem Plana detaljne regulacije Adica u Novom Sadu i Plana generalne regulacije prostora za porodično stanovanje u zapadnom delu Grada Novog Sada došlo je do mešanja odnosno do ograničenja prava tužilje na mirno uživanje imovine, koje je proisteklo iz manje mogućnosti raspolaganja imovinom koja nije zauzeta. Stoga mešanje, u pravo tužilje na mirno uživanje imovine donošenjem napred navedenih planova i neprivođenja zemljišta nameni je suprotno članu 1. Protokola 1. uz Evrpsku konvenciju, jer nije bila postignuta pravična ravnoteža između zahteva opšteg interesa i zaštite prava na mirno uživanje imovine, zbog toga što tužilja zbog nesigurnosti zbog položaja i nepostojanja delotvornog pravnog sredstva trpi prekomereni teret. Ovo posebno kada se uzme u obzir stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u napred navedenim odlukama, a koji se odnosi na ograničenje prava na mirno uživanje imovine usled smanjene mogućnosti raspolaganja zemljištem, zbog neprivođenja nameni, što utiče na samu suštinu prava svojine, usled čega je pravo vlasnika postalo nesigurno, što predstavlja napred navedenu povredu prava na mirno uživanje imovine iz člana 1. Protokola broj 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U konkretnom slučaju, sporno zemljište je planskim aktom određeno za ulicu i saobraćajnicu koju koristi neograničen broj lica za javni saobraćaj i u prirodi većim delom jeste ulica koja ima svoj naziv. Na taj način izvršena je „faktička eksproprijacija“, koja nastaje kada se na zemljištu grade putevi, infrastrukturni i drugi objekti u javnom interesu, iako ne postoji rešenje o eksproprijaciji, odnosno izuzimanju zemljišta. Tužilja je faktički lišena prava svojine predmetne parcele, sa svim atributima iz člana 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i nije dužna da trpi štetne posledice zato što nadležni organ nije sproveo upravni postupak i doneo rešenje o eksproprijaciji ( o izuzimanju iz poseda) koje bi bilo osnov za isplatu novčane naknade, sa kojih razloga je tuženi obveznik isplate naknade za celu parcelu, a ne samo za deo parcele koji je faktički zauzet, jer se deo sporne parcele na kojoj je tužilja suvlasnik koristi kao ulica, dobro u opštoj upotrebi i javnoj svojini, na kojem tuženi ima pravo svojine u skladu sa članom 10. stav 10. Zakona o javnoj svojini. Visina ove naknade, koja tužilji pripada na osnovu člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju i na osnovu člana 58. Ustava Republike Srbije određena je prema tržišnoj vrednosti zemljišta, prema nalazu i mišljenju sidskog veštaka i ona iznosi 51.980.521,24 dinara, sa kojih razloga su nižestepene presude potvrđene u delu u kome je obavezan tuženi da isplati tužilji 39.718.401,52 dinara sa kamatom i u delu u kome je tuženi obavezan da o svom trošku izvrši upis prava svojine Grada Novog Sada na 15323/20587 dela kp. br. .../... koja je upisana u LN broj ... KO ... i sa kojih razloga je odbijena, kao neosnovana revizija tuženog, a prihvaćena revizija tužilje i nižestepene odluke preinačene u delu u kome je odbijen, kao neosnovan zahtev tužilje za isplatu iznosa od još 12.262.119,72 dinara i preinačena drugostepena odluka i obavezan tuženi da o svom trošku izvrši upis prava svojine na 4370/20587 dela (od 15323/20587 do 20053/20587 dela) kp. br. .../... upisanu u LN broj ... KO ... .

Sa napred navedenih razloga, primenom člana čl. 414. i 416. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom, drugom i trećem izreke.

Potvrđena je odluka o troškovima postupka, s obzirom i da nakon delimičnog preinačenja nižestepenih odluka troškovi ostaju isti, a tužilji su dosuđeni troškovi revizijskog postupka i to za sastav revizije od strane advokata u iznosu od 90.000,00 dinara, sudsku taksu na reviziju u iznosu od 97.500,00 dinara i na revizijsku odluku u iznosu od 97.500,00 dinara, a u skladu sa važećom Advokatskom tarifom i Taksenom tarifom iz Zakona o sudskim taksama, sve ovo primenom člana 153, 154. i 165. ZPP.

Predsednik veća – sudija
Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić