Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 149/22 od 13.04.2022. godine usvojene su žalbe branioca okrivljenog AA i žalbe okrivljenog BB i njegovih branilaca pa je preinačena presuda Osnovnog suda u Vranju K 201/17 od 29.09.2021. godine, samo u delu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je Apelacioni sud u Nišu okrivljene AA i BB, za po jedno krivično delo teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. u vezi člana 251. stav 3. u vezi stava 1. KZ za koja su pobijanom presudom oglašeni krivim, na osnovu člana 45. KZ, osudio i to okrivljenog AA na kaznu zatvora u trajanju od 2 (dve) godine, a okrivljenog BB na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i 6 (šest) meseci, dok je primenom člana 85. KZ okrivljenima AA i BB izrekao mere bezbednosti zabrana vršenja poziva, delatnosti i dužnosti tako što im je zabranio vršenje lekarskog poziva u trajanju od po 3 (tri) godine. U ostalom delu žalba branioca okrivljenog AA i žalba okrivljenog BB i njegovih branilaca, odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli:

- branilac okrivljenog AA, advokat Saša Stevanović, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i preinači u celini pobijane presude tako što će prema okrivljenom AA odbiti optužbu ili ukine drugostepenu presudu i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje,

- branioci okrivljenog BB, advokat Milomir Šalić i advokat Marin Blagojević, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i preinači u celini pobijane presude tako što će okrivljenog BB osloboditi od optužbe ili ukine drugostepenu presudu i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je primerke zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih dostavio Republičkom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. KZ i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti su neosnovani.

Branilac okrivljenog AA, advokat Saša Stefanović, zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP koja je opšteg karaktera, pri čemu formalno u zahtevu označava samo bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP ali se iz obrazloženja zahteva zaključuje da zahtev podnosi i zbog povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP. Ovo, imajući u vidu da u zahtevu navodi da opis krivičnog dela u izreci prvostepene presude ne sadrži bitno obeležje krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. u vezi člana 251. stav 3. u vezi stava 1. KZ, i to radnju izvršenja - očigledno nesavesno postupanje u pružanju lekarske pomoći. Očigledno nesavesno postupanje u pružanju lekarske pomoći u izreci prvostepene presude nije konkretizovano i opisano, a radnje koje su opisane, prema mišljenju branioca, eventualno mogu predstavljati krivično delo nesavesno pružanje lekarske pomoći iz člana 251. stav 3. KZ, za koje je usled proteka vremena, nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Branioci okrivljenog BB, advokat Milomir Šalić i advokat Marin Blagojević, zahtev za zaštitu zakonitosti podnose zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP navodeći da delo za koje je okrivljeni BB oglašen krivim nije krivično delo. Prema navodima zahteva, krivično delo za koje je okrivljeni oglašen krivim ima dve posledice i to osnovnu, u vidu pogoršanja zdravstvenog stanja i težu, u vidu smrti pacijenta kojeg lekar nesavesno leči. U konkretnom slučaju, u izreci prvostepene presude opisano je kada, gde i u kom svojstvu su okrivljeni postupali i u kakvom stanju je bila maloletna pacijentkinja pri prijemu na Dečije odeljenje, a potom je navedeno da „došlo do gubitka dragocenog vremena i daljeg pogoršanja zdravlja oštećene“ usled čega je nastupila smrt. Na taj način u dispozitivu optužnog akta i u izreci prvostepene presude, konkretizovana je smrt kao teža posledica u smislu člana 27. KZ međutim, nije opisana osnovna posledica, koja se prema odredbi člana 251. stav 1. KZ ogleda u pogoršanju zdravstvenog stanja, a koju je, prema stavu odbrane, bilo potrebno činjenično opisati. Pored toga, u izreci presude, po mišljenju odbrane, nije opisana ni krivica okrivljenih u odnosu na težu posledicu krivičnog dela, odnosno smrt maloletne oštećene. Shodno navedenom, branioci smatraju da delo za koje je okrivljeni BB oglašen krivim nije krivično delo budući da mu nedostaje bitno objektivno obeležje koji se tiče osnovne posledice krivičnog dela i bitno subjektivno obeležje u odnosu na težu posledicu - smrt deteta.

Ostalim navodima zahteva, koje označavaju kao povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, branioci okrivljenog BB, suštinski ukazuju na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP. Ovo iz razloga što u zahtevu navode da su radnje koje su okrivljenom BB stavljene na teret opisane u potencijalu, bez konkretizacije uzročnoposledične veze između njegovih ličnih propusta i krivice u odnosu na obe posledice krivičnog dela. U tom smislu, branioci ističu da su radnje nečinjenja za koje je okrivljeni BB oglašen krivim, eventualne i kao takve zavise od nepostupanja okrivljenog AA, kao lekara lečioca kojem je, između ostalog, stavljeno na teret da od dežurnog anesteziologa, okrivljenog BB, nije zahtevao da preduzme intubaciju kako bi se omogućio protok vazduha kroz gornje disajne puteve u pluća deteta. Shodno tome, okrivljeni BB, po mišljenju branilaca, ne može biti kriv što nije preduzeo intubaciju. Branioci ukazuju da posledica osnovnog dela u vidu pogoršanja zdravstvenog stanja, i smrt lica, kao teža posledica, mogu biti prouzrokovane samo jednom od radnji izvršenja koje su alternativno propisane u članu 251. stav 1. KZ, a koju preduzima lekar pri pružanju lekarske pomoći, odnosno lečenju koje obuhvata postavljanje dijagnoze, određivanje i primenu terapije. Pružanje lekarske pomoći bila je dužnost okrivljenog AA, a ne okrivljenog BB jer sada pok. DD nije bila njegov pacijent. U zahtevu takođe ističu da je krivično delo iz člana 251. stav 1. KZ svojeručno krivično delo (delicta propria), što znači da ga može učiniti samo jedan učinilac lično i samostalno, pa pošto okrivljeni nisu osuđeni kao saizvršioci, branioci postavljaju pitanje po kom osnovu je svaki od okrivljenih oglašen krivim za po jedno krivično delo jer zakon ne poznaje mogućnost da dva lica učine istovremeno po jedno isto krivično delo.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Prema odredbi člana 251. stav 1. KZ krivično delo nesavesno pružanje lekarske pomoći čini lekar koji pri pružanju lekarske pomoći primeni očigledno nepodobno sredstvo ili očigledno nepodoban način lečenja ili ne primeni odgovarajuće higijenske mere ili uopšte očigledno nesavesno postupa i time prouzrokuje pogoršanje zdravstvenog stanja nekog lica. Istim članom, u stavu 3. predviđen je nehatni oblik ovog krivičnog dela.

Teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. KZ će postojati ako je, između ostalog, usled dela iz člana 251. stav 3. KZ, nastupila smrt.

Prema izreci pobijane prvostepene presude, okrivljeni su dana 08.01.2011. godine, u vremenskom intervalu od 02,30 do 04,45 časova, kao dežurni lekari na Dečijem odeljenju Opšte bolnice Zdravstvenog centra u ..., i to okrivljeni AA, kao lekar specijalista otorinolaringolog, i okrivljeni BB, kao specijalista anesteziolog, obojica u stanju uračunljivosti, pri pružanju lekarske pomoći pacijentkinji – detetu GG, starosti pet godina, koja je bolovala od akutne upale sluznice donjeg dela završnog ždrela, grlenog poklopca i grkljana, brzonapredujuće i potencijalno životno ugrožavajuće bolesti, koja je pri prijemu na Dečije odeljenje bila u opštem teškom stanju sa znacima teškog poremećaja disanja, a usled pogoršanja zdravlja i u neposrednoj životnoj opasnosti usled izrazito otežanog disanja koje je bilo uzrokovano neprolaznošću gornjih disajnih puteva, kao posledica zapaljenskog procesa, uopšte očigledno nesavesno postupali i time prouzrokovali pogoršanje zdravstvenog stanja pacijentkinje GG, pri čemu su bili svesni da nesavesno postupaju i da time mogu prouzrokovati pogoršanje njenog zdravstvenog stanja ali su olako držali da do toga neće doći. Očigledno nesavesno postupanje, prema izreci presude, ogleda se u tome, što okrivljeni nisu prepoznali neposrednu životnu ugroženost deteta, nisu blagovremeno zaključili da primenjena terapija, prvenstveno adrenalin i kortiko preparati, ni posle 10-ak minuta od aplikacije, pa ni posle ponovnog ordiniranja kortiko preparata („Deksazon“) i leka za smirenje („Dormikum“) ne dovode do poboljšanja stanja disanja kod deteta, pa nisu sproveli postupak i mere za obezbeđenje disajnog puta shodno jasno ispoljenim znacima teške asfiksije kod deteta, čime bi život deteta bio spašen, a bili su svesni da usled njihovog nesavesnog postupanja može doći do njene smrti ali su olako držali da do toga neće doći.

U izreci prvostepene presude je navedeno da ni jedan od okrivljenih kao dežurnih lekara nije pratio niti dokumentovao dinamiku pogoršanja ili poboljšanja zdravstvenog stanja deteta čime bi postalo očigledno da sa protekom vremena dolazi do daljeg pogoršanja detetovog zdravstvenog stanja, a pored toga opisane su i druge radnje koje okrivljeni pojedinačno nisu preduzeli, pri čemu je reč o radnjama koje su bile u domenu njihovih specijalnosti, čijim blagovremenim preduzimanjem bi, u konkretnom slučaju, bila otklonjena opasnost od nastanka smrti deteta, a radi se o obezbeđivanju disajnog puta i to prevashodno putem intubacije, koju nije preduzeo okrivljeni BB, kao specijalista anesteziolog, ili putem hitne traheotomije koju nije sproveo okrivljeni AA, kao specijalista otorinolaringolog. Zbog navedenih propusta okrivljenih došlo je do gubitka dragocenog vremena i daljeg pogoršanja zdravstvenog stanja deteta GG i njene smrti usled ugušenja, pa su naknadni pokušaji intubacije i traheotomije izvršeni prekasno, u fazi kada je već došlo do nepovratnog oštećenja životno važnih organa – mozga i srca i nastupanja smrti maloletne pacijentkinje.

U konkretnom slučaju, prema nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, iz činjeničnog opisa izreke pobijane prvostepene presude, jasno proizlazi da se u radnjama okrivljenog AA i okrivljenog BB stiču sva zakonska obeležja po jednog krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. u vezi člana 251. stav 3. u vezi stava 1. KZ, odnosno objektivna obeležja koja se odnose na radnje okrivljenih, i subjektivna obeležja dela koja se tiču uračunljivosti okrivljenih i postojanja svesnog nehata kako u odnosu na osnovno delo, tako i u odnosu na težu posledicu.

Prema tome, ocenjujući da činjenični opis krivičnih dela za koje su okrivljeni pravnosnažno oglašena krivim sadrži sva zakonska obeležja po jednog krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. u vezi člana 251. stav 3. u vezi stava 1. KZ, Vrhovni kasacioni sud nalazi da donošenjem pobijanih presuda nije povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP, pa su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, ocenjeni kao neosnovani.

Navođenjem u izreci prvostepene presude radnji koje je svaki od okrivljenih ponaosob propustio da preduzme pri pružanju lekarske pomoći GG, koja je na Dečije odeljenje Opšte bolnice u ..., primljena u opštem teškom stanju sa znacima teškog poremećaja disanja, jasno se zaključuje u čemu se u konkretnom slučaju sastojalo uopšte očigledno nesavesno postupanje svakog od okrivljenih ponaosob, pa su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, kojima se ukazuje da u izreci presude nisu opisane i konkretizovane radnja izvršenja ovog krivičnog dela ocenjeni kao neosnovani.

U konkretnom slučaju, ni jedan od okrivljenih, između ostalog, nije reagovao na neposrednu životnu ugroženost pacijentkinje, ni blagovremeno zaključio da primenjena terapija ni nakon prvog, a potom ni nakon ponovnog aplikovanja, ne dovodi do poboljšanja njenog disanja, nakon čega ni jedan od njih nije pratio i dokumentovao dinamiku pogoršanja njenog zdravstvenog stanja, ni preduzeo jednu od dve mere koje bi sprečile odnosno otklonile opasnost od smrti pacijentkinje, a reč je intubaciji koju okrivljeni BB nije ni pokušao da sprovede iako je njeno izvođenje u domenu njegove specijalnosti pa je tu odluku mogao da donese i samostalno, i traheotomiji čije izvođenje je u domenu specijalnosti okrivljenog AA. Prema tome, iz izreke presude jasno proizilazi da je svaki od okrivljenih krivično delo izvršio kao samostalni izvršilac, i to bez obzira što su njihove radnje bile povezane jer je saradnja i koordinacija u postupku lečenja pacijenata između lekara različitih specijalnosti nesumnjivo nužna u svakom slučaju, a posebno kada se radi o životno ugroženim pacijentima, što je bila sada pok. GG.

Uopšte očigledno nesavesno postupanje okrivljenih, koje je opisano u izreci presude, dovelo je do nastupanja teže posledice, što je u konkretnom slučaju, smrt GG, pa su nižestepeni sudovi pravilno pravno kvalifikovali krivičnopravne radnje okrivljenog AA kao krivično delo teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. u vezi člana 251. stav 3. u vezi stava 1. KZ. Shodno navedenom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da donošenjem pobijanih presuda nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Saše Stevanovića.

Samim tim, neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti advokata Saše Stevanovića, ukazuje da se u radnjama okrivljenog AA stiču zakonska obeležja krivičnog dela nesavesno pružanje lekarske pomoći iz člana 251. stav 3. KZ, za koje je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja obzirom da je okrivljeni oglašen krivim zbog krivičnog dela iz člana 259. stav 4. u vezi člana 251. stav 3. U vezi stava 1. KZ, za koje je propisana kazna zatvora od jedne do osam godina, sa apsolutnim rokom zastarelosti od 20 godina. Stoga, Vrhovni kasacioni sud, suprotne navode branioca okrivljenog AA, advokata Saše Stevanovića, da je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, ocenjuje kao neosnovane.

Branilac okrivljenog AA, advokat Saša Stevanović, zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP koju obrazlaže navodima da je nakon ukidanja prvostepene presude, protiv koje su žalbe izjavili samo branioci okrivljenih, u ponovljenom postupku presuda izmenjena na štetu okrivljenog AA. Javni tužilac je u ponovljenom postupku izmenio optužni akt i okrivljenom AA stavio na teret radnje koje nisu bile obuhvaćene prethodnim optužnima aktom i to da „nije pratio kontinuinirano i nije dokumentovao promene stanja bolesnice čime bi postalo očigledno da sa protekom vremena dolazi do pogoršanja stanja“, „nije prepoznao neposrednu životnu ugroženost“, „nije dokumenovao promene stanja“, „nije preduzeo mere da se dete prevede u hiruršku salu“ i druge, a što nije bio ovlašćen da učini jer nije izjavio žalbu protiv presude. Oglašavajući okrivljenog AA krivim za krivično delo opisano u preciziranom optužnom aktu, prvostepeni sud je, po mišljenju branioca, „okrivljenog doveo u nepovoljniji položaj i prekoračio optužbu“.

Izloženim navodima zahteva, koje u zahtevu označava kao bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, branilac okrivljenog AA, advokat Saša Stevanović, zapravo ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP u vezi člana 453. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Odredbom člana 453. ZKP, koja predviđa zabranu preinačenja na štetu okrivljenog, propisano je da ako je izjavljena žalba samo u korist okrivljenog, presuda se ne sme izmeniti na njegovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije.

Iz spisa predmeta, između ostalog, proizlazi da je presudom Osnovnog suda u Vranju K 253/16 od 02.11.2016. godine, okrivljeni AA oglašen krivim zbog krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. u vezi člana 251. stav 3. u vezi stava 1. KZ. Protiv navedene presude javni tužilac nije izjavio žalbu, a u ponovljenom postupku, nakon što je usvajanjem žalbi branilaca okrivljenih rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž1 98/17 od 15.03.2017. godine, presuda Osnovnog suda u Vranju K 253/16 od 02.11.2016. godine ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, okrivljeni AA je oglašen krivim za isto krivično delo.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, prvostepeni sud nije prekršio zabranu preinačenja na štetu okrivljenog (reformatio in peius) propisanu odredbom člana 453. ZKP, obzirom da u ponovljenom postupku presuda nije izmenjena na štetu okrivljenog AA ni u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela, niti u pogledu krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, nakon preciziranja optužnog akta, u pobijanoj presudi prvostepenog suda nisu dodate činjenice koje bi izmenile suštinu krivičnog dela u smislu njegovih bitnih zakonskih obeležja, jer je suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, izreka prvostepene presude i pre ukidanja ranije presude i preciziranja optužnog akta, sadržala sva zakonska obeležja krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi člana 259. stav 4. u vezi člana 251. stav 3. u vezi stava 1. KZ za koje je okrivljeni AA oglašen krivim.

Prema tome, kako okrivljeni AA u ponovljenom postupku nije oglašen krivim za teže krivično delo, niti mu je izrečena teža krivična sankcija, to po stavu ovoga suda, sud nije učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Saše Stefanovića.

Branioci okrivljenog BB, zahtev za zaštitu zakonitosti podnose zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP u vezi člana 54. stav 3. KZ. Prema navodima zahteva, drugostepeni sud je suprotno odredbi člana 54. stav 3. KZ, prilikom odmeravanja kazne, okrivljenom kao otežavajuću okolnost uzeo obeležje krivičnog dela odnosno „objektivnu težinu učinjenog krivičnog dela“.

Iznete navode Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 149/22 od 13.04.2022. godine usvajanjem žalbi branilaca okrivljenih, preinačena je presuda Osnovnog suda u Vranju K 201/17 od 29.09.2021. godine, samo u delu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je Apelacioni sud u Nišu, između ostalog, okrivljenog BB, za krivično delo teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. u vezi člana 251. stav 3. u vezi stava 1. KZ za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, na osnovu člana 45. KZ, osudio na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci.

Povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP postoji, između ostalog, kada je odlukom o krivičnoj sankciji povređen zakon, odnosno ukoliko sud izrekne vrstu kazne koja nije dopuštena po zakonu ili koja nije predviđena za određeno krivično delo, ili ako prekorači najmanju ili najveću meru propisane kazne, ili ako izrekne sporednu kaznu kada to nije dopušteno, odnosno ne izrekne sporednu kaznu kada je njeno izricanje obavezno.

Odredbom člana 54. stav 3. KZ propisano je da se okolnost koja je obeležje dela ne može uzeti u obzir i kao otežavajuća, odnosno olakšavajuća okolnost, izuzev ako prelazi meru koja je potrebna za postojanje krivičnog dela ili određenog oblika krivičnog dela ili ako postoje dve ili više ovakvih okolnosti, a samo jedna je dovoljna za postojanje težeg, odnosno lakšeg oblika krivičnog dela.

Za krivično delo teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. KZ propisano je kazna zatvora od jedne do osam godina.

U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je, imajući u vidu svrhu kažnjavanja i okolnosti koje utiču da kazna bude manja ili veća (olakšavajuće i otežavajuće okolnosti) našao da je ove okolnosti prvostepeni sud pravilno utvrdio kada je okrivljenom BB kao olakšavajuće okolnosti cenio lične i porodične prilike i raniji život okrivljenog – njegovu neosuđivanost, dok mu je kao otežavajuću okolnost cenio objektivnu težinu učinjenog krivičnog dela, s tim da je ocenio da se žalbama branilaca okrivljenog osnovano ukazuje da je prvostepeni sud prenaglasio značaj otežavajućih okolnosti, iz kog razloga je usvajanjem žalbi branilaca okrivljenih, prvostepenu presudu i preinačio u delu odluke o kazni i obojicu okrivljenih osudio na kazne zatvora u kraćem vremenskom trajanju.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud okrivljenom AA kaznu zatvora odmerio u granicama koje su propisane za krivično delo iz člana 259. stav 4. u vezi člana 251. stav 3. u vezi stava 1. KZ. Pri tome, objektivna težina učinjenog krivičnog dela, nije obeležje krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. u vezi člana 251. stav 3. u vezi stava 1. KZ, kako to branioci okrivljenog BB u zahtevu neosnovano ističu, već je reč o jačini povrede zaštićenog dobra što je okolnost koju sud, u skladu sa članom 54. stav 1. KZ, može uzeti u obzir prilikom odmeravanja kazne.

Shodno svemu navedenom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prilikom odmeravanja kazne okrivljenom BB krivični zakon pravilno primenjen, pa su suprotni navodi zahteva njegovih branilaca, advokata Milomira Šalića i advokata Marina Blagojevića, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP u vezi člana 54. stav 3. KZ, ocenjeni kao neosnovani.

Branilac okrivljenog AA, advokat Saša Stevanović, u ostalom delu zahteva navodi da je sud pogrešno primenio odredbu člana 85 KZ prilikom izricanja mere bezbednosti zabrana vršenja poziva, delatnosti i dužnosti, obzirom da iz činjenica koje je sud cenio prilikom odlučivanja o izricanju navedene mere bezbednosti, po mišljenju branioca, ne proizilazi da bi dalje vršenje lekarskog poziva od strane okrivljenog AA bilo opasno. Izvodeći drugačiji zaključak o opravdanosti izricanja nevedene mere bezbednosti, iz činjenica čijim utvrđenjem su se bavili nižestepeni sudovi, branilac suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP, u čije razmatranje se Vrhovni kasacioni sud nije upuštao jer ne predstavlja zakonski razlog u okviru povreda navedenih u članu 485. stav 4. ZKP, zbog kojeg okrivljeni preko branioca mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti.

Iz svih iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav.1 ZKP, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija

Sanja Živanović, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić