Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 1205/2021
24.11.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Marine Milanović, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Vesne Stanković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Obrad Pašajlić, advokat iz ..., protiv tuženih BB i VV, obe iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Nemanja Lukić, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 695/20 od 13.10.2020. godine, u sednici veća održanoj 24.11.2022. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 695/20 od 13.10.2020. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Velikom Gradištu P 244/17 od 01.02.2018. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužene kao solidarni dužnici obavežu da isplate tužiocu iznos od 25.204 eura u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate na ime duga. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženima solidarno isplati iznos od 305.500,00 dinara na ime troškova parničnog postupka.
Odlučujući o žalbi tužioca po održanoj raspravi, Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo presudu Gž 695/20 od 13.10.2020. godine kojom je ukinuta prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se obavežu tužene kao solidarani dužnici da tužiocu isplate iznos od 25.204 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate na ime duga, a tužilac je obavezan da isplati tuženima iznos od 781.850,00 dinara na ime troškova parničnog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede iz člana 407. stav 1. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti.
Prema činjeničnom stanju koje je utvrdio drugostepeni sud, vanbračna zajednica tužioca i tužene BB u kojoj je rođena njihova zajednička ćerka, trajala je od 2008. do 2011. godine. Za vreme trajanja zajednice života parničnih stranaka, u decembru 2008. godine u kući tužene VV, majke tužene BB, izbio je požar usled koga je došlo do oštećenja unutrašnjosti prizemlja, spratnog dela kuće i dela krovne konstrukcije. Požar je nastao kada je tužilac u prisustvu tužene BB vršio montažu radnog stola za njenu ćerku iz prethodnog braka, koja je u kući živela sa tuženom VV, tako što je tužilac priključio bušilicu u produžni kabal slabog preseka. Sanaciju požara i otklanjanje štete na objektu, tužilac je izvršio po svojoj volji i svojim sredstvima, odbijajući pomoć rodbine tuženih i insistirajući da štetu otkloni i sanira sam, pri čemu sa tuženima nije imao nikakve pregovore i od njih nije tražio nadoknadu na ime učinjenih izdataka. Takođe, tužilac je 08.03.2009. godine kupio tužilji putničko vozilo marke „...“ za cenu od 18.500 evra, pri čemu je tužena BB ustupila tužiocu u svojinu svoje vozilo marke „...“ koje je tužilac, inače vlasnik firme „GG“, koristio za potrebe firme. Tužilac i tužena BB tom prilikom nisu razgovarali i dogovarali se o načinu isplate kupoprodajne cene novog vozila nitu su utvrdili vrednost vozila koje je tužena ustupila tužiocu. Osim sanacije kuće od posledica požara i kupovine navedenog automobila, ispred kuće tužene VV u toku 2009. godine izvršeno je asfaltiranje dvorišta na površini oko 50 m2. Radove na asfaltiranju je izvodila ... firma tužioca „GG“, a za iste tužilac nije tražio ničiju dozvolu, niti je bilo koga o tome prethodno obavestio, odnosno nije imao saglasnost vlasnika kuće, tužene VV.
Predmet tužbenog zahteva o kome je odlučeno pravnosnažnom presudom je isplata duga u visini cene radova na sanaciji kuće i asfaltiranju trotoara ispred kuće tužene VV, zatim računa tuženih za električnu energiju i vrednosti kupoprodajne cene putničkog vozila marke „...“ umanjenoj za vrednost vozila tužene marke „...“.
Pravilno je u pobijanoj drugostenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev.
Prema članu 185. Zakona o obligacionim odnosima odgovorno lice je dužno da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala. Članom 213. Zakona o obligacionim odnosima, koji reguliše pravila vraćanja stečenog bez osnova, propisano je da se ne može tražiti vraćanje onog što je dato na ime izvršenja neke prirodne obaveze ili neke moralne ili društvene dužnosti.
U konkretnom slučaju, tužilac je sanaciju požara i otklanjanje štete izvršio sam, prihvatajući to kao svoju ličnu obavezu, čime je ujedno prihvatio odgovornost za nastalu štetu, dok tokom postupka nija dokazao suprotno - da je šteta nastala krivicom tužene BB ili iz nekog drugog uzroka. Izvodeći radove bez naknade u cilju otklanjanja nastale štete, tužilac je izvršio svoju zakonsku i moralnu obavezu, iz čega sledi da nakon prestanka zajednice života sa tuženom, nema pravo da traži naplatu cene za izvedene radove po pravilima o sticanju bez osnova iz člana 213. u vezi sa članom 185. ZOO. Radovi na asfaltiranju dvorišta kuće u svojini tužene VV izvedeni su bez njene saglasnosti i te radove je izvela tužiočeva firma za ... koja je imala ... . Shodno navedenom, u odnosnu na potraživanje cene za radove na asfaltiranju dvorišta tužilac nema aktivnu legirimiciju jer iste nije izveo on, već firma za ... čiji je vlasnik, tako da se u pogledu spornog potraživanja ne nalazi u pravnom odnosu sa tuženima i nema pravo da traži vraćanje po navedenom osnovu. Tužilac nije pružio dokaze da je tuženima dao novčanu pozajmicu, niti da je sam platio račune tuženih za električnu energiju u iznosu od 1.000,00 evra zbog čega je primenom pravila o teretu dokazivanja u smislu člana 231. stav 1. ZPP, pravilno ocenjeno neosnovanim i potraživanje tužioca po ovom osnovu.
Ne mogu se prihvatiti revizijski navodi da je tužilac sva novčana davanja učinio u uverenju da će mu biti ustupljena nepokretnost - parcela br. ... u vlasništvu tužene VV, te da je između njega i tužene BB postojao pravni odnos zajma, zbog čega smatra da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo iz člana 262. stav 1., člana 557. i 562. Zakona o obligacionim odnosima.
Naime, članom 262. stav 1. ZOO, propisano je da je poverilac u obligaciono – pravnom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je u svemu kako ona glasi. Članom 557. istog zakona propisano da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste, istog kvaliteta, dok je članom 562. tog zakona propisano da je zajmoprimac dužan vratiti zajmoprimcu istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta u ugovorenom roku.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilna je ocena drugostepenog suda da povodom kupovine putničkog automobila marke „...“, između tužioca i tužene BB nije nastao pravni odnos zajma, već da je reč o poklonu koji je tužilac učinio tuženoj BB za vreme trajanja njihove vanbračne i emotivne zajednice. Naime, prilikom kupovine tog vozila i ustupanja tužiocu od strane tužene automobila marke „...“, nije bilo nikakve kompenzacije, jer vrednosti novog i vozila koje se ustupi nisu utvrđene u novcu, iz čega sledi da iznos zajma i rok vraćanja istog nisu bili ugovoreni. Shodno navedenom, nije nastao pravni osnov iz člana 562. stav 1. u vezi člana 557. ZOO, pa samim tim ni obaveza tužene BB da tužiocu vrati dug po osnovu zajma, dok u odnosu na navedeno potraživanje tužena VV nije pasivno legitimisina, jer tužilac sa njom po sopstvenom iskazu nije imao nikakve dogovore u vezi sa kupovinom automobila. Osim tvrdnje tužioca i nesporne činjenice da mu je tužena BB tokom trajanja zajednice života pokazivala parcelu br. ..., nije bilo drugih dokaza da novčani iznos od 18.500,00 evra koji je tužilac dao na ime cene navedenog automobila predstavlja dug koji je tužena BB trebalo da mu vrati i da mu je označenu parcelu koja je u svojini tužene VV, obećala kao garanciju da će dug biti vraćen. Zbog toga se i po oceni revizijskog suda ne radi o pravnim činjenicama koje bi ukazivale da je ugovor o zajmu nastao i da je kod tužioca postojala mana u volji odnosno pogrešno uverenje da je novčani iznos za kupovinu automobila dat na ime zajma uz garanciju ustupanjem označene parcele. Prilikom kupovine vozila između tužioca i tuženih nije bilo pregovora ni dogovora o bilo kakvom teretnom pravnom poslu, a imajući u vidu stanje ličnih i porodičnih odnosa stranaka učesnika u sporu, tužilac je mogao da zna kakav je svojinski status predmetne parcele (da je vlasnik parcele tužena VV).
Iz navedenih razloga, pravilan je zaključak drugostepenog suda da osnov tužiočevog potraživanja po pravilima o sticanju bez osnova ne postoji, ni da je isti nastao iz ugovora o zajmu zbog čega su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Marina Milanović, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić