Protiv navedene pravnosnažne presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.55/14...18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i da je osnovana zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, a navodima revizije se konkretno ne ukazuje koje je to bitne povrede drugostepeni sud učinio donošenjem pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tuženog na poslovima ... po osnovu ugovora o radu na neodređeno vreme. Aneksom ugovora o radu i opštima aktima tuženog, propisano je da zaposleni imaju pravo na uvećanje zarade za prekovremeni rad 30% od osnovice, za rad vozača sa kartama od 250,00 dinara dnevno, za rad vozača na zglobnom autobusu od 26% od osnovice i za rad nedeljom 18% od osnovice. Nijednom odredbom ugovora o radu i aneksa nije regulisano radno vreme tužioca. Tuženi je tužiocu obračunavao i isplaćivao zaradu za redovni rad, za rad na dane državnih i verskih praznika, nedeljom, noćni rad i dodatak za vožnju zglobnog autobusa. Nije mu obračunavao i isplaćivao časove prekovremenog rada. U Uputstvu tuženog od 20.06.2012. godine je između ostalog navedeno, da se vreme prisutnosti zaokružuje na čitav sat ili na pola sata, da se u vreme prisutnosti kod vozača priznaje vreme od početka prvog polaska do završetka zadnjeg polaska iz dnevnog rasporeda i kod obavljanja vanlinijskog prevoza – slobodnih vožnji, vozačima se dnevno evidentira 8 časova ili manje ukoliko ista traje kraće. U Uputstvu tuženog od 16.04.2013. godine se navodi da dvokratno radno vreme treba primeniti kod svih turnusa koji imaju uslov da je pauza između dva polaska minimalno dva sata i kod tih slučajeva zaposlenom treba pripisati 7 časova ili više, ako isti duže traju. Kod tuženog se vodi evidencija o prisustvu na radu, odnosno o ostvarenim časovima rada na obrascu – dnevni raspored vozača i konduktera i u ovom dokumentu su upisani podaci o svim realizovanim vožnjama, odnosno prikazani su polasci po svim relacijama po danima, po redovnom redu vožnje i polasci za ugovorenu vožnju. U prvom delu su prikazane redovne vožnje koje se obavljaju svakodnevno, a u drugom delu podaci o posebnim, ugovorenim vožanjama koje su vožene izvan registrovanog linijskog saobraćaja (turističke grupe, ekskurzije, razni ugovoreni prevozi). Kod ugovorenih vožnji tuženi je za vožnju koja traje duže od osam časova dnevno, dodatno isplaćivao ½ dnevnice ako je vožnja trajala od 8 do 12 časova, odnosno punu dnevnicu ako je u jednom danu vožnja trajala preko 12 časova.

Radno vreme tužioca kao ... je specifično jer se radi po sistemu 6 dana rada, 24 sata ima pauzu, ponovo radi 6 dana i ima pauzu od 48 časova. Tužilac je radio u prvoj i drugoj smeni, s tim što se početak i trajanje smene, odnosno radno vreme ne može tačno odrediti. Kada su u pitanju slobodne vožnje polazi se noću, a redovne linije obuhvataju sva sela u Opštini .., ..., ..., ... i ..., kreću ujutru u 03,45 časova. Na posao vozači dolaze najranije u 03,20 časova a u popodnevnoj smeni najranije u 12,20 časova. Nalog za vožnju za naredni dan dobija se prethodnog dana u prepodnevnim satima i preuzima se od dispečera, a vozač popunjava ovaj nalog, upisuje vreme polaska i završetka vožnje. Mimo vremena provedenog u vožnji vozač ima obavezu da u pauzama koje traju do 2 sata, odveze autobus na pranje, točenje goriva ili popravku sitnih kvarova i slično. Koeficijent radnog mesta tužioca u utuženom periodu od 01.10.2013. do 31.10.2016. godine iznosio je 1,33. Osnovna zarada u celokupnom periodu bila je u visini minimalne bruto zarade propisane zakonom koja se množila koeficijentom radnog mesta, a počev od 01.04.2014. godine osnovna zarada se umanjivala za 10% u skladu sa Zakonom o privremenom uređenju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava. Počev od 01.04.2017. godine broj sati u vožnji se posebno evidentira, a do tada se evidentiralo sve vreme provedeno na radu, u koje su se računali sati u vožnji od početka pa do kraja vožnje. U Kikindi su se računale sve pauze kraće od dva sata, a pauze duže od dva sata se nisu računale. Na osnovu iskaza svedoka – šefa saobraćaja, utvrđeno je da je praksa bila da ... treba da dođe 15 minuta ranije u odnosu na početak prve vožnje nezavisno da li je vožnja međugradska ili prigradska, da bi pregledao i pripremio autobus. Ukoliko je u pitanju međugradska dužan je da vozilo postavi 15 minuta pre polasaka u peron, a kod prigradskih linija je vreme potrebno za postavljanje vozila na peron 5 minuta pre polaska. Ovo vreme pre prve vožnje u trajanju od 15 minuta tuženi nije računao tužiocu u sate rada.

Tuženi je evidentirao tužiocu časove rada tako što je primenjivao interna uputstva po kojima je radno vreme trajalo od početka prve vožnje pa do završetka poslednje vožnje, a ako je pauza između dve vožnje bila duža od dva časa takva pauza se nije uključivala u ostvarene časove rada. Tuženi je vodio evidenciju o ukupno ostvarenim časvima u odnosu na mesečni fond časova, i na kraju svakog meseca iskazivao ukupno stanje više ili manje ostvarenih časova. U platnim listama nije prikazivao prekovremeni rad. Obračun zarade je vršen u visini mesečnog fonda časova i isplaćivani su dodaci za rad na dan praznika, rad noću i nedeljom. Sudski veštak ekonomske struke je u svom osnovnom i dopunjenom nalazu i mišljenju prikazao dve varijante ostvarenih časova rada. Po prvoj varijanti po kojoj je tužilac opredelio svoj tužbeni zahtev, utvrđeno je da broj ostvarenih časova prekovremenog rada u koje se računa 30 minuta pre početka prve vožnje pa do završetka poslednje vožnje a bez umanjenja ako su pauze između dve vožnje trajale duže od dva časa (u utuženom periodu od 01.10.2013. do 31.10.2016. godine), iznosi ukupno 969 časova, te da po tom osnovu tužiocu pripadao neto iznos od ukupno 196.468,67 dinara. U drugoj varijanti, broj ostvarenih časova rada je prikazan tako što je u radno vreme tužioca uračunao 15 minuta pre početka prve vožnje pa do završetka poslednje vožnje, uz isključenje pauza između vožnji koje su trajale duže od dva sata i na taj način je utvrđeno da je tužiocu od ukupno ostvarenih ostalo neisplaćeno 108,25 časova prekovremenog rada, u neto iznosu od 34.147,85 dinara, koliko mu je dosuđeno u presudi Osnovnog suda u Kikindi P1 154/16 od 16.12.2019. godine (donetoj u ovoj pravnoj stvari) u tom delu pravnosnažnoj.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio preostali deo tužbenog zahteva za isplatu još 162.150,68 dinara (kao razliku iznosa od 196.468,67 dinar i ranije dosuđenog iznosa od 34.147,85 dinara) zaključivši da se tužiocu ne može računati kao radno vreme 30 minuta pre prve vožnje nego samo 15 minuta, kao vreme koje je vozač pre početka prve vožnje trebao doći radi obavljanja neophodnih poslova, te da on nema pravo na plaćeno radno vreme za vreme pauza u vožnji koje su trajale duže od dva sata (prihvatajući tako drugu varijantu nalaza veštaka). Ovu svoju odluku zasnovao je na odredbama Zakona o radnom vremenu posade vozila u drumskom prevozu i tahografima („Sl. glasnik RS“, br.96/15...) važećem u delu spornog perioda, kojima je regulisano šta se smatra dnevnim i nedeljnim vremenom upravljanja vozilom i koliko ono izuzetno može da se produži (član 5). Odredbom člana 6. stav 1. citiranog zakona, regulisano je pravo na pauzu tako što vozač nakon perioda upravljanja vozilom od 4 časa i 30 minuta mora da koristi neprekidnu pauzu od najmanje 45 minuta osim ako ne započinje sa korišćenjem dnevnih ili nedeljnih odmora, s tim što se pauza iz stava 1. ovog člana u smislu stava 2. istog ne uračunava u radno vreme. Odredbom člana 7. regulisani su odmori u toku dnevnog dana, tako što član posade vozila najkasnije nakon šest časova neprekidnog rada mora da prekine radno vreme odmorom u toku dana koji traje najmanje 30 munuta, ako radno vreme člana posade vozila traje više od 6 a manje od 9 časova, odmor u toku dnevnog rada traje najmanje 45 minuta, ako radno vreme člana posade vozila traje više od 9 a manje od 12 časova, a može trajati najmanje 60 minuta ako radno vreme člana posade traje više od 12 časova. Odmor u toku dnevnog rada se može koristiti u više delova u trajanju od najmanje 15 minuta raspoređenih tokom radnog vremena. Stavom 6. ovog člana je propisano da se odmor u toku dnevnog rada ne uračunava u radno vreme. Odredbom člana 9. istog zakona propisano je da član posade vozila ima pravo na odgovarajuću zaradu odnosno naknadu zarade u skladu sa propisima o radu, odnosno sa propisima kojima se uređuju plate, a za vreme raspoloživosti član posade ostvaruje pravo na odgovarajuću naknadu na način uređen propisom o radu odnosno u skladu sa propisima kojima se uređuju plate po osnovu vremena pripravnosti.

Primenom odredbi članova 6. stav 2. i 7. stav 6. citiranog zakona, prvostepeni sud je ocenio da tužiocu ne pripada naknada zarade na ime prekovremenog rada za pauze između dve vožnje u trajanju duže od dva časa jer se one po ovim odredbama zakona ne smatraju vremenom koje se uračunava u radno vreme. Što se tiče zaključka u pogledu zauzetog stanovišta da se vreme od 15 minuta pre početka prve vožnje računa u radno vreme (a ne 30 minuta) sud je u tom delu prihvatio iskaz svedoka, šefa saobraćaja, a imajući u vidu da ostalim odredbama opštih akata tuženog, nije predviđeno koliko je potrebno ranije doći radi obavljanja poslova vožnje i koje je to vreme koje se evidentira kao radno vreme.

Sledom izloženog zaključka da se navedeno vreme ne uračunava u prekovremeni rad, prvostepeni sud je odbio preostali deo tužbenog zahteva za traženom naknadom po tom osnovu u smislu člana 108. stav 1. Zakona o radu, kao i člana 87. Kolektivnog ugovora tuženog koji je propisao uvećanje zarade za prekovremeni rad 30% od osnovice.

Drugostepeni sud je zauzeo suprotno pravno stanovište i usvojio preostali deo tužbenog zahteva, polazeći od prve varijante datog nalaza i mišljenja kojim se sudski veštak izjasnio o uračunavanju vremena od 30 minuta pre prve vožnje i pauze u vožnji duže od dva sata u radno vreme tužioca, argumentujući to time što je tužilac u tom periodu obavljao i druge poslove a ne samo upravljanje vozilom i obzirom na Uputstvo tuženog od 20.06.2012. godine koje propisuje da se vreme prisutnosti zaokružuje na čitav sat ili na pola sata.

Po stanovištu ovoga suda, osnovano se u reviziji tuženog ukazuje da ni u jednom opštem aktu poslodavca - ovde tuženog nije regulisano da se u radno vreme vozača uključuje i 30 minuta pre prve vožnje, niti je to propisano odredbama citiranog Zakona o radnom vremenu posade vozila u drumskom saobraćaju, kao ni u navedenom Uputstvu i dopuni tog uputstva od 16.04.2013. godine. Osnovano se u revizijom takođe ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o radnom vremenu posade vozila u drumskom saobraćaju izričito propisano da se pauza iz stava 1. ovog člana ne računa u radno vreme, da je članom 3. stav 1. tačka 39. regulisano vreme raspoloživosti, kao vremenski period koji se ne smatra radnim vremenom, a članom 6. stav 5. istog zakona, da se vreme raspoloživosti može smatrati odmorom u toku dana, dok je članom 7. stav 6. propisano da se odmor u toku dnevnog rada ne uračunava u radno vreme. Pravilna primena odredbi citiranog zakona kao lex specialisa u odnosu na odredbe Zakona o radu, vodi zaključku da je drugostepeni sud donošenjem pobijane presude kojom je pauze i odmore u toku dana duže od dva sata uračunao u radno vreme, kao i 30 minuta pre prve vožnje, pogrešno primenio materijalno pravo. Sledom ovoga je drugostepena presuda preinačena i odbijen tužbeni zahtev.

Kako je revizija tuženog osnovana, preinačena je i odluka o troškovima drugostepenog postupka, jer u tom delu tužilac nije uspeo u smislu člana 153. stav 1. ZPP.

Odluka na ime troškova revizijskog postupka doneta je po opredeljenom zahtevu punomoćnika tužene na osnovu člana 153. stav 1. i 155. ZPP, u vezi člana 163. stav 2. ZPP, na ime troškova sastava revizije prema važećoj AT.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić