Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je donošenjem pobijanih presuda, učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na štetu okrivljenog u pitanju da li je delo za koje se optuženi goni krivično delo, ukazujući da radnje koje je okrivljeni preduzeo ne sadrže bitan element krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ. U vezi sa tim, branilac u zahtevu navodi da pretnja, koju je okrivljeni uputio supruzi BB i oštećenom VV sadrži dva uslova i to: da će, ukoliko ne budu došli na predstojeće suđenje, BB otac ubiti BB, a potom da će, ako to ne učini BB otac, on lično ubiti BB. Takva pretnja, koja je dvostruko uslovljena budućom neizvesnom okolnošću - budućim ponašanjem oštećenih, prema stavu odbrane, ne može biti stvarna i ozbiljna, pa samim tim ni podobna da kod oštećenih izazove osećaj straha i lične nesigurnosti. Prema navodima zahteva, sud je po slobodnoj oceni zaključio da su pretnje bile ozbiljne, jer oštećena neće moći da se odazove na poziv suda, zbog zadobijenih povreda, te da se, po stavu odbrane i u slučaju da je okrivljeni znao za tu činjenicu, ne može raditi o krivičnom delu ugrožavanje sigurnosti, budući da i dalje postoji drugi uslov koji se sastoji u tome da će okrivljeni ubiti oštećenu, ukoliko to ne učini njen otac.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti kojima branilac ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u odnosu na oba krivična dela za koja je okrivljeni oglašen krivim pobijanom pravnosnažnom presudom, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Radnja izvršenja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ, alternativno je propisana i može se sastojati u primeni nasilja, upotrebi (kvalifikovane) pretnje da će se napasti na život ili telo ili u drskom ili bezobzirnom ponašanju. Neophodno je da je radnja izvršenja takva da je objektivno podobna da dovede do ugrožavanje spokojstva, telesnog integriteta ili duševnog stanja člana porodice, a krivično delo je svršeno onda kada dođe do tog ugrožavanja.

Prema činjeničnom opisu dela u izreci prvostepene presude pod tačkom 1, okrivljeni je u vreme i na mestu bliže opredeljenim u izreci presude pretnjom da će napasti na život i telo, ugrožavao spokojstvo člana svoje porodice, supruge oštećene BB, na taj način što je susreo komšiju oštećene BB i VV, GG i rekao mu da oštećenima prenese poruku: Ukoliko ne budu došli na predstojeće suđenje, da će BB otac doći da ubije BB, a ako to ne učini njen otac, okrivljeni je zapretio da će lično ubiti i oštećenu BB i oštećenog VV u čijoj kući BB sada živi i da će VV iseckati na komadiće, VV kuću i sve u kući zapaliti, pa je GG navedenu poruku istog dana preneo oštećenima, što je ugrozilo spokojstvo i izazvalo veliki strah kod oštećene BB koja neće moći da se odazove na poziv suda, jer zbog povreda koje joj je naneo okrivljeni kombi vozilom u ranijem periodu, ne može da hoda i predstoje novi operativni zahvati u njenom lečenju, što je okrivljeni znao, pri čemu je bio svestan svoga dela i isto hteo, te je bio svestan da je njegovo delo zabranjeno.

Po nalaženju ovoga suda, u radnjama okrivljenog stiču se sva zakonska obeležja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ i to kako objektivna obeležja koja se odnose na radnju izvršenja koja se sastoji u upotrebi kvalifikovane pretnje prema oštećenoj BB, kojom radnjom je prouzrokovana posledica tog krivičnog dela u vidu ugrožavanja spokojstva člana svoje porodice – supruge, koja je nakon što je saznala za pretnju okrivljenog osećala veliki strah, tako i subjektivna obeležja dela, koja se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenog koji obuhvata svest o zabranjenosti dela.

Po nalaženju ovoga suda, stoji činjenica izneta u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca da je okrivljeni pretnju koju je uputio svojoj supruzi – oštećenoj BB, izrekao pod uslovom da će je, ukoliko ona i oštećeni VV ne dođu na predstojeće suđenje, ubiti njen otac, zapretivši da će lično ubiti oštećenu ako to ne učini njen otac.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je navedena pretnja, bez obzira što je data pod uslovom, bila ozbiljna i stvarna, te da je kao takva bila objektivno podobna da dovede do ugrožavanja spokojstva člana porodice do čega je u konkretnom slučaju i došlo. Naime, navedena pretnja je predstavljala realan osnov za izazivanje osećaja straha kod oštećene, odnosno za ugrožavanje njenog spokojstva, u situaciji kada oštećena, zbog povreda koje joj je okrivljeni naneo u ranijem periodu, nije mogla da hoda, iz kog razloga, nije bila u mogućnosti da dođe na predstojeće suđenje, što je okrivljeni znao, pa samim tim ostvarivost pretnje nije bila uslovljena budućom neizvesnom okolnošću vezanom za ponašanje oštećene. Pored iznetog, drugi uslov koji se tiče budućeg postupanja oca oštećene, po oceni ovoga suda, realno je neostvariv i stoga nije od uticaja na ozbiljnost upućene pretnje i njene podobnosti da dovede do ugrožavanja spokojstva oštećene.

Krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica.

Predmetno krivično delo je svršeno kada je pretnjom stvoren osećaj ugroženosti kod lica kome se preti. Pri tome za postojanje dela je bitno da se radi o ozbiljnoj pretnji koja kod pasivnog subjekta izaziva nespokojstvo, uznemirenje i strah za život i telesni integritet.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, to, po nalaženju ovoga suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela, datog pod tačkom 2. izreke pravnosnažne presude i to da je okrivljeni radnjom krivičnog dela opisanog pod tačkom 1. izreke, ugrozio sigurnost oštećenog VV, pretnjom da će napasti na život i telo oštećenog i njemu bliskih lica, da će oštećenog ubiti i iseckati na komade, da će mu zapaliti kuću i sve u kući u kojoj oštećeni živi sa svojom majkom, sinom i oštećenom BB, pri čemu je bio svestan svog dela i isto hteo i bio svestan da je njegovo delo zabranjeno, proizlazi da se u opisanim radnjama okrivljenog AA stiču subjektivna i objektivna zakonska obeležja krivičnog dela ugrožavanje sugurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, za koje je on optužen i pravnosnažno oglašen krivim.

Po nalaženju ovoga suda, ovako upućena pretnja ne može se smatrati uslovnom, već predstavlja ozbiljnu i stvarnu pretnju napadom na život i telo oštećenog i njemu bliskih lica, koja je kod oštećenog izazvala osećaj straha i ugroženosti za sopstveni život i telesni integritet kao i za život i telo njemu bliskih lica, što je u konkretnom slučaju dovoljno za postojanje predmetnog krivičnog dela.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se neosnovano u podnetom zahtevu ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi i to da sud nije pravilno ocenio sve dokaze što je imalo za posledicu pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP, koja nije zakonski razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca u smislu člana 485. stav 4. ZKP, zbog čega je zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razloge podnošenja istog navodi i povrede zakona iz člana 439. tačka 2) i tačka 3) ZKP, zbog kojih okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek. Međutim, branilac u zahtevu ne navodi u čemu se sastoje ove povrede iz kog razloga je Vrhovni kasacioni sud ocenio da zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom delu nema propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP, koji nalaže obavezno navođenje u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, što podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se konkretna ta povreda sastoji, s obzirom da Vrhovni kasacioni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) i tačka 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić