Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 3901/21 od 08.12.2021. godine, preinačena je prvostepena presuda i presuđeno je tako što je odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da je ništava ugovorna odredba tačke 3.5. Obaveznih elemenata Ugovora (Prilog 1), u vezi čl. 8 Ugovora o kreditu broj ... od 20.09.2018. godine, kojom se obavezuje tužilja da odmah po prijemu obračuna plati tuženoj naknadu predviđenu Tarifom naknada za usluge u visini od 1,00% od iznosa kredita određenog u tački 2.3. Priloga, što ukupno iznosi 180,00 evra, a u dinarskoj protivvrednosti iznosi 21.293,41 RSD; da se obaveže tužena da tužilji isplati iznos od 21.293,41 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 20.09.2018. godine do isplate; da se utvrdi da je ništava ugovorna odredba tačke 3.5. Obaveznih elemenata Ugovora (Prilog 1), u vezi čl. 8 Ugovora o kreditu broj ... od 11.04.2018. godine, kojom se obavezuje tužilja da odmah po prijemu obračuna plati tuženoj naknadu predviđenu Tarifom naknada za usluge u visini od 1,00% od iznosa kredita određenog u tački 2.3. Priloga, što ukupno iznosi 140,00 evra, a u dinarskoj protivvrednosti iznosi 16.550,86 RSD i da se obaveže tužena da tužilji isplati iznos od 16.550,86 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 11.04.2018. godine do isplate, pa je obavezana tužilja da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 39.342,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje, radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je sa tuženom bankom zaključila Ugovor o kreditu broj ... od 20.09.2018. godine i Ugovor o kreditu broj ... od 11.04.2018. godine, prema kojima je tužena odobrila tužilji novčana sredstva u iznosima od 18.000 evra i 14.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, sa rokom vraćanja od 24 meseci. Tim ugovorima, parnične stranke su ugovorile da je korisnik u obavezi da odmah prvog dana korišćenja kredita plati banci naknadu za obradu zahteva u visini od 1% od iznosa odobrenih kredita (član 8. ugovora, u vezi tački 3.5. Priloga 1 ugovora). Tužena je na ime naknade za obradu kredita na dan puštanja kredita, 20.09.2018. godine, naplatila tužilji iznos od 21.293,41 dinar, a dana 11.04.2018. godine iznos od 16.550,86 dinara. Iz sadržine dostavljenih Obaveznih elemenata ugovora o kreditu, od 20.09.2018. i 11.04.2018. godine, prvostepeni sud je utvrdio da su u njima iskazane naknade koje je korisnik u obavezi da plati na dan puštanja kredita u tečaj u visini od 1,00% od iznosa odobrenog kredita, nominalni iznos naknada u evrima i u dinarskoj protivvrednosti, kao i efektivna kamatna stopa.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da su predmetne odredbe dva ugovora o kreditu ništave, jer tužilji pre zaključenja ovih ugovora nije dostavljena ponuda sačinjena na odgovarajućem obrascu Priloga broj 1, sa kojima bi se tužilja saglasila i znala koje troškove banka obračunava korisniku kredita, u skladu sa Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“ broj 65/2011). Zato je utvrdio ništavost odredbe tačke 3.5. Obaveznih elemenata Ugovora (Prilog 1), u vezi čl. 8 Ugovora o kreditu od 20.09.2018. i 11.04.2018. godine, te našao da tužilja ima pravo na vraćanje naplaćenih iznosa po ništavim odredbama, na osnovu članova 103, 104. i 214. ZOO, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja.

Drugostepeni sud ne prihvata izneto stanovište prvostepenog suda, te preinačava prvostepenu presudu i odbija tužbeni zahtev. Prema stanovištu drugostepenog suda potpisom Obaveznih elemenata ugovora o kreditu, koji čine Prilog 1 predmetnih ugovora, a u kojima je nedvosmisleno navedena naknada na ime troškova obrade kredita, kao i efektivna kamatna stopa, tužilja je bila upoznata sa uslovima zaključenja navedena dva ugovora na jasan i nedvosmislen način, pri čemu ne postoji obaveza tužene da korisniku kredita predočava strukturu troškova po visini i vrsti.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Po članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da su predmetni ugovori o kreditu zaključeni 20.09.2018. i 11.04.2018. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita i takva odredba ugovora je pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu.

U navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (Obrazac 1B - Osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena nije u ponudi, kakva je predviđena napred navedenom Odlukom NBS, povodom zaključenja predmetnog ugovora o kreditu, u tački 3.3 utvrdio vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, da li su fiksni ili promenljivi, te elemente na osnovu koji se određuju, visinu u vreme zaključenja ugovora, periode u kojima će se menjati i način na koji će se menjati ukoliko su promenljivi. Obaveza iskazivanja ukupnih troškova kredita kroz efektivnu kamatnu stopu, koja omogućava korisniku da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga, takođe se prikazuje u ponudi (tačka 3.2). Kako tužilja, sadržinom tako navedene ponude u predugovornoj fazi nije obaveštena o vrsti i visini troškova koji padaju na njen teret, pri čemu je od strane prvostepenog suda utvrđeno da se Obavezni elementi ugovora ne mogu smatrati ponudom u smislu Odluke Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), kojom su bliže utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, to je u konkretnom slučaju odredba tačke 3.5. Obaveznih elemenata Ugovora (Prilog 1), u vezi čl. 8 Ugovora o kreditu od 20.09.2018. i 11.04.2018. godine, kojom se obavezuje tužilja da odmah po prijemu obračuna plati tuženoj naknadu predviđenu Tarifom naknada za usluge u visini od 1,00% od iznosa kredita određenog u tački 2.3. Priloga, protivna prinudnim propisima u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, te samim tim ništava. Sledom, tužilja osnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1. i 214. ZOO.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke presude.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP pripadaju troškovi revizijskog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje („Službeni glasnik“ 37/2021 od 14.04.2021. godine). Tužilji ne pripadaju i traženi troškovi na ime sudske takse za za reviziju i revizijsku odluku jer nisu opredeljeni u skladu sa članom članom 163. stavom 2. ZPP, a o ostalim traženim troškovima je odlučeno u stavu trećem izreke presude donete od strane prvostepenog suda. Iz navedenih razloga doneta je odluka kao u stavu trećem izreke presude.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić