U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Zorana Hadžića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3917/20 od 18.11.2020. godine, u sednici održanoj 30.11.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3917/20 od 18.11.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 13434/18 od 06.02.2020. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati: 7.083.408,87 dinara po osnovu izgubljene zarade sa kamatom od 03.05.2018. godine do isplate; 80.000,00 dinara na ime troškova šlepanja vučnog teretnog vozila sa zakonskom zateznom kamatom od 01.10.2012. godine do isplate; 80.000,00 dinara na ime troškova šlepanja prikolice sa zakonskom zateznom kamatom od 04.10.2012. godine do isplate; 35.300,00 dinara na ime neiskorišćenog dela troškova registracije vozila sa zakonskom zateznom kamatom od 20.07.2011. godine do isplate: 333.468,00 dinara na ime štete na vučnom teretnom vozilu sa zakonskom zateznom kamatom od 29.06.2017. godine do isplate i 198.131,00 dinar na ime štete na prikolici sa zakonskom zateznom kamatom od 29.06.2017. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati 150.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha i 350.000,00 dinara na ime povrede ugleda i časti, sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka plati 370.300,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3917/20 od 18.11.2020. godine, stavom prvim izreke, prinačena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke, tako što je odbijen, kao neosnovan zahtev tužioca za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 7.083.408,87 dinara za vremenski period počev od 03.05.2018. godine do 05.02.2020. godine i za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 333.468,00 dinara i iznos od 198.131,00 dinar za period počev od 29.06.2017. godine do 05.02.2020. godine. Stavom drugim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke i u stavu trećem izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP, na koju se ukazuje u reviziji, s obzirom da se pravilo o oceni dokaza iz člana 8. ZPP u postupku pred drugostepenim sudom primenjuje samo u situaciji kada se drugostepena odluka donosi nakon rasprave održane pred tim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vlasnik teretnog vozila marke „Volvo“ i priključnog vozila – prikolice marke „Goša“. Od 1992. godine tužilac je vlasnik autoprevozničke i ugostiteljsko-trgovinske radnje ... „AA“ PR. Predmetno teretno vozilo – tegljač i poluprikolica – cisterna, osposobljeni su za prevoz opasnih roba, zbog čega se tužilac između ostalog bavio i prevozom opasnih roba, pre svega otpadnog materijala i otpadnog ulja. U proleće 2011. godine tužilac se javio na ponudu Livnice iz Kikinde, radi prevoza otpadnog materijala i otpadnog ulja predmetnim teretnim vozilom i angažovao je vozača BB, kome je teretno vozilo predato uz nalog da izvrši prevoz kada dokumentacija u vezi ovog posla bude zavrešna, dok je za to vreme tužilac bio u ..., gde je imao bager na kome je radio. BB je teretno vozilo sa prikolicom parkirao, otišao u inostranstvo na par dana da bi kada se vratio iz inostranstva video da teretno vozilo sa prikolicom više nije na mestu gde ga je parkirao. Dana 20.07.2011. godine, od strane policijskih službenika PU Kikinda izvršen je uviđaj povodom izvršenog krivičnog dela teška krađa u pokušaju iz člana 204. KZ u vezi člana 30. ZK, na štetu AD NIS Novi Sad – Pogon Severni Banat Kikinda, kada su izlaskom na lice mesta na naftnu bušotinu zatekli teretno vozilo „Volvo“, kojem je bilo pridodato priključno vozilo cisterna „Goša“, parkirano pored bušotine, koje je zadržano od strane službenika PU Kikinda, s obzirom da je bilo zatečeno u blizini mesta gde je izvršena teška krađa u pokušaju. Dana 04.08.2011. godine podneta je krivična prijava protiv NN izvršioca, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršeno krivično delo teška krađa u pokušaju. Kako se ovde tužilac, kao ni druga lica nisu mogla dovesti u vezu sa izvršenim krivičnim delom, od strane OJT Kikinda naloženo je da se predmetno teretno vozilo sa prikolicom vrati tužiocu uz potvrdu o vraćanju predmeta, i 28.09.2012. godine predato je tužiocu od strane MUP-a, s tim što je u potvrdi samo navedeno da se tog dana vraća kako tertno vozilo, tako i priključno vozilo – cisterna i da su oduzeti 20.07.2011. godine. Prilikom preuzimanja teretnog vozila sa prikolicom ista nisu bila u voznom stanju, zbog čega je tužilac angažovao šlep-službu, koja je prevezla prvo jedno vozilo 02.10.2012. godine, nakon dva dana i drugo vozilo za cenu od po 80.000,00 dinara od mesta gde se nalazilo prilikom oduzimanja od MUP-a u Kikindi, pa do mesta stanovanja tužioca u ... . Prilikom predaje teretnog vozila tužiocu od strane MUP-a, nije zapisnički konstatovano u kakvom su stanju, već je pregled teretnog vozila i prikolice izvršen u „Mercedes Benz Ristić“ DOO Ivanjica dana 02.10.2012. godine i 04.10.2012. godine, o čemu je sačinjen zapisnik u kome je konstatovano koji su delovi za zamenu, a koji za popravku. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka saobraćajno-tehničke struke proizlazi da je popravka teretnog vozila i prikolice ekonomski rentabilna, a prema cenama na dan davanja nalaza i mišljenja visina štete na teretnom vozilu iznosi 333.468,00 dinara, a na prikolici 198.131,00 dinar. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke sledi da je izgubljni neto prihod sa pripadajućim primanjima koje bi tužilac ostvario kao prevoznik za period od 20.07.2011. godine do 13.11.2012. godine iznosi 64.370 evra ili 7.083.408,87 dinara ili 41% od ukupno ostvarenih prihoda.

Kod od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi štetu, pravilnom primenom člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Na osnovu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pravno lice odgovara za štetu koju je njegov organ prouzrokovao trećem licu u vršenju ili u vezi sa vrešenjem svojih funkcija. Uslov za nastanak obaveze naknade štete je protivpravno postupanje, odnosno nezakonit ili nepravilan rad organa tužene, jer svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koja mu je nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokovalo službeno lice. Međutim, da bi oštećeni ostvario pravo na naknadu štete od pravnog lica, po pravilima odgovornosti za drugog, on treba da dokaže, pored opštih uslova za građansko pravnu odgovornost (uzročna veza i šteta) da je štetu pričinio organ pravnog lica nezakonitim radom u vršenju svojih funkcija, odnosno nepravilnim radom. Pod nezakonitim radom službenog lica ili organa smatra se postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni, dok se pod nepravilnim radom podrazumeva činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti koje šteti pravu ili interesu nekog lica.

Članom 82. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 70/01, 68/02, „Službeni glasnik RS“, broj 58/04 ... 76/10), koji se primenjivao u vreme kada je predmetno teretno vozilo sa prikolicom oduzeta od strane organa tužene, propisano je da predmeti koji se po krivičnom zakonu mogu oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku, privremeno će se oduzeti i predati na čuvanje sudu ili će se na drugi način obezbediti njihovo čuvanje, stavom 6. da prilikom oduzimanja predmeta, naznačiće se gde su pronađeni i opisaće se, a po potrebi će se i na drugi način obezbediti utvrđivanje njihove istovetnosti i za oduzete predmete izdaće se potvrda. Članom 86. istog Zakonika, propisano je da predmeti koji su u toku krivičnog postupka privremeno oduzeti, vratiće se vlasniku, odnosno držaocu, ako postupak bude obustavljen, a ne postoje razlozi za njihovo oduzimanje (član 512.), kao i da će se predmeti vratiti vlasniku odnosno držaocu i pre okončanja krivičnog postpuka, ako prestanu razlozi za njihovo oduzimanje.

Imajući u vidu napred navedeno i utvrđeno činjenično stanje da je tužilac vlasnik teretnog vozila i prikolice, zbog čega se između ostalog bavio i prevozom opasnih roba, pre svega otpadnog materijala i otpadnog ulja, pa s ozbirom da je teretno vozilo sa prikolicom oduzeto 20.07.2011. godine, jer je bilo parkirano blizu mesta gde je izvršeno krivično delo teška krađa u pokušaju, i da su tužiocu vraćena 28.09.2012. godine (14 meseci nakon što su bila u posedu organa tužene), iako je tužilac više puta pre toga tražio da mu se vrate, pa kako iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi da su ista oduzeta kao predmet izvršenja krivičnog dela, odnosno kao predmet koji može biti dokaz u krivičnom postupku, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je nadležni organ tužene postupao nezakonito oduzimanjem predmetnog teretnog vozila sa prikolicom i da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi kako stvarnu štetu, tako i izmaklu dobit, pravilnom primenom člana 154. stav 1., 155., 172. stav 1. i 189. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Članom 189. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi (stav 1.), visina naknade štete određuje se prema cenama u vreme donošenja odluke (stav 2.). Pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (stav 3.).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju predmetno teretno vozilo sa prikolicom u momentu preuzimanja nije bilu u voznom stanju, to su pravilno zaključili nižestepeni sudovi da tužilac ima pravo na naknadu štete u visini troškova šlepanja teretnog vozila i prikolice, popravku istih, kao i naknadu na ime neiskorišćenog dela troškova registracije vozila i pravilno odlučili kada su obavezali tuženu da tužiocu naknadi ovu štetu pravilnom primenom člana 189. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da tužilac ima pravo na naknadu štete na ime izmakle koristi, s obzirom da izmakla korist je vid materijalne štete koju oštećeni trpi zbog štetnikove radnje ili propuštanja, a koju (dobit) je mogao realizovati da nije bilo štetne radnje. Izgubljenu dobit čini očekivano uvećanje imovine, pri čemu nije merodavno ono što sam oštećeni očekuje, nego objektivna mogućnost sticanja dobiti, prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima. Izgubljena dobit se mora vezati za delatnost koju u redovnom toku stvari poverilac obavlja, odnosno za onu vrstu i obim poslovanja koja se po redovnom toku stvari mogla očekivati. Tužilac je predmetno teretno vozilo i prikolicu, pre nego što su mu oduzeti, koristio za prevoz opasnih roba, pre svega otpadnog materijala i otpadnog ulja, pa kod utvrđenog da je izgubljen neto prihod sa pripadajućim primanjima koje bi tužilac ostvario kao prevoznik za period za koji su se predmetno teretno vozilo i prikolica nalazili kod tužene iznosi 7.083.408,87 dinara, to su pravilno odlučili nižestepeni sudovi kada su obavezali tuženu da tužiocu isplati navedeni iznos, s obzirom da je tužilac pretrpeo štetu u vidu izgubljene dobiti, jer oduzimanjem predmetnog teretnog vozila i prikolice nije mogao da vrši prevoz robe i time stiče dobit koju bi po redovnom toku stvari izvesno ostvario obavljanjem prevozničke delatnosti, zbog čega mu pripada naknada štete na ime izgubljene dobiti zbog nekorišćenja teretnog vozia i prikilice za ceo sporni period od oduzimanja do vraćanja, pravilnom primenom člana 189. Zakona o obligacionim odnosima. Visina izgubljene dobiti određuje se na osnovu novčane vrednosti dobitka koji bi oštećeni osnovano ostvario prema svom uobičajenom načinu poslovanja, što je ovde i utvrđeno.

Navodi revizije tužene se neposredno ili posredno odnose na ocenu dokaza i na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, koji navodi nisu posebno razmatrani, budući da u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog. Istovremeno, ne dovode u sumnju pravilnost odlučivanja i primenu materijalnog prava sadržanog u odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija
Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić