Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 408. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 11.07.1994. godine Opština Bački Petrovac, kao prodavac, i tužilac, kao kupac, zaključili su kupoprodajni ugovor kojim su konstatovali da se ugovorom realizuje rešenje SO Bački Petrovac o prodaji nepokretnosti neposrednom pogodbom. Predmet ugovora je nepokretnost upisana u zknj.ul. br .. KO ..., magazin koji se nalazi u ... u Ulici ... broj .., na parceli broj .. u površini od 3a 85m2 uz prenos prava korišćenja predmetne parcele. Ugovor je overen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, Odeljenje Bački Petrovac pod Ov.br. 661/94 od 13.07.1994. godine. Tužilac je prodavcu isplatio ugovorenu kupoprodajnu cenu i na osnovu ugovora uknjižio se kao vlasnik predmetne nekretnine parcele broj .. – magazin u selu i dvorište površine 03a 85m2. Na parceli broj .. nalazi se više objekata. Glavni ulični objekat je izgrađen oko 1920. godine i upisan je u zemljišne knjige kao magazin u selu, a ostali dvorišni objekti su građeni naknadno nakon 1996. godine, kada je tužilac kupio nekretninu. Objekti su renovirani više puta, a tužiocu niko nije prigovarao niti se protivio izvođenju radova na nadogradnji i adaptaciji. Tužilac je u mirnom posedu cele predmetne nekretnine od zaključenja kupoprodajnog ugovora 1994. godine do danas i niko ga nije ometao u mirnom posedu. Osnovni sud u Novom Sadu je 09.11.2016. godine doneo presudu P 8600/14 kojom je usvojio tužbeni zahtev AA iz tužbe koja je podneta tom sudu 11.03.2013. godine i utvrdio da je ništav kupoprodajni ugovor zaključen između Opštine Bački Petrovac kao prodavca i tužioca kao kupca Ov broj 661/94 od 13.07.1994. godine. Vrhovni kasacioni sud doneo je 30.01.2019. godine presudu Rev 1038/18 kojom je preinačio presudu Apelacionog suda u Novom Sadu od 13.09.2017. godine, tako što je odbio žalbu tuženih Opštine Bački Petrovac i tužioca i potvrdio prvostepenu presudu P 8600/14 od 09.11.2016. godine.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev zaključujući da, tužilac nije stekao pravo svojine građenjem na tuđem zemljištu, ali su se stekli uslovi za sticanje prava svojine predmetne nepokretnosti vanrednim održajem. Kako je sporni kupoprodajni ugovor oglašen ništavim, tužilac nije mogao imati zakonitu državinu nad predmetnim nepokretnostima, ali kako je tužilac zaključenjem spornog ugovora bio u uverenju da je time postao vlasnik predmetnih nepokretnosti, tim pre što se na osnovu istog uknjižio u zemljišnim knjigama kao vlasnik nepokretnosti, to je državina tužioca na predmetnim nepokretnostima bila savesna sve do momenta utvrđenja da je njegov kupoprodajni ugovor ništav, revizijskom odlukom Vrhovnog kasacionog suda od 30.01.2019. godine, kada je savesnost tužioca prestala.

Međutim, drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud izveo pogrešan zaključak u odnosu na savesnost tužioca. Naime, nepokretnost koja je predmet ovog postupka bila je i u društvenoj svojini, pa vreme potrebno za održaj se ima računati od 04.07.1996. godine, kada je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa brisana odredba člana 29. zakona o zabrani održaja na stvarima u društvenoj svojini, a kako je AA dana 11.03.2013. godine podneo tužbu da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji od 11.07.1994. godine zaključen između Opštine Bački Petrovac i tužioca, koji postupak je okončan usvajanjem tužbenog zahteva, to je podnošenjem tužbe za ništavost tužilac prestao biti savestan držalac nepokretnosti tako da nije protekao rok potreban za vanredan održaj.

Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane drugostepenog suda u pogledu ispunjenosti uslova za sticanje prava svojine održajem.

Odredbom člana 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da savestan i zakoniti držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 10 godina (stav 2), a savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (stav 4). Članom 30. stav 1. i 2. istog zakona propisano je da vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj. Članom 72. stav 1. ovog zakona propisano je da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljen silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, a stavom 2. da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, a stavom 3. istog člana da se savesnost državine pretpostavlja.

Izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SRJ“ br. 29/96 od 26.07.1996. godine) brisana je odredba člana 29. kojim je bilo propisano da se održajem ne može steći pravo svojine na sredstvima i pravima u društvenoj svojini.

Održaj predstavlja konsolidaciju pravnog stanja sa faktičkim stanjem. Redovni održaj postoji kada je državina bila savesna i zakonita i kada je protekao zakonom određeni rok. Po proteku zakonskog roka se faktički samo deklariše ispunjenost pravnih pretpostavki za održaj. Izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa izjednačeni su svi svojinski oblici i brisan član 29. koji nije dopuštao sticanje prava svojine po osnovu održaja na društvenoj svojini, tako da od dana stupanja na snagu tog zakona i fizička lica mogu postati titulari prava svojine po osnovu originarnog sticanja svojine na nepokretnostima koja su se u javnim knjigama vodile kao društvena svojina, pod uslovima iz člana 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Tužilac je predmetnu nepokretnost kupio na osnovu overenog ugovora o kuporodaji nepokretnosti od 13.07.1994. godine od Opštine Bački Petrvac, sa konstatacijom da se ugovorom realizuje rešenje Skupštine opštine Bački Petrovac o prodaji predmetnih nepokretnosti neposrednom pogodbom. Predmetni ugovor je zaključen u zakonom propisanoj formi, overen i ispunjen u celosti, kupoprodajna cena isplaćena, a tužilac je stupio u državinu nepokretnosti i uknjižio se kao vlasnik. Ovaj ugovor predstavlja osnov za zakonitu državinu, a okolnost da je ugovor kasnije proglašen ništavim, jer je pre prodaje neposrednom pogodbom trebalo da se pokuša prodaja javnim nadmetanjem ne može uticati na zakonitost državine tužioca, s obzirom da je tužilac u državinu stupio po osnovu ugovora koji predstavlja zakonit pravni osnov za državinu. Suština instituta redovnog održaja je upravo mogućnost da lica koja su stupila u državinu nepokretnosti po osnovu zakonitog pravnog osnova, koji međutim ne može predstavljati osnov za sticanje svojine, steknu pravo svojine pod uslovom da su u savesnoj državini te nepokretnosti deset godina. U konkretnom slučaju tužilac je bio u mirnoj i nesmetanoj državini još od 1994. godine, ali kako se radilo o zemljištu koje je državna svojina, na kojoj se održaj prema gore citiranim odredbama mogao steći tek od 03.08.1996. godine, to je od tog momenta pa do 11.03.2013. godine, kada je AA podneo tužbu za utvrđenje ništavosti ugovora, postojala mirna i nesmetana državina tužioca. Kod navedenog sledi da je tužilac bio u savesnoj državini nepokretnosti u periodu dužem od deset godina, a da je na strani tuženih, shodno članu 72. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa po kojoj se savesnost pretpostavlja, bio teret dokazivanja suprotnog.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u izreci presude primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Kako je tužilac uspeo u revizijskom postupku, to je Vrhovni kasacioni sud primenom člana 165. u vezi člana 150. i 153. ZPP, obavezao tuženu Republiku Srbiju da tužiocu naknadi troškove za sastav revizije u iznosu od 60.000,00 dinara i iznos od 80.000,00 dinara na ime takse na reviziju, a u skladu sa zahtevom tužioca.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić