U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Dragane Boljević, članova veća, u parnici tužioca „Interprogres inženjering“ d.o.o. iz Novog Sada, koga zastupa Jovica Todorović, advokat iz ..., protiv tuženog AA iz ..., koga zastupa Stevan Protić advokat iz ... - ..., radi utvrđenja prava svojine i činidbe, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4639/20 od 29.10.2020. godine, na sednici održanoj 05.10.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4639/20 od 29.10.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4639/20 od 29.10.2020. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 11236/18 od 18.02.2020. godine kojom su odbijeni tužbeni zahtevi tužioca: za utvrđenje da je tužilac vlasnik trosobnog stana površine 62,32m2 u Ulici ... broj ... u ... sa garažnim mestom označenim brojem ... na prvom garažnom nivou u istoj zgradi na k.p. .../... k.o. ..., što bi tuženi bio dužan da trpi (stav prvi izreke, u kome su precizno navedene sve oznake predmetnih nepokretnosti) i za predaju napred navedenih nepokretnosti slobodnih od lica i stvari (stav drugi izreke) i tužilac obavezan da naknadi tuženom troškove parničnog postupka u iznosu od 371.250,00 dinara (stav treći izreke prvostepene presude).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...158/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nižestepeni sudovi su, savesnom i brižljivom ocenom svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno utvrdili sve bitne činjenice koje su bile neophodne za presuđenje u ovoj pravnoj stvari. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude, suprotno navodima tužiočeve revizije, ocenio sve žalbene navode tužioca koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi.

Nije osnovan navod revizije da je pred drugostepenim sudom načinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u vezi sa čl. 7. stav 2, 77, 78, 276. stav 1. i 280. stav 1. ZPP. Revident izvodi netačan zaključak o tome da drugostepeni sud smatra da zakonski zastupnik tužioca nije mogao da iskaže tvrdnje koje nisu navedene u tužbi, niti u prethodnom toku postupka. Forma iznošenja navoda (u podnescima, reči na ročištima, iskazima stranaka i zakonskih zastupnika) zaista nije preciznije uređena procesnim zakonom. Međutim, sud u parničnom postupku odlučuje u granicama zahteva koji su postavljeni u postupku (član 3. stav 1. ZPP), postupajući po tužbi koja mora da sadrži (da se ne bi smatrala neurednom i ne bi zbog toga eventualno bila odbačena) i činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev i dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice (član 192. stav 1. ZPP). Okolnost što je dve i po godine nakon podnošenja tužbe od 25.02.2013. godine zastupnik tužioca izneo, na ročištu od 10.03.2015. godine, navode o pretnjama i pritiscima koje je trpeo od strane trećeg lica, pa i u vezi s predmetnim stanom, nije predstavljala prepreku za nižestepene sudove da pravilno ocene taj iskaz i zaključe da u tom delu iskaz nema uticaja na drugačiju odluku. Zaključak nižestepenih sudova je bio da nedopuštena pretnja koja izaziva opravdan strah (član 60. Zakona o obligacionim odnosima), i kada postoji kao mana volje, kao i zabluda o odlučnoj činjenici, vodi rušljivosti ugovora, i njegovoj nevažnosti, ali samo u slučaju da zahtev za poništaj iz razloga mane volje postavi ugovorna strana u čiju korist je rušljivost ustanovljena, i to u rokovima propisanim zakonom, što tužilac nije učinio. Dakle, nižestepeni sudovi nisu smatrali da zakonski zastupnik tužioca ne može da iznese bilo koju tvrdnju, ali su iznetu tvrdnju cenili u sklopu sa utvrđenim činjenicama u ovom postupku i pravilno zaključili da je ne treba uzeti u obzir, s obzirom na činjenične navode tužbe, dokazne predloge i postavljeni tužbeni zahtev tužioca. Stoga su neosnovani navodi revizije o postojanju bitnih povreda odredaba parničnog postupka s navedenim u vezi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio investitor izgradnje stambeno-poslovnog objekta u Ulici ... broj ... u ... i s tim u vezi je 13.08.2008. godine zaključio ugovor o izvođenju radova sa Privrednim društvom „Studio Kraft inženjering“ d.o.o. kojim se izvođač obavezao da za račun investitora (tužioca u ovom postupku) izvede grube građevinske radove na izgradnji pomenutog objekta, čije će se plaćanje vršiti putem privremene i okončane situacije, i to tako što će izvođač ispostavljati situacije za radove izvedene u prethodnom mesecu a tužilac će iznos overen kao nesporan platiti u roku od pet dana od dana overe privremene situacije. Okončanu situaciju izvođač će ispostaviti po izvršenoj primopredaji završenih radova, a rok za isplatu je 15 dana od dana njene overe od strane tužioca, s tim što je on ovlašćen da zadrži 5% od vrednosti iste do otklanjanja nedostataka. U decembru mesecu 2009. godine, nakon što mu je izvođač ispostavio okončanu situaciju, tužilac nije imao novčanih sredstava da plati za ceo iznos izvedenih radova te se dogovorio sa vlasnikom i direktorom pomenutog privrednog društva BB da mu dugovani iznos isplati nakon prodaje stanova, među kojima i predmetnog.

Tuženi je 18.12.2009. godine, na ime kupoprodajne cene za predmetni stan, isplatio u gotovini iznos od 136.640 evra izvođaču radova, odnosno BB i VV rođenoj braći i ovlašćenim licima u privrednom društvu - izvođaču radova, o čemu je tom prilikom sačinjena priznanica, koju je potpisao VV kao zastupnik navedenog privrednog društva sa funkcijom pomoćnika direktora i neograničenim ovlašćenjima u unutrašnjem i spoljnotrgovinskom prometu. Istog dana izvođač radova uputio je tužiocu zahtev da se sa tuženim za navedeni stan zaključi ugovor o kupoprodaji za kupoprodajnu cenu od 136.640 evra, što je i učinjeno 21.12.2009. godine, tako što je tog dana zaključen pisani ugovor između parničnih stranaka o kupoprodaji predmetne nekretnine u izgradnji, a overen kod Trećeg opštinskog suda u Beogradu pod Ov .../... dana 24.12.2009. godine. Istog dana kada je zaključen ugovor o kupoprodaji (21.12.2009. godine) zaključen je i ugovor o upućivanju (asignaciji) između tužioca kao uputioca, tuženog kao upućenika i Privrednog društva „Studio Kraft inženjering“ kao prijemnika. Prema ovom ugovoru, tužilac je uputio tuženog da izvođaču radova izvrši uplatu iznosa od 136.640 evra u dinarskoj protivvrednosti na tekući račun, čime ispunjava obavezu tužioca prema izvođaču, a istovremeno je tužilac ovlastio izvođača da primi tu uplatu te da se izvršenjem ovog ugovora smatra da su u potpunosti sve strane izvršile obaveze koje proističu iz ovog ugovora. Ugovorom o kupoprodaji od 21.12.2009. godine, overenim 24.12.2009. godine, tuženi je kupio od tužioca predmetni stan sa garažom za kupoprodajnu cenu od 136.640 evra u dinarskoj protivvrednosti za koji je navedeno da će je kupac platiti izvođaču umesto prodavcu za izvedene radove i overene i potpisane situacije. Novac na ime kupoprodajne cene, koji je tuženi predao VV i BB, nije uplaćen na račun izvođača. Tuženi je stupio u posed kupljenog stana nakon zaključenja ugovora i predaje ključeva i zapisnika o primopredaji od strane tužioca i u posedu je nepokretnosti i danas.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je prihvatio pravni zaključak prvostepenog suda da je između parničnih stranaka i izvođača zaključen punovažan ugovor o upućivanju (asignacija) u skladu sa odredbom člana 1020. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO, koji je i izvršen, kao i da je između tužioca i tuženog zaključen punovažan ugovor o kupoprodaji nepokretnosti u skladu sa odredbom člana 4. tada važećeg Zakona o prometu nepokretnosti, u vezi s kojim je tuženi isplatio u celosti kupoprodajnu cenu u skladu sa pravno valjanim ugovorom o upućivanju i o kupoprodaji, nakon čega je tužilac sačinio zapisnik o primopredaji i predao ključ i stan tuženom, od kada je tuženi u posedu tog stana, te je zaključeno da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje da je on vlasnik predmetnog stana, zbog čega je neosnovan i njegov drugi tužbeni zahtev da mu tuženi taj stan preda u državinu slobodan od lica i stvari.

Nije od uticaja u konkretnoj situaciji ukazivanje tužioca da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, naročito ono koje se odnosi na ugovor o upućivanju, i na to da tuženi nije izvršio svoje obaveze na ugovoreni način uplatom dinarske protivvrednosti određenog deviznog iznosa i predajom overenog instrumenta takvog plaćanja tužiocu. Način isplate kupoprodajne cene ne može uticati na punovažnost ugovora, naročito kada je zakonski zastupnik tužioca znao da je cena isplaćena unapred prilikom potpisivanja ugovora o kupoprodaji i da je ta činjenica bila obuhvaćena voljom da ugovori budu zaključeni. Postojanje kažnjivog dela na strani pravnog lica koje je primilo isplatu većeg novčanog iznosa u gotovini, te ocena da li je to pravno lice novac primilo protivno prinudnim propisima i šta je ovlašćeno fizičko lice u pravnom licu s tim novcem učinilo, mogli su eventualno biti predmet drugog postupka, ali ni takva isplata ne može uticati na pravnu valjanost ugovora, kako su zaključili i nižestepeni sudovi.

Ponovno iznošenje teze o tome da je treće lice pretilo tužiocu u pogledu predmetnog i druga dva stana u istoj zgradi mogle su biti, kako i nižestepeni sudovi zaključuju, osnov za utvrđenje rušljivosti predmetnog ugovora, s tim što takav zahtev nije bio stavljen u ovoj parnici. S tim u vezi, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da nije bilo osnova ni za primenu odredbe člana 11. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br.42/98) kojom je bilo propisano da je ništav ugovor o prometu nepokretnosti zaključen pod uslovima postojanja pritiska i nasilja, odnosno u uslovima i okolnostima u kojima je bila ugrožena ili nije bila obezbeđena sigurnost ljudi i imovine, ostvarivanje zaštite sloboda, prava i dužnosti građana, ili zakonitost i ravnopravnost građana. Pravilan je zaključak sudova da ugovor o prometu, u smislu citirane zakonske odredbe, može biti ništav samo u slučaju da postoje okolnosti navedene u ovoj odredbi kao društveni proces koje bi se odrazile i na ugovarača pri iznuđivanju njegove volje, te se bez postojanja navedenih društvenih okolnosti ne može govoriti ni o apsolutnoj ništavosti ugovora primenom pomenute zakonske odredbe. Suprotno navodima revizije tužioca, navedena odredba i jeste bila propisana za slučaj kada je pravni poredak ugrožen u većoj meri, i to samo kao izuzetak.

Bez uticaja je i stav koji tužilac iznosi u reviziji da je neprihvatljiv stav drugostepenog suda da je nevažno za postojanje osnova da li je, u vreme zaključenja ugovora o upućivanju i kupoprodaji, obaveza tužioca prema izvođaču radova stvarno i postojala, odnosno da li je tužilac prihvatio okončanu situaciju izvođača koji mu je izvođač ispostavio. Pravilan je stav drugostepenog suda da u konkretnom slučaju osnov ugovora postoji zato što postoji okončana situacija, čak i ako ne postoji obaveza po okončanoj situaciji, naročito kada se ima u vidu da je tužilac nakon ispostavljanja okončane situacije ne samo zaključio ugovor o upućivanju i ugovor o kupoprodaji, već je nakon toga izvršio niz pravnih radnji i predao nepokretnost u posed tuženom. Kod oba ugovora razlog i cilj obavezivanja tužioca bio je da tužilac, na način kako je učinjeno, ispuni svoju obavezu prema izvođaču, a po osnovu ispostavljene okončane situacije koju mu je priznao. Eventualno postojanje pogrešne predstave tužioca o tome da ima dugovanje prema izvođaču (zbog čega su oba ugovora i zaključena), nema značaj za odluku o punovažnosti ovih ugovora, s obzirom da mana volje ugovarača (zabluda) ne vodi ništavosti, već rušljivosti ugovora, čiji poništaj mora tražiti ugovorna strana u čijem je interesu rušljivost ustanovljena, saglasno odredbi člana 112. ZOO, i to u rokovima propisanim članom 117. ZOO, što tužilac nije tražio.

Ni to što tuženi nije upisan u javnu knjigu kao nosilac prava svojine ne može biti od uticaja na drugačiju odluku i voditi sticanju svojine tužioca na predmetnoj nepokretnosti, jer ni tužilac nije upisan u javnu knjigu kao nosilac prava svojine predmetnog stana kojim je ipak, kao investitor izgradnje i nosilac prava iz građevinske dozvole, prometovao u korist tuženog i predao mu ga u posed.

Vrhovni kasacioni sud ne obrazlaže detaljno presudu, u smislu člana 414. stav 2. ZPP, jer to nije potrebno pošto se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi koje je tužilac već isticao tokom postupka o kojima su se podrobno, jasno i uverljivo izjasnili nižestepeni sudovi.

S obzirom na izloženo, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić