Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 572/2021 od 10.03.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilje i potvrđena presuda Osnovnog suda u Prokuplju P 1446/19 od 22.10.2020. godine u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da na ime materijalne štete isplati tužilji novčani iznos od 400 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate prema srednjem kursu NBS sa kamatom po stopi Evropske centralne banke za evro počev od dana veštačenja 18.02.2018. godine, do konačne isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 136.700,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju na osnovu člana 404. stav 1. ZPP, radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa i pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava.

Odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da nema mesta odlučivanju o reviziji tužilje, kao izuzetno dozvoljenoj, u pogledu odluke u stavu prvom izreke pobijane drugostepene presude jer u ovom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse kao ni novog tumačenja prava, uzimajući u obzir vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za odbijanje tužbenog zahteva. Predmet tužbenog zahteva u ovom sporu je otklanjanje izvora opasnosti, a tužbeni zahtev je odbijen primenom odgovarajućih odredbi materijalnog prava. Sporno pravno pitanje na koje se u reviziji ukazuje vezano je za konkretnu činjeničnu podlogu i rešenje spornog odnosa stranaka, a pobijana drugostepena presuda je u skladu sa sudskom praksom i pravnim shvatanjima.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija protiv stava prvog izreke drugostepene presude nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovom sporu podneta je 02.08.2018. godine radi zloupotrebe prava svojine i otklanjanja izvora opasnosti, a vrednost predmeta spora označena je kao neprocenjiva. Podneskom od 07.03.2019. godine tužilja je preinačila tužbu tako što je postavila i zahtev za naknadu štete u iznosu od 400 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Kako vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja odnosno preinačenja tužbe, revizija tužilje nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413, u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke presude.

Ispitujući pravilnost pobijane pravnosnažne presude donete u drugom stepenu - stava drugog i trećeg izreke, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je vlasnik stana broj ... na ... spratu zgrade u ulici ... broj ... u ..., dok je tuženi vlasnik stana broj ... na ... spratu iste zgrade. U danima 02.07.2018. godine, 20.07.2018. godine i 22.07.2018. godine iz kupatila tuženog, koje se nalazi u istoj vertikali iznad kupatila tužilje, došlo je do curenja vode u predelu plafona na kupatilu tužilje, o čemu je ona obavestila upravnicu zgrade i vodoinstalatera koji je izašao na lice mesta i konstatovao da je uzrok curenja vode to što su u središnjem delu kupatila tuženog odlepljene pločice. U toku ovog postupka tuženi je izveo potrebne radove i izvršio sanaciju oštećenja u svom kupatilu. Na osnovu veštačenja veštaka građevinske struke Dragoljuba Pešića od 18.02.2019. godine sa izjašnjenjima, utvrđeno je da je voda curila sa plafona u kupatilu tužene i to u predelu sijaličnog grla sve dok nisu urađene određene popravke, odnosno vodoinstalaterski i keramički radovi i to zamena diftung gume ispod vc šolje i postavljanje novih keramičkih pločica u kupatilu tuženog. Procenjeno je da visina pričinjene materijalne štete u kupatilu tužilje iznosi 400 evra (zamena kompletne elektroinstalacije 150 evra, obrada i popravka ploče - plafona 150 evra i skidanje starog i postavljanje novog stiropora 100 evra). Veštačenjem veštaka građevinske struke Mirjane Gluščenko Vitković od 17.08.2020. godine sa izjašnjenjem, utvrđeno je da je svojevremeno postojao kvar u kupatilu tuženog, da je isti otklonjen zamenom starih instalacija i pločica i da ne bi trebalo doći do novih curenja u kupatilu tužilje. U pogledu pričinjene štete i njene visine veštak nije mogla da se izjasni jer nema dokaza da se voda i dalje sliva, a postavljena je keramika i obloga stiropora na plafonu, pa oštećenja u kupatilu tužilje u vreme veštačenja nisu bila vidljiva.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužilja pretrpela štetu u vidu kvara na elektroinstalacijama u svom kupatilu, u visini troškova neophodnih za zamenu kompletne elektroinstalacije, obradu i popravku ploče – plafona i skidanja starog i postavljanja novog ukrasnog stiropora, u ukupnom iznosu od 400 evra, na osnovu veštačenja veštaka Dragoljuba Nešića, pa je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu navedenog iznosa tužilji.

Drugostepeni sud je smatrao da je iz činjenica koje je pravilno utvrdio, nižestepeni sud izveo pogrešan zaključak o osnovanosti tužiljinog zahteva za naknadu štete. Po stanovištu tog suda, primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. član 2. ZPP tužilja nije dokazala da je šteta čiju naknadu traži nesumnjivo nastala i da je istu sanirala sopstvenim sredstvima, pa je zbog pogrešne primene materijalnog prava iz člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, preinačio prvostepenu presudu u tom delu i odbio tužbeni zahtev.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda pobijana drugostepena presuda u stavu drugom izreke zasniva se na pravilnoj primeni materijalnog prava.

U konkretnom slučaju, za odlučivanje o zahtevu tužilje za naknadu štete relevantne su opšte odredbe o šteti i osnovima odgovornosti iz člana 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima. Da bi postojala odgovornost za naknadu štete moraju biti ispunjeni određeni uslovi: da nastupi šteta, da je šteta nastala nedozvoljenom radnjom ili propuštanjem, da postoji uzročna veza između nedozvoljene radnje i štete i da postoji odgovornost za štetu. Pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. stav 2. ZPP propisuju da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano.

Iako je izvedenim dokazima utvrđeno da je postojala opasnost od štete u vidu curenja otpadnih voda iz kupatila tuženog u kupatilo tužilje, koja je u toku trajanja postupka otklonjena izvršenim popravkama od strane tuženog, za naknadu štete koju tužilja potražuje bilo je nužno da dokaže da je štetu zaista i pretrpela, u čemu se ona ogleda i kolika je njena visina. U situaciji kada tužilja nije pružila dokaze da li je, kada i koje radove izvršila radi sanacije eventualnih oštećenja u svom kupatilu, a to nije utvrđeno ni na osnovu nalaza veštaka jer oštećenja nisu bila vidljiva u vreme veštačenja, onda je neosnovan tužbeni zahtev za naknadu štete koju je tužilja opredelila prema nalazu veštaka Dragoljuba Pešića, koji je procenu štete dao bez njenog neposrednog utvrđenja.

Kako pretpostavke za naknadu štete nisu ispunjene, tužbeni zahtev je odbijen pravilnom primenom materijalnog prava. Revizijskim navodima tužilje ne iznose se konkretni razlozi kojima bi se dovela u sumnju zakonitost pobijane presude, pa je revizija odbijena kao neosnovana.

Odluka o parničnim troškovima doneta je pravilnom primenom odredbi člana 165. stav 2. u vezi člana 153. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić