Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2819/20 od 12.11.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P 81/19 od 31.01.2020. godine, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilje i utvrđena punovažnost usmenog zaveštanja pred svedocima ostavilje pok. GG, biv. iz ..., preminule dana ...2018. godine, sačinjen 08.07.2018. godine, proglašen rešenjem javnog beležnika Mirjane Spasić UPP: 236-2018 od 18.10.2018. godine, što su tuženi dužni da priznaju i trpe. Stavom drugim izreke, ukinuta je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P 81/19 od 31.01.2020. godine u preostalom delu stava prvog izreke u delu kojim je tužilja tražila da se naloži javnom beležniku Mirjani Spasić, sa službenim sedištem u Beogradu, da u skladu sa punovažnim usmenim zaveštanjem pred svedocima od 08.07.2018. godine proglasi tužilju za jedinog naslednika pok. GG, kao i u stavu drugom izreke i u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je dala odgovor na reviziju tuženih u kome je osporila osnovanost revizijskih navoda. Troškove revizijskog postupka je tražila.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženih osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je dana 08.07.2018. godine u ranim jutarnjim časovima otišla da obiđe sada pokojnu GG i zatekla je pored kreveta u svesnom stanju sa hematomom na glavi, nakon čega je pozvala svog oca DD (svedok zaveštanja) da dođe i da je nakon njegovog dolaska došla i ĐĐ (svedok zaveštanja), žena koja je obavljala kućne poslove u kući pokojne GG unazad 14 godina, zatim su došli brat tužilje EE i vanbračni suprug tužilje ŽŽ (svedoci zaveštanja). Nakon što su tužilja i njen otac podigli GG na krevet, ona je posle toga sela za sto i pričala i komunicirala sa tužiljom i saslušanim svedocima. Istovremeno je pred svim svedocima rekla da ako joj se slučajno nešto desi i krene po zlu, sve svoje posle smrti ostavlja AA i želi da je AA nasledi, da joj ostavlja svoju imovinu, da želi da se AA stara o njenoj imovini jer ne želi da se njena imovina otuđi i raskući, a zatim je legla da se odmori i zaspala. Kada se probudila rekla je svedoku ĐĐ da joj nije dobro, nije mogla da pomera ruku i nije se dobro osećala. Tužilja je zvala hitnu pomoć i pokojnu GG su odvezli, prvo u bolnicu „Sveti Sava“, zatim u Urgentni centar, a u ranim jutarnjim satima vratili su je iz Urgentnog centra u bolnicu „Sveti Sava“ gde je hospitalizovana 09.07.2018. godine zbog slabosti i nemogućnosti da hoda. Prema otpusnoj listi, prilikom prijema u bolnicu, pokojna GG je prema CT nalazu imala subakutnu ishemijsku leziju, kao sekvele ranijeg moždanog oštećenja i pored intenzivnih terapijskih mera dolazi do razvoja kardiopulmonalne insuficijencije i smrtnog ishoda 20.07.2018. godine. Usmeno zaveštanje je sačinjeno 08.07.2018. godine pred tužiljom i svedocima ĐĐ, ocem, bratom i vanbračnim suprugom tužilje. Svedoci usmenog zaveštanja su dali izjavu pred javnim beležnikom. Na osnovu njihovih iskaza prvostepeni sud je utvrdio da je sada pokojna GG bila obrazovana žena, po profesiji profesor, da je za svoje godine (82 godine života) bila dobrog zdravstvenog stanja sve do juna 2018. godine, zbog čega je išla kod lekara i radila analize krvi, jer joj 07.07.2018. godine nije bilo dobro. Porodica tužilje i sada pok. GG su se poznavali dugi niz godina i pokojna GG je bila jako vezana za tužiljinu porodicu, za majku tužilje, dok majka nije preminula, a naročito je bila vezana za tužilju, sa kojom je imala jako prisan odnos, što tuženi nisu osporili.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je pokojna GG bila pismena, obrazovana žena, da je živela u gradu, da je i ranije pričala o tome da želi da je tužilja nasledi, ali da je imala dovoljno vremena da to učini, da u trenutku izjave volje nije bila životno ugrožena niti se tako osećala, da je preminula 12 dana nakon što su je odvezli u bolnicu „Sveti Sava“; kako nije bila u strahu za svoj život niti se osećala ugroženom, njena izjava da želi da svoju imovinu ostavi tužilji ima se smatrati željom da joj ostavi imovinu za slučaj svoje smrti i da je to više bio razgovor sa svedocima, zbog čega je utvrđeno da nisu postojale izuzetne prilike, te da nisu ispunjeni uslovi za punovažnost usmenog zaveštanja propisani odredbom člana 110. stav 2. Zakona o nasleđivanju, pa je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje.

Odlučujući o žalbi tužilje drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u delu izreke stava prvog prvostepene presude, utvrđujući punovažnost predmetnog usmenog zaveštanja. Drugostepeni sud je zaključio da se radi o izuzetnim prilikama koje su sprečile ostavilju da sačini pismeno zaveštanje. Činjenica da je dospela u bolnicu i da joj se tamo znatno pogoršalo zdravstveno stanje, nakon čega je i preminula, samo potvrđuje izuzetnost prilika u kojima je dala svoju poslednju izjavu volje i relevantnost momenta davanja poslednje izjave volje, što sve ukazuje da su prilike i okolnosti u kojima je pokojna Zora dala svoju poslednju izjavu volje bile izuzetne i da su u smislu člana 110. Zakona o nasleđivanju dale punovažnost njenom usmenom zaveštanju, a da činjenica da je pokojna GG bila pismena žena u navedenim okolnostima ne ukazuje da je imala vremena i mogućnosti da sačini neki drugi oblik zaveštanja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tuženih ističe da je drugostepeni sud donoseći drugostepenu presudu kao u stavu prvom izreke, pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 110. stav 1. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 46/95, 101/03 i 6/15) propisano je da zaveštalac može svoju poslednju volju usmeno izreći pred tri istovremeno prosutna svedoka, ako zbog izuzetnih prilika ne može sačiniti pismeno zaveštanje.

Iz navedene odredbe zakona proizilazi da ne postoji mogućnost da zaveštalac svoju poslednju volju usmenim putem izjavi u redovnim okolnostima, u kojima na raspolaganju ima druge oblike zaveštanja. Sačinjavanje usmenog zaveštanja dozvoljeno je samo u slučaju postojanja objektivnih ili subjektivnih okolnosti opasnih po život (npr. rat, poplava, požar, zemljotres, bolest, povreda i sl.) usled kojih ne postoji mogućnost sačinjavanja zaveštanja u nekom od ostalih zakonom predviđenih oblika. Dakle, punovažnost usmenog zaveštanja kao vanrednog oblika, vezana je za postojanje izuzetnih prilika u momentu izricanja poslednje volje, koje u ovom slučaju nisu postojale.

Pokojna GG u momentu davanja izjave pred svedocima se nije nalazila u situaciji objektivno i subjektivno opasnoj po život, koja ju je onemogućila da sačini zaveštanje u nekom od drugih zakonom predviđenih oblika. Njena izjava, čije se pravno dejstvo tužbom traži, nema karakter usmenog zaveštanja, već izraženu nameru da svojom imovinom raspolaže u korist tužilje.

Izuzetne prilike podrazumevaju pored objektivne i subjektivnu komponentu koja se ogleda u subjektivnom pojmanju zaveštaoca da se nalazi u izuzetnm prilikama, ali načelo pravne sigurnosti koje upućuje na restriktivno tumačenje navedene odredbe člana 110. Zakona o nasleđivanju, nedvosmisleno ukazuje da se konkretan slučaj sagledava u odnosu na mogućnost sačinjavanja pismenih oblika zaveštanja, što znači da se za punovažnost usmenog zaveštanja ne može isključivo uzeti subjektivno stanje ostavilje, već ga naprotiv treba ceniti u kontekstu objektivnog događaja zbog kojeg bi zaista mogla smatrati da se nalazi u izuzetnim prilikama. Prema tome, sama po sebi činjenica da je ostavilja dospela u bolnicu nakon što joj je pozlilo, i sa pravnog stanovišta revizijskog suda ne može se podvesti pod izuzetne prilike koje bi u ovom slučaju dale punovažnost njenom usmenom zaveštanju, kako je to pravilno utvrdio prvostepeni sud.

Sa iznetih razloga, drugostepena presuda je morala biti preinačena, u stavu prvom izreke, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke ove presude, primenom člana 416. stav 1. ZPP.

Preinačena je i odluka o troškovima parničnog postupka primenom člana 165. stav 2. ZPP, a tuženima pripadaju i troškovi na ime sastava revizije od strane advokata u iznosu od 33.000,00 dinara, kao i taksa na presudu i reviziju u iznosu od po 97.500,00 dinara, u ukupnom iznosu od 228.000,00 dinara, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke ove presude.

Odluku u trećem stavu izreke Vrhovni kasacioni sud je doneo na osnovu člana 154. ZPP, jer podnošenje odgovora na reviziju ne predstavlja nužnu radnju u parnici, pa tužilja nema pravo na naknadu troškova nastalih po ovom osnovu.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić