Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 3435/2022
06.10.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković i Branka Stanića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., kao pravnog sledbenika BB, bivše iz ..., čiji je punomoćnik Gordana Mihailović, advokat iz ..., protiv tužene VV iz ..., čiji je punomoćnik Katarina Vulović, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti ugovora o poklonu, odlučujući o revizijama obe parnične stranke, izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 9006/19 od 04.03.2021. godine, u sednici održanoj dana 06.10.2022. godine, doneo je
P R E S U D U
USVAJA SE revizija tužilje, PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 9006/19 od 04.03.2021. godine u preinačujućem delu, tako što se ODBIJA kao neosnovana žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 16260/17 od 15.04.2019. godine.
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 9006/19 od 04.03.2021. godine.
ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 16260/17 od 15.04.2019. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je ugovor o poklonu zaključen između sada pok. GG kao poklonodavca i tužene VV, kao poklonoprimca, overen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu 30.09.1993. godine pod brojem Ov br.13554/93 ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo, što je tužena dužna da prizna i trpi. Stavom drugim izreke, tužena je obavezana da tužilji na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 806.600,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 9006/19 od 04.03.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je navedena prvostepena presuda, tako što je utvrđeno da je ugovor o poklonu zaključen između sada pok. GG kao poklonodavca i tužene VV, kao poklonoprimca overen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu 30.09.1993. godine, pod Ov br.13554/93 ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo u delu kojim je izvršeno rasplaganje udelom od ½ prava svojine na nepokretnosti – poslovnog prostora, lokala br.1, u prizemlju u ul. ... Dok je u preostalom delu kojim je tražila da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo isti sudski overeni ugovor o poklonu u delu kojim je izvršeno raspolaganje preko ½ udela na istoj nepokretnosti, tužbeni zahtev tužilje odbijen. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka iz stava drugog izreke prvostepene presude, tako da svaka stranka snosi svoje troškove. Stavom trećim izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka.
Protiv navedene pravnosnažne presude u drugom stepenu obe parnične stranke su blagovremeno izjavile revizije, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.
Obe parnične stranke su podnele i odgovore na reviziju suprotne strane, s tim što je tužena zahtevala naknadu troškova sastava odgovora.
Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...18/20) koji se u ovom parničnom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje osnovana, a revizija tužene nije.
Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti pak bitna povreda iz člana 374. stav 1. u vezi člana 240. stav 3. ZPP, na koju se revizijom tužene neosnovano ukazuje jer je činjenično stanje ono koje je utvrđeno prvostepenom presudom, odnosno nije reč o povredi odredbe u postupku pred drugostepenim sudom.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiljini roditelji, sada pokojni GG i BB, zaključili su brak 13.01.1957. godine. Ovaj brak je prestao smrću GG dana 25.10.2005. godine. On je u svojstvu kupca sa GRO „...“ kao prodavcem 15.07.1986. godine zaključio ugovor o kupoprodaji lokala broj ... sa magacinskim prostorom ispod lokala u ulici ... u ..., koji nije bio overen u sudu. Lokal je kupljen sredstvima stečenim radom u vreme trajanja njegove zajednice života i bračne zajednice sa suprugom BB sa kojom je živeo u ... (Nemačka) na prijavljenoj zajedničkoj adresi prebivališta u ulici ... BB je radila kao doktor na klinici i na taj način ostvarivala prihode do odlaska u penziju, nakon čega je otvorila lekarsku ordinaciju u čijem opremanju su oboje zajednički učestvovali, na osnovu ugovora o investiranju iz 1998. godine. GG je vodio privatni biznis i zbog toga često putovao i boravio povremeno u Beogradu, a porez na dohodak je plaćao u Nemačkoj čije su državljanstvo oboje stekli, a bili su i korisnici zajedničkog zdravstvenog osiguranja. Sudski overenim ugovorom o poklonu od 30.09.1993. godine poklonodavac GG poklonio je VV (ovde tuženoj) kao poklonoprimcu lokal broj ... u prizemlju u ulici ... ukupne površine 59,02 m2 sa magacinskim prostorom ispod lokala površine 34,81 m2 koji nosi oznaku broj ..., a koji predstavljaju vanknjižnu svojinu. Pravnosnažnim rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu O 2723/06 od 26.07.2006. godine, raspravljena je zaostavština pok. GG, te su za njegove zakonske naslednike oglašene supruga BB i ćerka AA sa udelima od po ½ idealnih delova, a dopunskim ostavinskim rešenjem istog suda od 13.09.2006. godine, oglašene su za naslednice imovine ostavioca, koju pored ostalog, čine prava iz ugovora koji je zaključen sa GRO „...“ u pogledu lokala koji je predmet ugovora o poklonu. One su se upisale u LN br. ... KO ... od 22.05.2007. godine kao suvlasnice sa po ½ idealnih delova na predmetnom poslovnom prostoru – lokalu, a nakon što je Komisija za izlaganje na javni uvid Opštine Vračar zapisnikom od 09.05.2007. godine našla da su ispunjeni uslovi za njihov upis u katastar nepokretnosti. U „G“ listu u pogledu navedene nepokretnosti je izvršena zabeležba vođenja spora za utvrđivanje prava na nepokretnosti pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu po tužbi ovde tužene protiv BB. Tokom ovog parničnog postupka prvobitna tužilja BB preminula je dana 20.08.2014. godine i kao njen jedini zakonski naslednik oglašena je ćerka – ovde tužilja pravosnažnim rešenjem o nasleđivanju Osnovnog suda u Novom Sadu O 5051/14 od 21.01.2015. godine, po kom osnovu se ona uknjižila kao isključivi vlasnik spornog lokala koji je bio predmet ugovora o poklonu. Rešenjem Višeg suda u Beogradu P 1090/17 od 26.04.2018. godine određen je prekid postupka u toj parnici radi utvrđenja prava svojine na predmetnom lokalu po tužbi ovde tužene protiv ovde tužilje do pravnosnažnog okončanja ovog spora.
Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da predmetni lokal kupljen 1986. godine predstavlja zajedničku imovinu supružnika GG i BB koju su oni stekli radom tokom trajanja zajednice života u braku na osnovu odredbe člana 171. Porodičnog zakona („Sl. glasnik RS“, br.18/05 i 72/11) kojom imovinom su mogli upravljati i raspolagati samo zajednički i sporazumno u smislu člana 174. istog zakona. Kako sada pok. GG nije imao saglasnost svoje supruge BB za raspolaganje ovom nepokretnošću, zaključio je da je sudski overeni ugovor o poklonu kojim je ovaj lokal GG poklonio tuženoj VV, ništav u celosti. Ocenivši da je pozivanje tužene na to da je između njih postojala vanbračna zajednica bez značaja jer je postojala bračna smetnja – bračnost na GG strani u smislu člana 17. u vezi člana 4. Porodičnog zakona. Te da nije dokazano da je zajednica života GG i BB eventualno prestala BB krivicom, niti da je postojao sporazum između njih o tajnom prestanku njihove bračne zajednice, što u smislu člana 22. stav 3. Zakona o nasleđivanju ima za posledicu da nadživeli bračni drug gubi pravo zakonskog nasleđivanja na zaostavštini pokojnog supruga. Naprotiv, BB je ostvarila pravo zakonskog nasleđivanja na osnovu pravnosnažnih ostavinskih rešenja.
Po pravnom stanovištu drugostepenog suda zauzetom u pobijanoj presudi, prvostepeni sud je pogrešno primenio odredbu člana 174. Porodičnog zakona, u konkretnom slučaju jer se ova zakonska odredba odnosi na zabranu raspolaganja neopredeljenim udelima u zajedničkoj imovini supružnika. Međutim, postoji zakonska predpostavka iz člana 180. stav 2. Porodičnog zakona o jednakim udelima supružnika u zajedničkoj imovini, odnosno da su suvlasnički udeli supružnika jednaki sa po ½ delova, sve do obaranja ove zakonske predpostavke. Sledom toga je zaključio da je ugovor o poklonu kojim je sada pok. poklonodavac GG raspolagao i udelom svoje supruge BB, odnosno u delu kojim je izvršio raspolaganje preko svog udela od ½ u pravu svojine na navedenoj nepokretnosti ništav i da u tom delu ne proizvodi pravno dejstvo jer je zaključen protivno prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima u smislu člana 103. ZOO.
Konsekventno zauzetom pravnom stanovištu je odbio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o poklonu u delu kojim je poklonodavac izvršio besplatno raspolaganje poklonom sa svojim udelom od ½ delova u pravu svojine na predmetnom lokalu. Budući da suvlasnici mogu punovažno raspolagati svojim suvlasničkim udelom u smislu člana 14. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa.
Prihvatio je pritom kao pravilno stanovište prvostepenog suda da je navedeni lokal koji je predmet pobijanog ugovora o poklonu, stečen radom u toku trajanja zajednice života u braku GG i BB i da zato predstavlja njihovu zajedničku imovinu na osnovu člana 171. stav 1. Porodičnog zakona. Ocenio je da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbe Porodičnog zakona bez obzira na to što se u ovom parničnom postupku ispituje punovažnost ugovora o poklonu zaključenog 1993. godine, što znači u vreme važenja Zakona o braku i porodičnim odnosima, obzirom da je ovaj parnični postupak pokrenut 2007. godine i da se u njemu kao prethodno pitanje postavilo pitanje sticanja imovine u bračnoj zajednici koja je prestala smrću GG (25.10.2005. godine) dakle nakon stupanja na snagu Porodičnog zakona, koji se prema prelaznoj odredbi člana 357. stav 1. istog primenjuje i na porodične odnose koji su nastali do dana njegove primene (01.07.2005. godine).
Prihvatio je i argumentaciju prvostepenog suda o tome zašto nije mogla postojati vanbračna zajednica između tužene i sada pok. GG (zbog postojanja bračne smetnje – bračnosti) da bi se mogla primeniti pravila o sticanju imovine u vanbračnoj zajednici.
Takođe je našao da bračna zajednica pretpostavlja zajednički faktički bračni život supružnika, njihovu emocionalnu i ekonomsku zajednicu, odnosno zajedničko vođenje domaćinstva i zajedničko stanovanje, ali da ima slučajeva kao što je konkretni kad supružnici iako nisu razvedeni žive odvojeno, ali bez prekida ekonomske zajednice, zbog čega postoji zajednica života kakvu ima u vidu odredba člana 171. Porodičnog zakona. U prilog tome je i ugovor o investiranju iz 1998. godine o pretvaranju ordinacije u ... u operacioni centar u kojem su kao investitori navedeni bračni par ..., kao i to da su imali prijavljeno zajedničko mesto stanovanja na adresi u ... i da su ostvarili prava iz zdravstvenog osiguranja zajedno, kao i pravo na državljanstvo Nemačke.
Međutim, osnovano se revizijom tužilje ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i to odredbu člana 180. stav 2. Porodičnog zakona o sudskoj deobi. Ovom odredbom, stav 1. propisano je da ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, da deobu iste vrši sud (sudska deoba). Stavom 2. je propisano: pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki. To znači da deobu zajedničke imovine sprovodi sud u svim onim situacijama kada supružnici ne mogu da postignu sporazum. Pretpostavka je da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, ali svaki od supružnika ima pravo da ovu pretpostavku obara i da dokazuje da je njegov udeo veći od udela drugog supružnika. To dalje upućuje na zaključak da se ovakva sudska deoba može vršiti samo na zahtev stranke a ne po službenoj dužnosti od strane suda kada odlučuje u parnici po tužbi trećeg lica, kao što se to osnovano ističe u reviziji tužilje.
Prema tome, kako je ovde reč o sporu za ništavost ugovora o poklonu u kojem se kao prethodno pravno pitanje pojavilo pitanje deobe zajedničke imovine supružnika koji nisu zaključili sporazum o deobi takve imovine, niti je pak reč o zakonskoj pretpostavci iz člana 176. stav 2. Porodičnog zakona, to po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda drugostepeni sud nije mogao polazeći od pretpostavke o jednakim udelima u zajedničkoj imovini supružnika, na osnovu člana 180. stav 2. Porodičnog zakona, da sam tu zajedničku imovinu supružnika podeli tako što ju je iz režima zajedničke imovine pretvorio u režim susvojine sa (jednakim) suvlasničkim udelima u postupku koji nije postupak sudske deobe zajedničke imovine koju vrši sud u smislu stava 1. istog člana.
Po stanovištu ovoga suda, sada pokojni poklonodavac GG nije bio ovlašćen da besplatno prenese tuženoj svoj udeo na ½ prava svojine na poslovnom prostoru po osnovu zakonske pretpostavke o jednakim udelima jer je u vreme poklona ta nepokretnost bila u režimu zajedničke svojine supružnika, a deoba te zajedničke imovine nastale po osnovu sticanja u braku (bračna tekovina) nije bila izvršena sporazumno, zbog čega se ne može prihvatiti izloženo stanovište drugostepenog suda. Ukoliko ne postoji saglasnost supružnika za raspolaganje zajedničkom imovinom, u smislu člana 174. st.1. i 3. Porodičnog zakona, onda je takvo raspolaganje ništavo u smislu člana 103. ZOO.
Sledom izloženog, Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu presudu i prihvatio izloženo pravno stanovište prvostepenog suda zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.
Polazeći od svih već izloženih razloga i primenjenog materijalnog prava, Vrhovni kasacioni sud nalazi da revizija tužene nije osnovana, pa neće ponavljati materijalnopravne razloge koji su ga rukovodili na donošenje ove odluke.
Pravilna je odluka o troškovima postupka doneta u prvostepenoj presudi, koja je usled preinačenja potvrđena. Kako tužilja koja je uspela u revizijskom postupku nije tražila naknadu troškova ovog postupka u smislu člana 163. stav 2. ZPP, to sud o njima nije odlučivao.
Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu članova 414. stav 1. i 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavovima prvom i drugom izreke ove presude.
Kako troškovi odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su potrebni radi vođenja parnice, to je o njima odlučeno na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, kao u stavu trećem izreke.
Predsednik veća – sudija
Zvezdana Lutovac,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić