Ispitujući pobijanu odluku na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, na koju se ukazuje revizijom, nije revizijski razlog propisan članom 407. istog zakona, osim ako nije učinjeno u postupku pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, po predlogu izvršnog poverioca BB protiv izvršnog dužnika VV, na osnovu izvršne isprave - presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 46358/10 od 17.10.2011. godine, doneto je rešenje o izvršenju Drugog osnovnog suda u Beogradu I 4641/14 od 08.01.2015. godine. Dana 06.05.2016. godine, radi namirenja potraživanja izvršnog poverioca, ovde tuženog BB, u LN ... KO ..., dozvoljen je upis zaključka Drugog osnovnog suda u Beogradu I 4641/14 od 29.03.2015. godine, tako što je određeno sprovođenje izvršenja na nepokretnosti izvršnog dužnika VV, upisom navedenog rešenja o izvršenju, zabeležbom javne prodaje i utvrđenjem tržišne vrednosti predmetne nepokretnosti. Rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu I 4641/14 od 18.05.2017. godine, odbačen je prigovor trećeg lica, ovde tužioca, kojim je tražio da se proglasi nedopuštenim izvršenje na predmetnom stanu. Tužilac i njegova supruga su u toku 2007. godine nameravali da kupe stan tuženog VV, ali kako isti nije bio uknjižen u tom momentu, postignut je dogovor da se tužilac useli u predmetni stan, plaća zakupninu od 150 evra mesečno, koja će biti uračunata kao deo kupoprodajne cene, a kada se stan uknjiži da se zaključi kupoprodajni ugovor. Dana 07.03.2011. godine, tužilac i tuženi VV zaključili su ugovor o kupoprodaji overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem Ov .../... . Tužilac je stan koji je nasledio od roditelja prodao za iznos od 40.000 evra i na dan overe kupoprodajnog ugovora sa VV, dana 07.03.2011. godine, imenovanom, kao prodavcu, isplatio iznos od 45.000 evra, što je konstatovano u članu 4. kupoprodajnog ugovora. Određeno je da će ostatak do punog iznosa od još 30.000 evra biti obezbeđen putem ugovora o stambenom kreditu. Tužilac je, dana 22.02.2011. godine, sa ''... bank Srbija'' zaključio ugovor o stambenom kreditu broj ... ...-... i iznos koji mu je tim kreditom odobren, prebačen je na devizni račun prodavca, ovde tuženog VV, dana 30.05.2011. godine. Članom 5. kupoprodajnog ugovora, konstatovano je da prodavac na dan overe ugovora predaje kupcu nepokretnost ispražnjenu od svih lica i stvari i sve ključeve i dokumentaciju kojom dokazuje pravo vlasništva na stanu. U ugovoru je konstatovano da prodavac svojim potpisom jemči da na predmetnoj nepokretnosti nema tereta niti prava konstituisanih u korist trećih lica, kao i da se povodom iste ne vodi bilo kakav spor ili postupak, te da je kupcu dozvoljeno da se bez dalje saglasnosti i prisustva prodavca, uknjiži kao vlasnik nepokretnosti, kada se za to steknu uslovi. Tužilac od 2008. godine sa svojom porodicom u kontinuitetu živi u spornom stanu. Rešenjem RGZ – Službe za katastar nepokretnosti Čukarica broj ...-...- ...-.../... od 06.12.2017. godine, tužiocu je dozvoljen upis prava svojine na predmetnom stanu.

Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je pobijanom odlukom primenjeno materijalno pravo utvrđenjem nedopuštenosti izvršenja na spornom stanu. Navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.

U vreme pokretanja izvršnog postupka u kome je doneto rešenje o izvršenju od 08.01.2015. godine, sporni stan je bio u vanknjižnoj svojini tužioca. Ugovor o kupoprodaji navedenog stana, zaključen između tužioca i tuženog VV, zaključen je u zakonskoj formi, teretan je pravni posao, izvršen u potpunosti, godinama pre pokretanja izvršnog postupka. Tužilac je bio u posedu spornog stana više od 7 godina pre donošenja rešenja o izvršenju. U vreme zaključenja kupoprodajnog ugovora nije bilo tereta na spornom stanu u javnim knjigama. Zbog navedenog, pravilna je ocena drugostepenog suda da je stupanjem u državinu spornog stana tužilac imao valjan pravni osnov za sticanje svojine i državine na stanu, a na osnovu čega je 06.12.2017. godine, doneto rešenje RGZ – Službe za katastar nepokretnosti Čukarica, kojim je tužiocu dozvoljen upis prava svojine na predmetnom stanu. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tužilac kao savestan i zakoniti držalac spornog stana po punovažnom ugovoru, usmerenom na prenos prava svojine, ima pravo koje sprečava izvršenje, usled čega je pravilnom primenom člana 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, pobijanom presudom usvojen tužbeni zahtev i proglašena nedopustivost izvršenja.

Sa iznetih razloga, nisu osnovani navodi revizije tuženog o dozvoljenosti sprovođenja izvršenja, jer u vreme donošenja odluke o sprovođenju izvršenja tužilac nije bio upisan u katastru kao vlasnik stana. Prema članu 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnosti se stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. Upisom svojine u javne knjige stvara se zakonska pretpostavka da je lice upisano u javne knjige vlasnik upisane nepokretnosti. Međutim, ova pretpostavka je oboriva i izuzetno i vanknjižnim vlasnicima pripada pravo na sudsku zaštitu. Prema navedenim okolnostima konkretnog slučaja, tužilac je dokazao da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, usled čega je nižestepenim odlukama pravilno usvojen tužbeni zahtev.

Sud je cenio i ostale navode revizije, ali je ocenio da su neosnovani, jer suštinski predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a ove navode je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Na osnovu svega navedenog, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako sastav odgovora na reviziju nije bio nužan za vođenje ove parnice, to je primenom odredbe člana 154. u vezi sa članom 165. Zakona o parničnom postupku, odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, te je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić