U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., Republika ..., čiji su punomoćnici Miroslav Perković, advokat iz ... i Gavra Dimitrijević, advokat iz ..., protiv tuženog AD Poljoprivredni kombinat „Sombor“ Holding CO Novi Sad, čiji je punomoćnik Biljana Kralj Radin, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1452/20 od 16.03.2021. godine, u sednici održanoj 21.12.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1452/20 od 16.03.2021. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan zahtev tuženog na naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 1482/2018 od 20.02.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor litispendencije. Stavom drugim i trećim izreke, delimično je usvojen zahtev tužioca i održano na snazi rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Novom Sadu Iv 9330/2012 od 09.10.2012. godine, za iznos od 9.626.210,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 13.04.2010. godine do isplate po računu broj 09/09 od 15.12.2009. godine i troškova izvršnog postupka u iznosu od 30.000,00 dinara, dok je rešenje u preostalom delu ukinuto za iznos od 4.813.105,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 24.12.2009. godine po računu broj 10/09, za isplatu zakonske zatezne kamate od 24.12.2009. godine do 13.04.2010. godine koja se odnosi na iznos od 9.626.210,00 dinara i za iznos od 101.250,00 dinara na ime troškova izvršnog postupka i u tom delu zahtev odbijen. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka plati 484.861,05 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1452/20 od 16.03.2021. godine, donetom nakon održane rasprave, stavom prvim izreke, žalba tuženog je usvojena u pobijanom usvajajućem delu i delu odluke o troškovima postupka i u tom delu prvostepena presuda ukinuta. Stavom drugim izreke, odbijen je prigovor litispendencije. Stavom trećim izreke, ukinuto je rešenje Osnovnog suda u Novom obaveže da tužiocu u roku od osam dana isplati 14.439.315,00 dinara i to po računu 10/09 od 15.12.2009. godine iznos od 4.813.105,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 24.12.2009. godine i po računu 09/09 od 15.12.2009. godine iznos od 9.626.210,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 24.12.2009. godine, kao i da mu naknadi troškove izvršnog postupka po odmeri suda, a koji troškovi su rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu Iv 9330/12 od 09.10.2012. godine utvrđeni u iznosu od 131.250,00 dinara i troškove parničnog postupka. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova postupka plati 1.139.250,00 dinara. Stavom petim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova žalbenog postupka plati 332.250,00 dinara. Stavom šestim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, do saradnje stranaka došlo je nakon što je tuženi saznao da se tužilac bavi imovinom i imovinskim pravima fizičkih i pravnih lica iz Republike Srbije, koja imaju imovinu u Republici Hrvatskoj, s obzirom da je tuženi imao imovinu u Republici Hrvatskoj. S tim u vezi tuženi je 05.05.2003. godine ovlastio tužioca da ga zastupa pred firmom GIP „Ingrad“ Celje, Republika Slovenija, u vezi ishodovanja potvrde o isplati ugovorene kupoprodajne cene prema ugovoru o izgradnji Poslovno distributivnog centra PK „Sombor“ u Dubravi, Grad Zagreb, Republika Hrvatska od 09.08.1988. godine i izdavanja tabularne isprave. Tužilac je bio ovlašćen i da u ime tuženog od GIP „Ingrad“ Celje preuzme potvrdu ili izjavu o isplaćenoj ugovorenoj ceni i tabularnu ispravu kojom imenovano preduzeće u svojstvu prodavca bezuslovno dozvoljava uknjižbu prava vlasništva u zemljišnim knjigama na nepokretnostima koje su predmet navedenog ugovora, uz ovlašćenje tužioca da u cilju izvršenja mandata izdaje punomoćje bez ograničenja i preduzima sve potrebne pravne radnje. Spor tuženog sa GIP „Ingrad“ Celje okončan je sporazumom, koji je zaključen 11.11.2004. godine u Celju, a koji je overen kod beležnika u Celju 08.12.2004. godine, koji je u ime i za račun tuženog zaključio tužilac. U tački 5. sporazuma navedeno je da je „Ingrad“ DD Celje pravni sledbenik GIP „Ingrad“ Celje, da tuženom priznaje pravo vlasništva na nepokretnostima bliže navedenim u tački 1. sporazuma i da će izdati valjanu tabularnu ispravu podobnu za uknjižbu prava vlasništva u zemljišnoj knjizi Opštinskog suda u Zagrebu, dok se tuženi obavezao da na ime troškova izdavanja izjave i priznanja prava vlasništva, koji podrazumevaju sporazumno utvrđenu visinu naknade koja predstavlja poravnanje eventualnih i nenaplaćenih potraživanja koja su postojala nakon konačnog obračuna troškova izgradnje nepokretnosti navedenih u evra, u protivvrednosti slovenskih tolara u roku od tri dana od dana overe tabularne izjave kod ovlašćenog notara u Republici Sloveniji i da će se uplata iznosa izvršiti na račun firme „Ingrad“ DD Celje, koji se vodi kod „... banke“. Nakon toga, tužilac je u ime i za račun tuženog, koji je naveden kao subjekt koji vrši plaćanje, uplatio 50.000 evra „Ingrad“ DD Celje. Postupajući u skladu sa navedenim sporazumom „Ingrad“ DD Celje je 10.11.2004. godine dao tabularnu izjavu kojom je dozvolio tuženom bezuslovnu uknjižbu prava vlasništva na nepokretnostima koje su bile predmet kupoprodajnog ugovora od 09.08.1988. godine.

Između tužioca, kao zajmodavca i tuženog, kao zajmoprimca zaključen je ugovor o zajmu 05.08.2005. godine. U tački 1. ugovora navedeno je da je tužilac advokat iz .... (u daljem tekstu: zajmodavac), generalni i specijalni punomoćnik tuženog (u daljem tekstu: zajmoprimac), ovlašćen za rešavanje imovinskih prava i prodaju nepokretne imovine zajmoprimca u Republici Hrvatskoj. Tačkom 2. ugovorne strane su utvrdile da je zajmodavac pred nadležnim sudovima u Republici Hrvatskoj pokrenuo postupke radi uređenja imovinskih prava i vraćanja imovine zajmoprimca koju ima u toj državi, te da je istu, zbog vrlo komplikovane pravne situacije, po nalogu zajmoprimca, ponudio na prodaju u spornom stanju. Tačkom 3. ugovorne strane su utvrdile da je zajmodavac pronašao kupca za imovinu, koja se sastoji od skladišta „Dubrava“ i da su pregovori o kupovini tog objekta u stanju nedovršenog sudskog postupka u toku (stav 1), međutim, da kako zbog nastalih godišnjih odmora pregovori oko prodaje neće biti završeni do kraja septembra meseca, a zajmoprimcu su za normalno poslovanje neophodna određena sredstva, koja je inače planirao ostvariti od prodaje tog objekta, da je zajmodavac saglasan da zajmoprimcu, radi održavanja normalnog poslovanja, pozajmi iznos od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti (stav 2). U stavu 3. te tačke ugovora navedeno je da će iznos iz stava 2. te tačke zajmodavac uplatiti na devizni račun zajmoprimca koji se vodi kod ... banke AD Novi Sad, Filijala ... U tački 4. ugovora navedeno je da će pozajmljeni iznos iz tačke 3. stav 2. tog ugovora, zajmoprimac zajmodavcu vratiti po realizaciji prodaje objekta „Dubrava“ u Zagrebu. Tužilac je 09.08.2005. godine, kod ... banke AD Novi Sad, Filijala ..., izvršio prenos iznosa od 100.000,00 dinara sa računa broj ..., partija ... na račun broj ...

Tuženi je, kao prodavac sa „Ingrad“ DD Celje u stečaju, kao kupcem zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti 12.04.2010. godine, a istog dana zaključen je i ugovor o kupoprodaji nepokretnosti između „Ingrad“ DD Celje u stečaju, kao prodavca i „Abrado“ DO Zagreb, kao kupcem. Predmet oba ugovora je bila nepokretnost – Proizvodni centar „Dubrava“ u Zagrebu. Tuženi je tužiocu otkazao punomoćje 07.06.2010. godine.

Tužilac je, kao advokat 15.12.2009. godine u ...., sačinio račun br. 9/09 koji glasi na tuženog (kao dužnika po tom računu), radi uplate iznosa od 722.500 kuna, na ime povrata pozajmice iz ugovora o zajmu od 01.10.2005. godine, navodeći da taj iznos preračunat u dinare po kursu NBS na dan 15.12.2009. godine za devize predstavlja iznos od 9.626.210,00 dinara. Istog dana, tužilac je, kao advokat sačinio i račun broj 10/09, koji takođe glasi na tuženog, radi uplate iznosa od 361.250 kuna, na ime povrata uplate po sporazumu zaključenom između „Ingrad“ DD Celje i tuženog od 08.12.2004. godine, navodeći da taj iznos preračunat u dinare po kursu NBS na dan 15.12.2009. godine za devize predstavlja iznos od 4.813.105,00 dinara. U računima je naznačeno da je rok za plaćanje osam dana uplatom na tekući račun. Tuženi nije primio navedene račune tužioca. Nakon toga, tužilac je, kao izvršni poverilac, protiv tuženog, kao izvršnog dužnika 05.10.2012. godine Osnovnom sudu u Novom Sadu podneo predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, radi naplate potraživanja u ukupnom iznosu od 14.439.315,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, a na osnovu priloženih računa broj 9/09 i računa broj 10/09 oba od 15.12.2009. godine. Rešenjem o izvršenju Iv 9330/2012 od 09.10.2012. godine, Osnovni sud u Novom Sadu je odredio predloženo izvršenje na osnovu verodostojne isprave, utvrdio troškove u iznosu od 131.250,00 dinara i odredio da će se izvršenje sprovesti nakon pravnosnažnosti rešenja o izvršenju. Odlučujući o prigovoru tuženog, Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem Iv 9330/12 od 22.10.2012. godine stavio van snage napred navedeno rešenje o izvršenju Iv 9330/12 od 09.10.2012. godine, ukinuo sprovedene izvršne radnje i spis ustupio parničnom odeljenju tog suda na postupanje, u smislu člana 49. stav 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, nakon čega se Osnovni sud u Novom Sadu rešenjem P 4675/13 od 17.05.2013. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i odredio da se po pravnosnažnosti tog rešenja predmet ustupiti Višem sudu u Novom Sadu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Prvostepeni sud je delimično usvojio zahtev tužioca i održano na snazi rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Novom Sadu Iv 9330/2012 od 09.10.2012. godine, za iznos od 9.626.210,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 13.04.2010. godine do isplate po računu broj 09/09 od 15.12.2009. godine i troškova izvršnog postupka u iznosu od 30.000,00 dinara, dok je rešenje u preostalom delu ukinuto za iznos od 4.813.105,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 24.12.2009. godine po računu broj 10/09, za isplatu zakonske zatezne kamate od 24.12.2009. godine do 13.04.2010. godine koja se odnosi na iznos od 9.626.210,00 dinara i za iznos od 101.250,00 dinara na ime troškova izvršnog postupka i u tom delu zahtev odbio.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave, ukinuo prvostepenu presudu i rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu Iv 9330/12 od 09.10.2012. godine i odbio, kao neosnovan zahtev tužioca, sa obrazloženjem da tužilac, shodno pravilu o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, nije dokazao da je između njega i tuženog postojao obligacioni odnos iz ugovora o zajmu i da je po tim ugovorima tužilac predao tuženom količinu novca koju potražuje tužbom. Osim toga drugostepeni sud je smatrao da to ne proizlazi ni iz blagajničkog zapisa dostavljenog od strane tužioca o uplati po sporazumu od 11.11.2004. godine, budući da se u njemu jasno vidi da je uplatu izvršio tužilac, ali da je kao platilac, pa time i kao obveznik plaćanja, naveden tuženi. Drugostepeni sud nije prihvatio ni iskaz tužioca u delu u kome je naveo da je tuženom radi pružanja finansijske pomoći usled problema u poslovanju, pozajmio novčani iznos od 100.000 evra, iako je tužilac u toku prvostepenog postupka kao dokaz na navedenu okolnost priložio ugovor o zajmu kojim je između stranaka ugovorena pozajmica navedenog novčanog iznosa, jer je u ugovoru definisano da će predaja novca biti izvršena uplatom na devizni račun tuženog, kao zajmoprimca koji se vodi kod ... banke AD Novi Sad, Filijala ..., a tužilac nije pružio bilo kakve dokaze na okolnost da je postupajući u skladu sa ugovorom o zajmu uplatio iznos od 100.000 evra na račun tuženog, niti da mu ga je predao na neki drugi način, različit od onog određenog u ugovoru, kao i da to ne proizlazi ni iz naloga za prenos datog ... banci od 09.08.2005. godine, budući da u tom nalogu nije označen subjekt kome se vrši uplata, da je predmet uplate bio dinarski novčani iznos, a ne novčani iznos izražen u evrima, kao i da se iz njega ne vidi da je uplata izvršena na račun na koji sredstva treba da se uplate označen u ugovoru o zajmu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, suprotno navodima revizije, pravilno je odlučio drugostepeni sud, pravilnom primenom materijalnog prava.

Članom 557. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se zajmodavac obavezuje da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta. Prema članu 562. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zajmoprimac je dužan da vrati u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, kada se imaju u vidu napred citirane odredbe zakona i utvrđeno činjenično stanje, da tužilac nije od svojih novčanih sredstava u ime i za račun tuženog uplatio iznos od 50.000 evra na osnovu sporazuma zaključenog 11.11.2004. godine i da nije postupio u skladu sa ugovorom o zajmu zaključenim sa tuženim 05.08.2005. godine i uplatio tuženom na račun iznos od 100.000 evra, odnosno predao ga na neki drugi način tuženom, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da je zahtev tužioca neosnovan. Naime, tuženi je tužiocu dao punomoćje 05.05.2003. godine, koje se odnosilo na Poslovni distributivni centar „Dubrava“ u Zagrebu, kojim punomoćjem je ovlastio tužioca da ga zastupa pred GIP „Ingrad“ Celje, u vezi ishodovanja potvrde o isplati ugovorene kupoprodajne cene prema ugovoru o izgradnji od 09.08.1988. godine i izdavanju tabularne isprave, da je tužilac, kao punomoćnik tuženog sa GIP „Ingrad“ Celje, odnosno njegovim pravnim sledbenikom zaključio sporazum i nakon toga u ime i za račun tuženog, koji je naveden kao subjekt koji vrši plaćanje, preduzeću sa kojim je zaključen sporazum u ime tuženog izvršio uplatu iznosa od 50.000 evra, pa kako tužilac nije dokazao da je navedeni novčani iznos isplatio iz svojih sredstava, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilac nije dokazao da je navedeni iznos novca pozajmio tuženom. Nadalje, kod utvrđenog da su stranke zaključile ugovor o zajmu 05.08.2005. godine, kojim je ugovoreno da će tužilac, kao zajmodavac tuženom, kao zajmoprimcu predati 100.000 evra, tako što će taj iznos uplatiti na devizni račun tuženog koji se vodi kod ... banke AD Novi Sad, Filijala ..., pa kako tužilac nije dokazao da je taj iznos uplatio tuženom, niti da mu je isti predao na neki drugi način, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da tuženi nije u obavezi da ovaj novčani iznos isplati tužiocu. Suprotno navodima revizije, to što su stranke zaključile pismeni ugovor o zajmu 05.08.2005. godine, nije dokaz da je tužilac i izvršio svoju obavezu i predao tuženom iznos od 100.000 evra. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Saglasno napred iznetom, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odbijen je, kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, primenom člana 165. ZPP, s obzirom na to da se ne radi o troškovima koji su bili potrebni radi vođenja parnice. Stoga je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić