Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1651/21 od 30.09.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženih i potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu P 2651/2018 od 29.03.2021. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili reviziju iz svih razloga predviđenih članom 407. ZPP.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženih osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se, pod uslovima iz člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. ZPP, ovaj pravni lek može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženo preduzeće je ugovorom o kupoprodaji Ov 12292/2013 od 25.09.2013. godine prodalo kupcu VV stan broj .. u potkrovlju stambeno-poslovne zgrade u ulici ... broj .. u Novom Sadu. Ugovor je u ime prodavca potpisao njegov punomoćnik GG, tadašnji suprug zastupnice preduzeća DD. Ugovorenu prodajnu cenu od 3.400.000,00 dinara kupac VV je u gotovini (iznosu od 32.000 evra) isplatio punomoćniku prodavca odmah nakon overe potpisa ugovarača, što je i konstatovano u ugovoru (član 2). Iako je u ugovoru konstatovano da je kupac stupio u posed stana, njemu tada nisu predati ključevi jer je stan koristila ĐĐ, bivša supruga EE, koji je sa kupcem imao dogovor da stan otkupi kada obezbedi novčana sredstva za isplatu cene. Kupac VV je 27.09.2013. godine podneo i zahtev za upis prava svojine, povodom kojeg je tuženo preduzeće dalo pisanu saglasnost sa upisom prava svojine kupca (klauzula in tabulandi). S`obzirom da EE nije uspeo da obezbedi novac za kupovinu stana, VV je odlučio da stan proda i prodaju je poverio agenciji za promet nepokretnosti koja ga je dovela u vezu sa tužiocem. Između tužioca kao kupca i VV kao prodavca zaključen je 06.12.2013. godine i kod suda istog dana, pod Ov 15822/2013, overen ugovor o kupoprodaji predmetnog stana po ceni od 32.000 evra koja je isplaćena prodavcu. Tužilac je u posedu stana od dana zaključenja ugovora, ali u njemu ne živi. Njegov zahtev za upis prava svojine je odbačen kao nepotpun jer nije dostavio ugovor o kupoprodaji koji je tuženo preduzeće zaključilo sa kupcem VV. Isti stan tuženo preduzeće je 06.12.2016. godine prodalo tuženom BB - sinu GG i DD. Tuženo preduzeće je u tom poslu zastupao njihov drugi sin - brat kupca BB. Ugovor o kupoprodaji overen je kod javnog beležnika koji je u javno beležničkoj ispravi konstatovao da su ugovorne strane upoznate sa činjenicom da je stan već prometovan ugovorima o kupoprodaji od 25.09.2013. godine i 06.12.2013. godine. Tuženi BB je u katastru nepokretnosti upisan kao vlasnik predmetnog stana.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su utvrdili pravo svojine tužioca na spornom stanu i ništavost ugovora o kupoprodaji od 06.12.2016. godine. Po stanovištu sudova, u konkretnom slučaju radi se o višestrukom otuđenju iste stvari u kojem se o jačem pravu sticalaca odlučuje primenom načela morala, savesnosti i poštenja, odnosno načela zabrane zloupotrebe prava. Polazeći od utvrđenih činjenica, sudovi zaključuju da tuženi nisu bili savesni prilikom zaključenja ugovora o kupoprodaji od 06.12.2016. godine jer im je bilo poznato da je stan već bio otuđen punovažnim pravnim poslovima, o čemu ih je upozorio i javni beležnik, a kupac tog stana BB je sin GG koji je, kao punomoćnik tuženog preduzeća, zaključio ugovor o kupoprodaji od 24.09.2013. godine.

Iz tih razloga, nižestepeni sudovi su zaključili da tužilac kao savesni sticalac ima jače pravo na predmetnom stanu u odnosu na tuženog BB, kasnijeg nesavesnog kupca istog stana, te da je kupoprodajni ugovor koji su tuženi zaključili ništav u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima jer je protivan moralu, savesnosti i poštenju, odnosno načelu zabrane zloupotrebe prava iz članova 12. i 13. tog zakona.

I po stanovištu revizijskog suda, sporni pravni odnos razrešava se primenom načela savesnosti i poštenja u slučaju višestruke prodaje iste stvari. Pošto se, zbog prirode pravnih odnosa, ta stvar mora rešiti samo na jednak način prema prodavcu i svim kupcima, to su u sporu kupca radi utvrđenja jačeg pravnog osnova pasivno legitimisani prodavac i ostali kupci iste nepokretnosti, kao jedinstveni - nužni suparničari.

Odredbom člana 211. ZPP propisano je: da nužno suparničarstvo postoji ako po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa tužbom moraju da se obuhvate sva lica koja su učesnici materijalno-pravnog odnosa (stav prvi); da ako sva lica iz stava prvog tog člana nisu obuhvaćena tužbom kao stranke, sud će odbiti tužbeni zahtev kao neosnovan (stav drugi); da o nužnom suparničarstvu sud vodi računa po službenoj dužnosti (stav treći).

Sledstveno izloženom, u ovom sporu pasivno su legitimisani tuženo preduzeće (prodavac), tuženi BB (kupac po ugovoru od 06.12.2016. godine), ali i VV (kupac po ugovoru od 25.09.2013. godine) i svi oni se nalaze u položaju nužnih suparničara iz citiranog člana 211. stav 1. ZPP. Podnetom tužbom kao tuženi nije obuhvaćen i VV zbog čega u ovom sporu ne postoji potpuna pasivna legitimacija, a posledica toga je odbijanje tužbenog zahteva (član 211. stav 2. ZPP).

Zbog toga su, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovani navodi revizije tuženih o nepostojanju potpune pasivne legitimacije. Ove navode tuženi su isticali i u žalbi a drugostepeni sud ih je ocenio kao neosnovane, sa obrazloženjem da se u ovom slučaju ne radi o parnici u kojoj se raspravlja o jačem pravu sticalaca jer nije reč o konkurenciji više punovažnih ugovora. Ovakvi razlozi drugostepenog suda nisu prihvatljivi jer se u ovom sporu upravo odlučuje o pravu svojine tužioca po jačem pravnom osnovu zbog višestruke prodaje istog stana, po kojim prvilima su oba nižestepena suda i usvojila tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine tužioca.

Pogrešan je i pravni stav nižestepenih sudova o ništavosti kupoprodajnog ugovora od 06.12.20216. godine. Višestruko ugovaranje otuđenja iste stvari ne povlači nevažnost kasnije zaključenih ugovora. Postojanje ranijeg ugovora o otuđenju određene stvari ne čini ništavim kasniji ugovor o otuđenju iste stvari. Obligacioni odnosi, zasnivani između otuđioca i više sticalaca, potpuno su autonomni saglasno pravilu ugovornog prava da „što dva uglave, trećeg ne veže“. Suprotno rezonovanje - da je kasniji ugovor o prometu iste stvari ništav pravni posao, u potpunosti bi dezavuisao stav o jačem pravnom osnovu sticanja u slučaju višestruke prodaje iste stvari.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u drugom stavu izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa članovima 153. stav 1. i 154. ZPP. Tuženima su dosuđeni troškovi za sastav odgovora na tužbu u iznosu od 33.750,00 dinara, žalbu i reviziju u iznosu od po 67.500,00 dinara, zastupanje na pet održanih ročišta u iznosu od po 36.000,00 dinara, taksu za odgovor na tužbu u iznosu od 36.900,00 dinara, taksu za žalbu i drugostepenu presudu u iznosu od po 51.300,00 dinara, taksu za reviziju u iznosu od 102.600,00 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 153.900,00 dinara. Visina ovih troškova određena je primenom advokatske tarife, prema vrednosti predmeta spora (5.000.000,00 dinara) i uz uvećanje zbog zastupanja dve stranke, odnosno taksene tarife.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić