Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tokom 2004. godine, tužilac je tuženom BB u više navrata pozajmljivao novac, sa kamatom koja je nekad iznosila 10%, a nekad 15% mesečno. Prilikom davanja pozajmice nije zaključivan pismeni ugovor nego priznanice, koje bi bile pocepane prilikom sačinjavanja nove priznanice. Tuženi je prema tužiocu imao dug od 5.000 evra, po osnovu kupovine dva vozila i aparata za hormone, za koji iznos je ugovorena mesečna kamata od 8% sa rokom vraćanja krajem 2005. godine. Tuženi je sa svedokom u ovom postupku GG dogovorio otvaranje zajedničke laboratorije, u koju je svedok uložio 30.000 evra, ali do otvaranja laboratorije nije došlo jer nije dobijena dozvola za rad. Svedok je od tuženog tražio da mu vrati mašine u vrednosti od 30.000 evra, ali je saznao da je opremu iz laboratorije uzeo ovde tužilac AA, pa je protiv tuženog pokrenuo postupak i pravnosnažnom presudom u toj parnici BB je obavezan da mu vrati 30.000 evra. Utvrđeno je takođe da su tuženi i tužilac sačinili fiktivni kupoprodajni ugovor o kupoprodaji mašina dana 10.05.2006. godine, po kome je tuženi tužiocu isplatio 1.100.000,00 dinara na račun tužioca, a budući da je tužilac nakon ove isplate od tuženih tražio kamatu, sačinjena je priznanica na 60.000 evra na ime duga za medicinsku opremu i prihode od nje. Ova priznanica sačinjena je 23.10.2008. godine, i takođe nije zaključen pismeni ugovor o zajmu. Utvrđeno je da je prethodno između tužioca i tuženog bila sačinjena priznanica na iznos od 35.000 evra, koja je pocepana prilikom sačinjavanja priznanice od 23.10.2008. godine. Tuženi su u odgovoru na tužbu i tokom postupka naveli da su navedenu priznanicu potpisali pod prinudom, da na njoj nije prikazano stvarno stanje duga, već da je na ime namirenja duga tužilac preuzeo celokupnu medicinsku opremu koja je konstatovana na priznanici.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obavežu da mu vrate iznos od 60.000 evra sa pripadajućom kamatom u dinarskoj protivvrednosti.

Naime, tužilac je u ovoj parnici tražio da mu tuženi vrate iznos od 60.000 evra koji im je pozajmio prema priznanici od 23.10.2008. godine, za nabavku medicinske opreme, a koji iznos mu nije vraćen u dogovorenom roku. Međutim, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da tom prilikom, kada je priznanica potpisana, tužilac nije tuženima pozajmio 60.000 evra, već je na njoj označen presek dugovanja tuženih sa obračunatom glavnicom i kamatom, pa se ne radi o zajmu u smislu člana 557. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO. Utvrđeno je takođe, da je tužilac preuzeo medicinsku opremu tuženih iz laboratorije, te da je prema nalazu veštaka vrednost preuzete medicinske opreme na dan 28.12.2007. godine iznosila 70.321,44 evra. S obzirom na navedeno, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je preuzimanjem medicinske opreme, kome se tuženi nisu protivili niti tražili njeno vraćanje, prestala obaveza tuženih za vraćanje zajma, u smislu člana 308. stav 1. ZOO, prema kome obaveza prestaje ako poverilac u sporazumu sa dužnikom primi nešto drugo umesto onoga što mu se duguje. S obzirom na navedeno, tužbeni zahtev tužioca za vraćanje iznosa od 60.000 evra sa pripadajućom kamatom pravilno je odbijen kao neosnovan.

Navodima revizije kojima se ističe pogrešna primena materijalnog prava, zapravo se osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega se revizija ne može podneti prema članu 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić