.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 3897/2021
28.12.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Bojan Mirković, advokat iz ..., protiv tuženog Javnog komunalnog preduzeća „PROSTOR“ Sombor, sa sedištem u Somboru, čiji je punomoćnik Biljana Nastasić, advokat iz ..., radi utvrđenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž4 52/21 od 01.04.2021. godine, u sednici održanoj 28.12.2022. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž4 52/21 od 01.04.2021. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Višeg suda u Beogradu P4 345/19 od 17.09.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je autor autorskog dela loga – znaka trodimenzionalnog oblika u kome se spajaju latična slova „P“ i „S“ koji tuženi koristi u svom poslovanju. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tuženi izvršio povredu autorskog prava tužioca na taj način što je izmenio predmetni logo – znak, trodimenzionalnog oblika u kome se spajaju latinična slova „P“ i „S“, ne priznajući autorstvo tužioca i uz povredu prava na zaštitu integriteta autorskog dela tužioca. Stavom trećim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da prestane da koristi predmetni logo - znak, te da sa svog pisanog, štampanog i digitalnog materijala ukloni logo – znak o svom trošku. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade imovinske štete nastale zbog povrede autorskog prava i to tako što je tuženi neovlašćeno koristio autorsko delo tužioca, isplati 500 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade neimovinske štete nastale zbog povrede moralnih prava autora javnim korišćenjem autorskog dela u izmenjenom obliku isplati 60.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do isplate, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova postupka. Stavom šestim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da izreku presude o svom trošku objavi u nedeljniku „Somborske novine“ i u dnevnom listu „Politika“, izdanje za celu zemlju. Stavom sedmim izreke tužilac je obavezan da tuženom na ime troškova plati 423.100,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž4 52/21 od 01.04.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostpepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, nakon osnivanja tuženog 2013. godine, tadašnji vršilac dužnosti, a kasnije i direktor tuženog BB, otac tužioca od tužioca je naručio sporni logo za tuženog. Tužilac je postigao usmeni sporazum sa direktorom tuženog o izradi zaštitnog znaka za tuženog, bez naknade. Korišćenje logoa nije bilo ograničeno samo na vizit karte i memorandum, već je logo sačinjen tako da ga korisnik može prilagođavati svojim potrebama, odnosno da se njegova veličina može menjati, da se može štampati na svetlim ili tamnim pozadinama. Po usmenom sporazumu tužilac je najpre sačinio idejne skice, na osnovu kojih je naručilac napravio izbor, a zatim je uradio finalni proizvod u formi rektorskog crteža Program „Adobe Ilustrator“ i 22.08.2013. godine ga poslao elektronskom poštom direktoru tuženog, a potom predao i na USB disku. Tužilac je napravio logo – znak trodimenzionalnog oblika, u kome se spajaju dva latinična slova „P“ i „S“. Na slovu „S“ je svetlo siva boja, a na slovu „P“ tamnija nijansa sive, a treća dimenzija naglašena je najsvetlijom nijansom, skoro belom. Tadašnji direktor tuženog je primio rad i tuženi je posle toga počeo da koristi sporni logo na memorandumima, vizit kartama, nalepnicama koje se stavljaju na vozila i druge stvari koje pripadaju tuženom i tablama na javnim objektima kojima upravlja tuženi (mlečnoj pijaci, groblju, objektu pogrebne opreme), a logo je vizuelno menjao tako što je delove brisao. Tužilac je saznao u julu – avgustu 2016. godine za način korišćenja loga.
Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovane zahteve tužioca, primenom člana 2. stav 1. Zakona o autorskom i srodnim pravima, sa obrazloženjem da tužilac nije dokazao da sporni logo predstavlja njegovo autorsko delo, odnosno njegovu orginalnu duhovnu tvorevinu, zbog čega istom nije mogla biti pružena sudska zaštita propisana Zakonom o autorskom i srodnim pravima, koju uživaju autorska dela. Ovo iz razloga što su smatrali da sud ne poseduje stručna znanja potrebna za ocenu postojanja autorskog dela, koju posedujuu stručnjaci kompetentni u oblasti grafičkog dizajna i koji bi mogli dati mišljenje da li sporan logo kao oblik dizajnerskog izražavanja sadrži u sebi element stvaralaštva i orginalnosti, te da li postoji lični pečat stvaralaštva i nadahnuća tužioca. S obzirom da tužilac tokom postupka nije predložio izvođenje dokaza veštačenjem na okolnost utvrđivanja činjenice da logo predstavlja autorsko delo, jer je na njemu bio teret dokazivanja te činjence, pa kako sud ne raspolaže stručnim znanjem za utvrđivanje činjenica koje su od značaja za ocenu da li logo predstavlja autorsko delo, to su primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP zaključili da tužilac nije dokazao da njegov logo predstavlja autorsko delo koje uživa autorskopravnu zaštitu, sa kojih razloga su odbili kao neosnovane zahteve tužioca.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda. pravilno su odlučili nižestepeni sudovi, pravilnom primenom materijalnog prava.
Članom 2. stav 1. Zakona o autorskom i srodnim pravima („Službeni glasnik RS“, br. 104/2099, 99/2011, 119/2012), propisano je da autorsko delo je orginalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine.
Zakon o autorskom i srodnim pravima autorsko delo definiše kao orginalnu duhovnu tvorevinu autora, izraženu u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine. Orginalnost i postojanje forme u kojoj je ispoljeno, dva su osnovna elementa svakog autorskog dela. Da bi određena duhovna tvorevina postala autorsko delo, potrebno je da bude materijalizovana u određenoj formi. Potreban stepen originalnosti koji je dovoljan da bi delo bilo smatrano autorskim, procenjuje se u svakom konkretnom slučaju. Tužilac je tužbom tražio da se utvrdi da je autor autorskog dela loga – znaka trodimenzionalnog oblika u kome se spajaju latinična slova „P“ i „S“, koje tuženi koristi u svom poslovanju. Da bi tužilac imao pravo na zaštitu potrebno je da dokaže da sporni logo predstavlja autorsko delo, odnosno njegovu orginalnu duhovnu tvorevinu izraženu u određenoj formi, pa kada se ima u vidu sporni logo, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je za utvrđenje da sporni logo predstavlja autorsko delo potrebno stručno znanje sudskog veštaka odgovarajuće struke, s obzirom da sud ne raspolaže potrebnim stručnim znanjem za utvrđivanje tih činjenica. Kako tužilac nije dokazao da sporni logo predstavlja njegovo autorslo delo, to su pravilno odlučili nižestepeni sudovi kada su odbili, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je autor autorskog dela loga – znaka trodimenzionalnog oblika u kome se spajaju latična slova „P“ i „S“ koji tuženi koristi u svom poslovanju, a stim u vezi i ostale zahteve tužioca, jer odluka o istima zavisi od toga da li se radi o autorskom delu.
Sa napred navedenih razloga neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje da se radi o autorskom delu i da nije bilo potrebno izvesti dokaz veštačenjem na tu okolnost, s obzirom na svojstvo u kome je tužilac postupao, njegovo obrazovanje, stručno znanje i iskustvo u oblasti grafičkog dizajna i izrade logotipa za razne kompanije u raznim oblastima. Navodi su neosnovani, jer da bi tužilac imao pravo na zaštitu potrebno je da dokaže da sporni logo predstavlja njegovu orginalnu duhovnu tvorevinu izraženu u određenoj formi, a bez uticaja je to da li se radi o umetničkoj ili drugoj vrednosti predmetnog loga, kao i njegova namena, sadržina i način ispoljavanja, odnosno svojstvo u kome je tužilac postupao.
Sa napred navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Dobrila Strajina, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
