Odlučujući o izjavljenoj reviziji na osnovu člana 408, u vezi sa čl. 420. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13–US, 55/14, 87/18, 18/20) i 27. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenim činjenicama, 25.01.1984. godine predlagač AA zaključio je ugovor o korišćenju stana broj .../...-... (na osnovu zaključka komisije SIV ... br. ...- .../.../... od 11.01.1984. godine) sa Interesnom zajednicom za stambenu izgradnju i upravljanje stanova za potrebe radnika i funkcionera saveznih organa i, kao nosilac stanarskog prava, primio na korišćenje na neodređeno vreme stan broj ..., površine 148 m2 u zgradi koja se nalazi u ... u Ulici ... broj ... . Ugovoreno je da će predlagač stan koristiti sa suprugom BB i sinom VV. Predlagač se obraćao pravnom prethodniku protivnika predlagača zahtevom za otkup predmetnog stana, ali je protivnik predlagača odbijao da zaključi ugovor o otkupu stana. U ranije vođenom vanparničnom postupku predlog istog predlagača za donošenje rešenje koje zamenjuje ugovor o otkupu predmetnog stana pravnosnažno je odbijen rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu 1R 328/08 od 22.04.2009. godine, koje je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž 5016/10 od 01.07.2010. godine. Zahtev za otkup stana predlagač je podneo 12.05.1992. godine i pri njemu je ostao pokrećući i ovaj vanparnični postupak 13.05.2016. godine. Na osnovu ekonomsko-finansijskog veštačenja prvostepeni sud je utvrdio otkupnu cenu stana na rate u iznosu od 6.838.801,39 dinara.

Polazeći od ovakvog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio prigovor presuđene stvari koji je istakao protivnik predlagača, s obzirom da su se od donošenja pomenutog rešenja od 22.04.2009. godine promenili propisi. Naime, prema ranije važećem Zakonu o imovini SRJ, nakon koga je stupio na snagu Zakon o javnoj svojini, predlagačev stan bio je izuzet iz otkupa. Međutim, odredba člana 54. stav 2. Zakona o javnoj svojini, koja je propisivala da se Uredbom Vlade uređuju kriterijumi i postupak davanja stanova u javnoj svojini u zakup i njihova kupovina, kao i kriterijumi i postupak dodeljivanja stambenih zajmova zaposlenih u organima iz stava 1. prestala je da važi stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“, br.104/2016 od 23.12.2016. godine), a novodonetom Uredbom Vlade o nepokretnostima za reprezentativne potrebe Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br.70/14) određene su nepokretnosti koje se smatraju nepokretnostima za reprezentativne potrebe Republike Srbije i među njima se više ne nalazi nepokretnost u kojoj je predmetni stan predlagača.

Odlučujući o stavljenom predlogu, prvostepeni sud je pošao od toga da lica koja su stekla pravo zakupa na neodređeno vreme stana u javnoj svojini imaju pravo na sticanje svojine nad stanom kupovinom u skladu sa odredbama čl. 16-26. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br.50/92, 76/92, 84/92-ispravka, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94-ispravka, 48/94, 44/95-dr. zakon, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05- drugi zakon i 99/11), saglasno članu 139. stav 2. važećeg Zakona o stanovanju i održavanju zgrada. U skladu sa važećim odredbama Zakona o stanovanju vlasnik stana u državnoj svojini dužan je da omogući zakupcu stana, na njegov pismeni zahtev, otkup stana koji koristi, a ukoliko takav zahtev odbije, ili ugovor ne zaključi u roku od 30 dana, stranka je ovlašćena da traži donošenje rešenja koji će zameniti ugovor o otkupu stana u vanparničnom postupku (član 16), s tim što se od otkupa izuzima stan koji se nalazi u reprezentativnoj zgradi, koji se koristi za potrebe državnih organa i organa lokalne samouprave (član 17. stav 1. tačka 4). Zakonom o javnoj svojini, članom 86, propisano je da danom stupanja na snagu tog zakona prestaju da važe Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije i Zakon o imovini SRJ i da će se podzakonski akti doneti na osnovu navedenih zakona primenjivati do donošenja podzakonskih akata na osnovu Zakona o javnoj svojini, ako nisu u suprotnosti sa ovim zakonom.

Zaključujući da više ne postoje smetnje zbog kojih predlagač ne može da otkupi predmetni stan, s obzirom da sada ne postoji propis koji bi predmetni stan isključio iz otkupa, a imajući u vidu i pomenutu uredbu iz 2014. godine, prvostepeni sud je zaključio da predmetni stan nije u posebnom režimu izuzimanja iz otkupa i da predlagač ispunjava sve uslove za otkup stana propisane Zakonom o stanovanju i održavanju zgrada, te je utvrdio visinu otkupne cene na period od 20 godina i usvojio predlog predlagača donevši rešenje koje zamenjuje ugovor o otkupu stana.

Drugostepeni sud je prihvatio utvrđeno činjenično stanje i zaključio da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kako u pogledu zaključka da se ne radi o presuđenoj stvari, jer je nakon donošenja prethodne odluke došlo do promene materijalnog prava i prestala je da važi odredba na osnovu koje je doneta prethodna odluka o odbijanju predloga za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana, tako i u pogledu zaključka da su se stekli uslovi za otkup stana pošto više ne postoji propis koji predmetni stan isključuje iz otkupa.

Drugostepeni sud nije primenio sve odredbe materijalnog prava koje je trebalo primeniti u konkretnom slučaju prilikom odlučivanja o žalbi, zbog čega drugostepena odluka nije pravilna.

Ustavnim zakonom za sprovođenje Ustava Savezne Republike Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 1/92, 52/92, 14/93, 24/94, 79/94, 61/95) propisano je da su nepokretnosti koje koriste savezni organi u državnoj svojini i da njima raspolaže Savezna Republika Jugoslavija u skladu sa saveznim zakonom (član 20). S tim u vezi, Zakonom o imovini Savezne Republike Jugoslavije („Službeni list SRJ“, broj 41/93, 24/94, 28/96 i 30/96) bilo je propisano da se na stanu (između ostalog) u svojini SRJ može steći pravo svojine pod uslovima i na način utvrđen zakonom kojim se uređuje promet nepokretnosti, koji se primenjuje na teritoriji na kojoj se nepokretnost nalazi, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 25); da se stan otkupljuje po pribavljenoj saglasnosti saveznog ministarstva nadležnog za poslove pravde (član 26); da Savezna Vlada utvrđuje stambene zgrade i stanove koji se ne mogu otkupljivati, odnosno prodavati, ako su potrebni saveznim organima za reprezentativne i druge potrebe (član 27. stav 2); da će se uredni zahtevi za otkup stana podneseni do dana stupanja na snagu ovog zakona smatrati da su podneseni na dan stupanja na snagu ovog zakona i da će se rešavanje stambenih potreba, kao i otkup stana započet po opštem aktu, odnosno propisu koji je važio do dana stupanja na snagu ovog zakona nastaviti po odredbama ovog zakona (član 52. st. 1. i 2); da se, do donošenja saveznih propisa kojima će se urediti svojinska prava nad nepokretnostima, od otkupa izuzimaju stambene zgrade i stanovi u svojini SRJ pribavljeni na osnovu propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji i konfiskaciji, kao i na osnovu drugih propisa o oduzimanju nepokretnosti u korist države i njenih organa (član 55); kao i da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o pravima i dužnostima saveznih organa u pogledu sredstava u društvenoj svojini koju oni koriste („Službeni list SFRJ“, br.56/80, 64/86 i 84/90 i „Službeni list SRJ“, broj 53/92), Zakon o sredstvima i finansiranju Jugoslovenske narodne armije („Službeni list SFRJ“, br.53/84, 57/89) i Zakon o stambenom obezbeđivanju Jugoslovenske narodne armije („Službeni list SFRJ“, broj 84/90).

Na osnovu odredbe člana 27. stav 2. Zakona o imovini SRJ, Savezna Vlada je bila donela Odluku o utvrđivanju stambenih zgrada i stanova na kojima pravo svojine ima Savezna Republika Jugoslavija koji se ne mogu otkupljivati, odnosno prodavati („Službeni list SRJ“, broj 5 od 31.01.1997. godine). Tačkom 1. ove odluke propisano je da se ne mogu otkupljivati, odnosno prodavati stambene zgrade i stanovi na kojima pravo svojine ima SRJ, koji se mogu koristiti za reprezentativne i druge potrebe saveznih organa, koji se nalaze na prostoru označenom kao Dedinje, Senjak i Topčidersko brdo, kao i kulturno-istorijski spomenici i zgrade pod posebnom zaštitom države, a koji su navedeni u spisku koji je sastavni ove odluke. Izuzetno od odredbe tačke 1, odredbom tačke 2. iste odluke bilo je propisano da stambenu zgradu i stan može otkupiti nosilac stanarskog prava odnosno zakupac, odnosno mogu im se prodati na osnovu odluke Savezne Vlade o čemu se donosi posebno rešenje pod uslovima: 1) da je površina prizemlja stambene zgrade i stana manja od 200 m2 i 2) da je površina dvorišta stambene zgrade i stana, bez objekta, manja od 3 ara.

S obzirom na kasnije transformacije države, Ustavnom poveljom Državne zajednica Srbija i Crna Gora („Službeni list Srbije i Crne Gore“ broj 1/03) bilo je propisano da imovina SRJ potrebna za rad institucija Srbije i Crne Gore jeste imovina Srbije i Crne Gore (član 59. stav 1); da imovina SRJ na teritoriji država članica jeste imovina država članica po teritorijalnom principu (član 59. stav 3); da nakon stupanja na snagu Ustavne povelje sva prava i obaveze SRJ prelaze na Srbiju i Crnu Goru (član 63); kao i da se zakoni SRJ u poslovima Srbije i Crne Gore primenjuju kao zakoni Srbije i Crne Gore (član 64. stav 1). Zakonom za sprovođenje Ustavne povelje Državne zajednice Srbija i Crna Gora, odredbama člana 21, bilo je propisano da će se Zakonom o imovini Državne zajednice Srbija i Crna Gora utvrditi imovina Državne zajednice koja je neophodna za funkcionisanje njenih institucija (stav 1); da će u tom cilju države članice i državna zajednica obrazovati komisiju koja će utvrditi predlog obima imovine iz stava 1. ovog člana, kao i obima, strukture i načine raspodele preostale imovine (stav 2); da će ta komisija u roku od 90 dana od njenog obrazovanja dostaviti predlog na usvajanje Skupštini Srbije i Crne Gore (stav tri); te da, do okončanja postupka iz stava 3. ovog člana, institucije Državne zajednice ne mogu raspolagati nepokretnostima koje su u momentu usvajanja Ustavne povelje imovina SRJ (stav 4).

S obzirom da je Republika Srbija, u skladu sa Polaznim osnovama za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore („Beogradski sporazum“) i članom 60. Ustavne povelje Državne zajednice Srbija i Crna Gora, postala sledbenik Državne zajednice Srbija i Crna Gora, Narodna Skupština Republike Srbije donela je Odluku o obavezama državnih organa Republike Srbije u ostvarivanju nadležnosti Republike Srbije kao sledbenika Državne zajednice Srbija i Crna Gora („Službeni glasnik RS“, broj 48 od 05.06.2006. godine). Navedenom odlukom obavezani su Vlada i drugi državni organi da, u okviru svojih Ustavom Republike Srbije utvrđenih nadležnosti, donesu u roku od 45 dana potrebna akta i preduzmu potrebne mere sa ciljem (između ostalog) rešavanja svih spornih pitanja između Republike Srbije , kao države sledbenika Državne zajednice Srbija i Crna Gora i Republike Crna Gora, kao osamostaljene države (član 1. alineja 3).

Zakon o imovini SRJ i na osnovu njega doneta Odluka o utvrđivanju stambenih zgrada i stanova na kojima pravo svojine ima SRJ koji se ne mogu otkupljivati, odnosno prodavati nisu prestali da važe donošenjem Ustavne povelje Državne zajednice Srbija i Crna Gora niti preuređenjem odnosa Srbije i Crne Gore.

Zakon o imovini SRJ prestao je da važi 06.10.2011. godine, donošenjem Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 88/13, 105/14, 104/16, 108/16, 113/17, 95/18, 153/20) na osnovu člana 86. stav 1. tog zakona. Međutim, Odluka o utvrđivanju stambenih zgrada i stanova na kojima pravo svojine ima SRJ koji se ne mogu otkupljivati, odnosno prodavati iz 1997. godine, kao i spisak takvih stanova kao njen sastavni deo, nije prestala da važi. Ovo proizlazi iz zabrane iz člana 21. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje DZ SCG da se raspolaže nepokretnostima koje su u momentu usvajanja Ustavne povelje imovina SRJ do donošenja Zakona o imovini DZ SCG, koji nije bio donet, tako i zbog izričite odredbe člana 86. stav 2. Zakona o javnoj svojini prema kojoj se i dalje primenjuju svi podzakonski akti doneti na osnovu Zakona o imovini SRJ, pod uslovom da nisu u suprotnosti sa Zakonom o javnoj svojini, što odluka iz 1997. godine nije, jer osnov za njeno donošenje postoji i u Zakonu o javnoj svojini i primenjivaće se dok ne budu doneti novi podzakonski akti na osnovu Zakona o javnoj svojini.

Uredba o nepokretnostima za reprezentativne potrebe Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 70/2014, 84/18, 129/20) određuje koje se nepokretnosti smatraju nepokretnostima za reprezentativne potrebe Republike Srbije. Međutim, uredba iz 2014. godine ne uređuje režim stambenih zgrada i stanova na kojima je pravo svojine imala SRJ, a koji se mogu koristiti za reprezentativne i druge potrebe saveznih organa i nalaze se na prostoru označenom kao Dedinje, Senjak i Topčidersko brdo, kao i zgrada pod posebnom zaštitom države. Ovo stoga što nije donet zakon koji je trebalo da uredi to pitanje na osnovu člana 21. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje DZ SCG. Upravo zbog toga je Zakonom o javnoj svojini i propisano da se podzakonski akti doneti na osnovu Zakona o sredstvima u svojini RS i Zakona o imovini SRJ i dalje primenjuju (član 86. stav 2). Uostalom, da je uredbom iz 2014. godine zaista stavljena van snage Odluka iz 1997. godine, to bi bilo navedeno u prelaznim i završnim odredbama uredbe. Međutim, tako nije učinjeno, jer je prelaznim i završnim odredbama samo propisano da danom njenog stupanja na snagu prestaje da važi Uredba o sredstvima reprezentacije i načinu njihovog korišćenja i održavanja („Službeni glasnik RS“, br.27/16, 7/97, 54/02, 83/03, 110/04, 27/10, 29/10 i 41/10) i Uredba o određivanju stvari koje se smatraju sredstvima za reprezentaciju i načinu njihovog korišćenja („Službeni list SRJ“, br.58/96, 45/98 i 37/01).

Prema tome, prilikom donošenja zaključka da se u međuvremenu, od donošenja rešenja od 22.04.2009. godine, materijalno pravo promenilo i da više ne postoje pravne zapreke za otkup stana predlagača, drugostepeni sud nije imao u vidu sveukupno materijalno pravo na koje mu je ukazano ovom odlukom zbog čega je propustio da pravilno oceni navode žalbe protivnika predlagača kojima se ukazuje na to da se predmetni stan nalazi u porodičnoj stambenoj zgradi površine 219 m2 (bez podataka o posebnim delovima objekta) na k.p. ... k.o. ... površine 2000 m2 prema javno dostupnim podacima katastra nepokretnosti, što bi već samo po sebi ukazivalo na to da stan ne bi mogao da bude izuzet iz otkupa kako zbog površine zgrade, tako i zbog površine zemljišta, a u skladu sa Odlukom o utvrđivanju stambenih zgrada i stanova na kojima pravo svojine ima SRJ koji se ne mogu otkupljivati odnosno prodavati iz 1997. godine.

Drugostepeni sud je takođe zanemario da je odlukom iz 1997. godine propisano da su stanovi koji su izuzeti iz otkupa navedeni u spisku koji je sastavni deo te odluke, kao i to da je spisu združeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev 279/11 od 01.02.2012. godine kojim je odbijena revizija predlagača - braće GG i AA protiv istog protivnika predlagača izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž 5016/10 od 01.07.2010. godine (spisu združenog) kojim je potvrđeno rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu 1R 328/08 od 22.04.2009. godine o odbijanju predloga za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stanova. Iz pravnosnažnog rešenja od 22.04.2009. godine (takođe združenog spisu) proizlazi da u zgradi u Ulici ... broj ... postoje samo dva stana, da se oni kao takvi nalaze (pod rednim brojem ...) na spisku stanova i zgrada koji su izuzeti iz otkupa sa pečatom SRJ – Savezno ministarstvo pravde br. .../...-.../...-...-... od 01.04.1997. godine koji je spisak sastavni deo odluke iz 1997. godine. Vrhovni kasacioni sud je, u rešenju od 01.02.2012. godine, zaključio da su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava odbili zahtev predlagača jer se sporni stanovi nalaze na pomenutom spisku i ne spadaju u one stanove u pogledu kojih je doneta posebna odluka – rešenje o dozvoljavanju otkupa takvih stanova. Takva odluka Vrhovnog kasacionog suda počiva i na pravnom shvatanju Vrhovnog suda od 27.05.2002. godine prema kome se odredbe čl. 27. i 55. Zakona o imovini SRJ, koje propisuju izuzimanje stanova iz otkupa, primenjuju kumulativno sa odredbama člana 17. Zakona o stanovanju.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti rečene nedostatke i doneti novu odluku o žalbi, imajući u vidu sve propise na koje mu je ukazano ovim rešenjem, kao i to da, u odsustvu posebnog zakona koji bi uređivao pitanje imovine Državne zajednice SCG, koji je trebalo da bude donet u skladu sa Ustavnom poveljom, nije promenjen režim stanova koji su utvrđeni odlukom Savezne Vlade iz 1997. godine, a kojom su stanovi, prema spisku stambenih zgrada i stanova koji je sastavni deo te odluke, izuzeti iz otkupa. Drugostepeni sud će, prilikom ponovnog odlučivanja o žalbi, proceniti i da li je, radi pravilne primene materijalnog prava, činjenično stanje utvrđeno u potpunosti, odnosno da li je razjašnjeno da li se predmetni stan i dalje nalazi na spisku stanova izuzetih iz otkupa ili je eventualno doneto posebno rešenje kojim se otkup predmetnog stana dozvoljava, u skladu sa citiranim odredbama propisa koji se primenjuju u konkretnom slučaju, a na koje je ukazano ovom odlukom.

Pošto pravilna primena materijalnog prava zahteva da drugostepeni sud ceni potpunost činjeničnog stanja na koje mu je ukazano ovim rešenjem, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo drugostepenu odluku i predmet vratio tom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi, primenom člana 416. stav 3. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić