Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku, na koju revident u reviziji neosnovano ukazuje, s obzirom da u postupku pred drugostepenim sudom odluka nije doneta nakon održane rasprave i ocene dokaza pred tim sudom, već u sednici veća. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, na koju revident u reviziji takođe ukazuje, ne predstavlja razlog za izjavljivanje revizije na osnovu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku. U postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje revident u reviziji neosnovano ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sestrić pokojnog VV (rođenog 1933. godine) a tužena je zaveštajni naslednik pokojnog VV. VV je bio u braku sa DD koja je umrla ...2008. godine, a dece nisu imali. U proleće 2004. godine, VV i DD su upoznali tuženu koja je bila zaposlena kao negovateljica u Domu za stare u ..., u kom je DD provela oko četiri meseca a u tom periodu je VV redovno obilazio. Tom prilikom se tužena zbližila sa VV i DD pa ju je VV angažovao da očisti i sredi kuću, pre DD povratka, kao i da DD neguje jer je bila bolesna. Tužena je svakodnevno obilazila VV i DD, donosila im hranu i održavala higijenu kuće. Još za života sada pokojne DD, i ona i VV su izrazili želju da svoju imovinu ostave tuženoj pa je pokojni VV komšinicama, koje su svedoci zaveštanja, pričao da tuženu voli kao rođenu ćerku, da je prezadovoljan njenim radom i negom koju mu pruža. Naime, nakon DD smrti, tužena je nastavila da se brine o VV koji je bio vitalan, aktivan čovek, po struci električar, a imao je i hobi tako što se bavio pčelarstvom i papagajima. VV je bio i aktivan vozač te je vozačku dozvolu za „A“ i „B“ kategoriju produžio, poslednji put 15.09.2013. godine, nakon čega više nije hteo da je produžava jer nije želeo da vozi pa su ga, po potrebi, vozili tužena i njen suprug. Pre nego što je VV preminuo, ... 2014. godine, tužena se sa svojom porodicom, u decembru 2013. godine, preselila kod njega u kuću, na njegov poziv, jer je on tada osetio da više ne može da bude sam. VV je predmetno zaveštanje sačinio tako što je pozvao advokata tražeći od njega da sačini pisano zaveštanje pred svedocima. Advokatu je saopštio da svu svoju imovinu želi da ostavi tuženoj, koju advokat nije poznavao, a svedokinje pisanog testamenta su komšinice pokojnog VV. Advokat je tekst zaveštanja otkucao u svojoj kancelariji, na kompjuteru, a potom ga odštampao, u četiri primerka, te je nakon celokupne pripreme i sačinjavanja teksta, zaveštanje, po VV navodima i njegovom kazivanju, sačinjeno i pročitano „naglas“ pred VV i svedokinjama, nakon čega je VV uzeo zaveštanje i potom ga on sam pročitao „naglas“. Potom ga je advokat više puta pitao da li je to njegova poslednja volja na šta je pokojni VV odgovorao da jeste, ujedno upoređujući i pregledajući sva četiri primerka zaveštanja, a potom ih je sve potpisao te predao sve primerke svedokinjama, koje su ih takođe potpisale, najpre ĐĐ, a potom i EE. Advokat i VV su se dogovorili da jedan primerak zaveštanja advokat zadrži u svojoj arhivi, a da tri primerka dobije VV. Međutim, nakon procedure sačinjavanja i potpisivanja zaveštanja, VV je izrazio želju da se jedan primerak zaveštanja deponuje u Opštinskom sudu u Vrbasu, pa je, u tu svrhu, VV 13.03.2009. godine dao advokatu punomoćje za deponovanje zaveštanja nakon čega je advokat, 17.03.2009. godine, sudu podneo predlog za deponovanje. Opštinski sud u Vrbasu je, 31. marta 2009. godine pod brojem 3 R 16/09, doneo rešenje kojim je odredio čuvanje zaveštanja. U vreme kada je sačinjeno predmetno zaveštanje, VV zdravstveno stanje je bilo uobičajeno dobro pošto je on inače bio vitalan i aktivan čovek. VV nije bio u dobrim odnosima sa tužiocem, naprotiv, bili su u svađi. Tužilac VV i njegovu suprugu, dok je bila živa, nije posećivao niti je sa njima kontaktirao. VV niko od rodbine nije obilazio u vreme kada je ostao sam niti ranije, dok je njegova supruga bila bolesna. Komšinicama je pričao da ga je tužilac „ujeo za srce“, da je bezobrazan i hoštapler i da ne želi da zna za njega jer su imali sukob oko prodaje roditeljske kuće pokojnog VV, nakon smrti VV sestre a tužiočeve majke. Kada je VV supruga preminula, VV o tome nije obavestio tužioca, a isto je zahtevao u slučaju svoje smrti tako što je tuženoj rekao koga da obavesti, a izričito joj je zabranio da poziva tužioca na njegovu sahranu. Prilikom sačinjavanja predmetnog zaveštanja, VV je bio svestan svojih postupaka i hteo da svoju imovinu ostavi tuženoj, bio je potpuno poslovno sposoban, bez bilo kakvih mana volje i sa očuvanim mentalnim funkcijama, koje ni na koji način nisu bile kompromitovane.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primarni i eventualni tužbeni zahtev tužioca odbili, primenom odredbe čl. 78, 79, 81, 83, 155. i 168. Zakona o nasleđivanju, nalazeći da predmetno zaveštanje nije ni ništavo ni rušljivo pošto je sačinjeno od strane poslovno sposobnog lica, u formi propisanoj zakonom, pri čemu na strani zaveštaoca nije bilo nikakvih mana volje a sadržina zaveštanja nije protivna prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 79. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, broj 46/95) propisano je da zaveštanje može sačiniti lice koje je navršilo 15 godinu života i sposobno je za rasuđivanje. Zaveštaočeva volja za sačinjavanje zaveštanja mora biti ozbiljna, stvarna i slobodna na osnovu odredbe člana 81. istog Zakona, a zaveštaočeva namera za sačinjavanje zaveštanja mora biti određena i bezuslovna, jer je tako propisano odredbom člana 82. Zakona o nasleđivanju. Pismeno zaveštanje pred svedocima propisano je odredbom člana 85. Zakona o nasleđivanju, tako što zaveštalaca koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se na pismenu svojeručno potpisati (stav 1). Svedoci se istovremeno potpisuju na samom zaveštanju, a poželjno je da se naznači njihovo svojstvo svedoka (stav 2). Ništavost zaveštanja propisana je odredbama članova i to: 155. Zakona o nasleđivanju, tako što je zaveštanje ništavo ako je njegova sadržina protivna prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima; 156. istog Zakona, tako šro je ništavo zaveštanje lica koje nije navršilo 15 godina života i lice koje je zbog nesposobnosti za rasuđivanje potpuno lišeno poslovne sposobnosti; 157. Zakona o nasleđivanju koja propisije ništavost falsifokovanog zaveštanja. Zaveštanje je rušljivo ako ga je sačinio onaj koji nije imao zaveštajnu sposobnost, ako je u vreme zaveštanja bilo mana zaveštaočeve volje i ako pri sačinjavanju zaveštanja nisu poštovani oblik i uslovi određeni zakonom, na osnovu odredbe člana 164. istog Zakona.

U konkretnom slučaju, pokojni VV je, pismenim zaveštanjem pred svedocima od 13.03.2009. godine, svoju nepokretnu i pokretnu imovinu navedenu u zaveštanju ostavio tuženoj. Zaveštalac je bio sposoban za rasuđivanje, sadržina zaveštanja nije protivna prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, nije falsifikovano, što znači da predmetno zaveštanje nije ništavo. Zaveštalac je imao zaveštajnu sposobnost, nije bilo mana njegove volje, a pri sačinjavanju zaveštanja poštovan je oblik i uslovi određeni zakonom, što znači da predmetno zaveštanje nije ni rušljivo, kako su pravilno zaključili nižestepeni sudovi. Zbog toga, tužilac neosnovano u reviziji pobija pravilnost primene matrerijalnog prava.

Tužilac u reviziji ukazuje na nedostatke u nalazima i mišljenjima sudskih veštaka i s tim u vezi na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi, na osnovu odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona, što ovde nije slučaj.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i člana 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić