U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković i Ivane Rađenović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Viktor Juhas Đurić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Subotici, radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o revizijama tužioca i tužene izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1981/21 od 02.09.2021. godine, u sednici održanoj 30.11.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv stava drugog izreke presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1981/21 od 02.09.2021. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1981/21 od 02.09.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Subotici P 22/21 od 10.06.2021. godine, stavovima prvim i drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i tužena je obavezana da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati 3.164.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do konačne isplate, od čega 1.664.000,00 dinara na ime nematerijalne štete usled neosnovanog lišenja slobode tužioca, a 1.500.000,00 dinara na ime naknade štete zbog neosnovanog osuđivanja pravnosnažnom presudom. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenih 3.164.000,00 dinara do traženih 18.440.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom. Stavom četvrtim izreke, tužena je obavezana da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka od 145.564,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1981/21 od 02.09.2021. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačena prvostepena presuda u odbijajućem delu, tako što je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete pored dosuđenih 3.164.000,00 dinara isplati još 1.836.000,00 dinara (ukupno 5.000.000,00 dinara), sa zakonskom zateznom kamatom od 10.06.2021. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka od 200.064,00 dinara (umesto 145.564,00 dinara). Stavom drugim izreke, odbijene su žalbe tužioca i tužene i prvostepena presuda je potvrđena u preostalom pobijanom, a nepreinačenom delu. Stavom trećim izreke, tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka od 33.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac i tužena su izjavili revizije, zbog pogrešne primene materijalnog prava, tužilac pobijajući je u stavu drugom izreke, a tužena pobijajući je u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20), pa je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka, zbog kojih se primenom člana 407. stav 1. ZPP, revizija može izjaviti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je, na osnovu rešenja Okružnog suda u Subotici od 12.06.2008. godine, bio u pritvoru koji se računao od 12.05.2008. godine, u postupku koji se vodio povodom optužbe da je izvršio jedno krivično delo razbojništva i dva krivična dela teške krađe. Presudom Okružnog suda u Subotici od 30.03.2009. godine oglašen je krivim da je izvršio navedena krivična dela i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od 5 godina i 6 meseci. Presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu od 09.03.2010. godine. Rešavajući po zahtevu za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud je presudom ukinuo obe presude i predmet vratio na ponovno suđenje. U ponovljenom postupku Viši sud u Subotici je presudom K 22/19 od 04.06.2019. godine oslobodio ovde tužioca od optužbe za krivično delo razbojništva i odbio optužbu za dva krivična dela teške krađe. Presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 670/19 od 24.09.2019. godine. Tužilac je bio lišen slobode u periodu od 12.05.2008. godine do 31.11.2012. godine. U zatvoru je proveo ukupno 1.664 dana. U vreme pokretanja postupka tužilac je bio u vanbračnoj zajednici i otac jednog maloletnog deteta. Lišenje slobode je za tužioca bila teška stresogena situacija u dužem vremenskom periodu. Trpeo je duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode tokom boravka u zatvorskoj ustanovi, zbog ambijenta iste, ograničenog kontaktiranja sa vanbračnom suprugom, detetom, roditeljima, sestrama i bratom, zbog oskudnog jelovnika, ograničene mogućnosti održavanja lične higijene, zbog ponašanja drugih osoba lišenih slobode i komandira ustanove. Nakon ukidanja osuđujuće presude, nije poništen njen upis u Kaznenu evidenciju sve do 26.04.2021. godine, a zakonska rehabilitacija za drugu osuđujuću presudu (presuda Osnovnog suda u Bačkoj Topoli kojom je osuđen za krivično delo teška krađa) nije mogla nastupiti zbog egzistiranja osude po ukinutoj presudi Okružnog suda u Subotici. Zbog navedenog, prema mišljenju tužioca, često je bio izložen pozivima od strane policije i pretresanju stana.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac bio neosnovano osuđivan i neosnovano lišen slobode, da je u zatvoru proveo ukupno 1.664 dana u periodu od 12.05.2008. godine do 31.11.2021. godine, da je po vanrednom pravnom sredstvu osnov za njegovu osudu otpao i naknadno je oslobođen, odnosno optužba prema njemu je odbijena, zbog čega je delimično usvojio tužbeni zahtev i tuženu obavezao da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznose od ukupno 3.164.000,00 dinara, dok je u preostalom delu odbio tužbeni zahtev preko dosuđenog, do traženog iznosa od 18.440.000,00 dinara.

Pobijanom odlukom drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu tako što je obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati još 1.836.000,00 dinara (ukupno 5.000.000,00 dinara), sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Ocenivši da tužilac ima pravo na naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, kao i po osnovu neosnovane osude, uz zaključak da tužiocu pripada jedinstvena naknada štete po oba osnova, budući da se posledice po duševno stanje tužioca koje su izazvali neosnovano lišenje slobode i neosnovana osuda ne mogu razlučiti, s obzirom na to da su okolnosti koje su dovele do duševnih bolova kod tužioca po ovim osnovima identične. U preostalom delu prvostepena presuda je potvrđena.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je tužena odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo, na osnovu člana 556. stav 1 i 560. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01, 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04... 76/10), koji je bio na snazi u vreme kada je tužilac boravio u pritvoru i na izdržavanju kazne zatvora, kao i primenom člana 584. i 585. sada važećeg Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 35/19).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, utvrđeno činjenično stanje opravdava dosuđivanje pravične novčane naknade za traženi vid nematerijalne štete po oba osnova u dosuđenoj visini naknade od ukupno 5.000.000,00 dinara, primenom člana 200. ZOO. Naime, ocenom svih štetnih posledica proisteklih iz neosnovane osude i neosnovanog lišenja slobode, kao i svih okolnosti konkretnog slučaja, koje su od uticaja na odmeravanje visine pravične naknade, i to: priroda i težina krivičnih dela koja su tužiocu stavljena na teret, vreme provedeno u zatvoru (1.664 dana), njegove lične i porodične prilike, posledice lišenja slobode na zdravstveno stanje, odnos okoline prema njemu posle pritvaranja, kao i da je trpeo duševne bolove izazvane lišenjem slobode i zbog vođenja krivičnog postupka koji se završio oslobađajućom presudom, Vrhovni kasacioni sud nalazi, primenom člana 224. ZPP, da je pravilno pobijanom odlukom tužiocu dosuđena pravična novčana naknada za ovaj vid nematerijalne štete u visini od još 1.836.000,00 dinara (ukupno 5.000.000,00 dinara). Stoga su neosnovani navodi revizije tužioca kojima se poziva na druge odluke u odnosu na lica koja potražuju i ostvaruju sudsku zaštitu prava na naknadu štete zbog neosnovanog pritvora dosudom većih iznosa, upravo iz razloga što se ne radi o licima u istoj činjenično-pravnoj situaciji. Imajući u vidu prirodu i društvenu svrhu prava na naknadu nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, koja se sastoji u isplati sume novca kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće. Dosuđivanje u većem iznosu ne bi odgovaralo značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi u smislu člana 200. stav 2. ZOO, zbog čega je, suprotno navodima revizije tužioca, njegov tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda da duševni bolovi zbog neosnovane osude i neosnovanog lišenja slobode predstavljaju jedinstveni vid štete koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neopravdane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode. Shodno tome, za tu štetu dosuđuje se jedinstveni iznos naknade, pri čijem se odmeravanju uzimaju u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, a pre svega ugled koji je oštećeni ranije uživao u svojoj sredini, porodični i društveni status, odnos sredine prema njemu posle lišenja slobode, težinu i prirodu krivičnog dela koji su mu stavljeni na teret, vreme trajanja i uslovi lišenja slobode, mogućnost zaposlenja i sve druge okolnosti koje su uticale na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova i patnji. Zato nisu osnovani revizijski navodi tužioca da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo dosuđivanjem jedne naknade za dva odvojena vida nematerijalne štete.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužene nije dozvoljena.

Odredbom člana 85. ZPP propisano je da stranku mora da zastupa advokat u postupku po vanrednom pravnom leku, izuzev ako je sama advokat (stav 6), zastupanje Republike Srbije i njenih organa, jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave uređuje se posebnim propisima (stav 7).

Poseban propis u smislu citirane odredbe člana je Zakon o pravobranilaštvu („Službeni glasnik RS“, broj 55/14). Prema odredbama tog zakona, zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije obavlja Državno pravobranilaštvo (član 2. stav 2). Kada je propisano da je u određenom postupku ili za preduzimanje samo određene radnje u postupku obavezno zastupanje od strane advokata, Državno pravobranilaštvo je ovlašćeno za zastupanje pod istim uslovima kao i advokat (član 11. stav 4). Državni pravobranilac i zamenik državnog pravobranioca koji obavljaju funkciju Državnog pravobranilaštva (član 6) mogu poveriti licu zaposlenom u subjektu iz člana 11. stav 2. navedenog zakona da preduzme određenu radnju u postupku pred sudom, organom uprave ili drugim nadležnim organom, s tim da lice kojem se poverava zastupanje mora biti diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom (član 29. stav 1. i 2).

Iz izloženog sledi da samo advokat može izjaviti reviziju i da ovlašćenje za njeno podnošenje može preneti samo na drugog advokata, ne i na lice zaposleno u pravnom licu čiji je punomoćnik. S obzirom na to da je u postupku po reviziji Državno pravobranilaštvo ovlašćeno da zastupa Republiku Srbiju pod istim uslovima kao i advokat, ovlašćenje za izjavljivanje revizije ne može se preneti na lice - diplomiranog pravnika sa položenim pravosudnim ispitom, zaposlenog u nekom od subjekata iz člana 11. stav 2. Zakona o državnom pravobranilaštvu. Sledom navedenog, reviziju mogu izjaviti samo državni pravobranilac i zamenik državnog pravobranioca koji vrše funkciju Državnog pravobranilaštva (član 6).

U konkretnom slučaju, reviziju je izjavio diplomirani pravnik (pravobranilački pomoćnik) zaposlen u Državnom pravobranilaštvu, Odeljenje u Subotici, na osnovu ovlašćenja zamenika državnog pravobranioca.

Kako je reviziju u ime tužene izjavilo neovlašćeno lice, takva revizija je nedozvoljena, pa je Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija
Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić