Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 393/22 od 08.06.2022. godine, u prvom stavu izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Sremskoj Mitrovici i branioca okrivljenog Stevana Stojkovića i u osuđujućem delu presuda Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K 86/20 od 11.02.2022. godine potvrđena, dok je u drugom stavu izreke presude, usvojena žalba Višeg javnog tužioca u Sremskoj Mitrovici i u oslobađajućem delu, a u odnosu na krivično delo silovanje iz člana 178. stav 1. KZ i produženo krivično delo silovanje iz člana 178. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, ukinuta presuda Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K 86/20 od 11.02.2022. godine i predmet u tom delu, vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Stevana Stojkovića, advokat Jovica Kovačević, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, preinači pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev podnet i okrivljenog oslobodi od optužbe da je izvršio krivično delo trgovina ljudima iz člana 388. stav 1. KZ, produženo krivično delo ucena iz člana 215. stav 1. u vezi člana 61. KZ i krivično delo iznuda u pokušaju iz člana 214. stav 1. u vezi člana 30. KZ, ili da pobijane presude ukine u odnosu na ta krivična dela i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, a uz predlog da bude pozvan na sednicu veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pa je bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog održao sednicu veća, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), na kojoj je razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Stevana Stojkovića, advokata Jovice Kovačevića je neosnovan u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, a u preostalom delu je nedozvoljen.

Branilac okrivljenog Stevana Stojkovića, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, iako ne numeriše, ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, navodima da se u radnjama okrivljenog, za koje je pravnosnažnim presudama oglašen krivim i osuđen, ne stiču obeležja bića krivičnog dela iznuda u pokušaju iz člana 214. stav 1. u vezi člana 30. KZ, već te radnje okrivljenog mogu biti pravno kvalifikovane eventualno kao krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ. Prema stavu odbrane, pretnja okrivljenog se nije odnosila na oštećenu AA neposredno, već na njenog maloletnog sina, u smislu napada na njegovo telo, čime bi u konkretnom slučaju bila ostvarena zakonska obeležja krivičnog dela iz člana 138. stav 1. KZ.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Stevana Stojkovića, kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Naime, krivično delo iznuda iz člana 214. stav 1. KZ, vrši onaj ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, silom ili pretnjom prinudi drugog da nešto učini ili ne učini na štetu svoje ili tuđe imovine.

Imajući u vidu zakonski opis bića krivičnog dela iz člana 214. stav 1. KZ, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u radnjama okrivljenog su se stekla sva obeležja predmetnog krivičnog dela i ista su opisana u izreci prvostepene presude, a suprotno navodima u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, koji nije precizirao koja to obeležja krivičnog dela u pitanju nisu ostvarena u konkretnom slučaju. Takođe, a suprotno navodima iz zahteva za zaštitu zakonitosti, pretnja od strane okrivljenog je upućena direktno oštećenoj AA, a sve u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, pri čemu je samo pominjanje njenog sina u kontekstu izrečene pretnje upravo iskorišćeno kao sredstvo da bi oštećena predala novac okrivljenom. Navodi iz zahteva da se pretnja nije odnosila na oštećenu, već na njenog maloletnog sina, a što se potkrepljuje time da suprug oštećene nije dobio status oštećenog, takođe se ne mogu prihvatiti, jer je okrivljeni u konkretnom slučaju protivpravnu imovinsku korist pokušao da pribavi od oštećene, a ne od njenog supruga.

Imajući u vidu sve napred navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Nadalje se u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Stevana Stojkovića ukazuje da je u pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer dela za koja je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim nisu krivična dela. Navedenu povredu u odnosu na krivično delo trgovina ljudima iz člana 388. stav 1. KZ obrazlaže time da nije utvrđeno da je okrivljeni silom držao oštećenu u cilju vršenja prostitucije, u prilog čemu citira sadržinu pisama koja je oštećena slala okrivljenom. U pogledu krivičnog dela ucena iz člana 215. stav 1. KZ, osporava da je u konkretnom slučaju postojala namera pribavljanja protivpravne imovinske koristi kao ključno subjektivno obeležje bića krivičnog dela iz člana 215. stav 1. KZ, a u odnosu na utvrđeno činjenično stanje u pobijanim presudama, jer se po stavu odbrane u konkretnom slučaju radilo o pozajmici novca okrivljenom od strane oštećene u iznosu od 2.000,00 dinara, a što sud prihvata ceneći iskaz oštećene, što ne može biti zakonsko obeležje krivičnog dela ucena iz člana 215. stav 1. KZ.

Na ovaj način, iako se branilac formalno poziva na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, koja je zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenog preko branioca, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, isti polemiše sa činjeničnim utvrđenjima suda vezanim za predmetna krivična dela, a koja se tiču načina i okolnosti pod kojima su ista izvršena, iznoseći istovremeno sopstvenu ocenu izvedenih dokaza, sopstveno viđenje odlučnih činjenica, a suprotno oceni, činjeničnim utvrđenjima i zaključcima suda iznetim u pobijanim presudama, na koji način ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Međutim, činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnoj presudi, odnosno povreda zakona iz člana 440. ZKP, shodno odredbama člana 485. ZKP, nije predmet razmatranja od strane Vrhovnog kasacionog suda u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti, dakle, nije dozvoljen razlog, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Stevana Stojkovića, u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                     Predsednik veća – sudija

Zvezdana Govedarica Carić,s.r.                                                                  Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić