U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandra Rajić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Užicu, radi naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Užicu Gž 197/20 od 08.10.2020. godine, u sednici održanoj 22.09.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Višeg suda u Užicu Gž 197/20 od 08.10.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Prijepolju P 535/2018 od 29.11.2019. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja i lažnog optuživanja isplati 300.000,00 dinara sa kamatom obračunatom na ovaj iznos po Zakonu o zateznoj kamati počev od 29.11.2019. godine, kao dana presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke, od većeg traženja tužioca da mu tužena na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode i lažnog optuživanja plati još iznos od 400.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate odbijen je zahtev, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka plati 104.500,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Užicu Gž 197/20 od 08.10.2020. godine, stavom prvim izreke potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, u delu kojim je obavezana tužena da tužiocu naknadi pretprljenu nematerijalnu štetu zbog neosnovanog lišenja slobode za iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 29.11.2019. godine do isplate, a žalba tužene u ovom delu odbijena je, kao neosnovana, dok je u preostalom delu stava prvog izreke prvostepena presuda preinačena i odbijen, kao neosnovan, tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode i lažnog optuživanja plati još 290.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 29.11.2019. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke i obavezana tužena da tužiocu na ime neosnovan za 24.200,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova postupka po žalbi plati 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je prvo ispitao dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP i utvrdio da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), s obzirom da se u ovom slučaju ne radi o sporu male vrednosti, jer je vrednost predmeta spora 700.000,00 dinara.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužioca je vođen krivični postupak zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo primanja mita, koje je izvršio kao radnik MUP-a, a koji postupak je pravnosnažno okončan presudom Višeg suda u Užicu K 2/11 od 02.06.2016. godine kojom je tužilac oslobođen od optužbe. Povodom vođenja tog postupka, prema tužiocu je određeno policijsko zadržavanje 21.12.2009. godine u 14,00 časova koje je trajalo do 22.12.2009. godine do 12,45 minuta, za koje vreme je bio smešten u pritvorskoj jedinici u Okružnom zatvoru, gde je bilo njih 12 na svega četiri kreveta, da bi kasnije uneli još dva dušeka, zbog čega je tužilac spavao na patosu. Sa tužiocem su bili teški prestupnici, optuženi za najteža krivična dela. U sobi gde je tužilac bio smešten nalazio se tv i tokom dana su sve tv stanice objavile vest o hapšenju velikog proja policijskih službenika, a među njima se nalazilo i ime tužioca. Kada su ostali pritvorenici shvatili da su među njima i policajci počele su prozivke, zbog čega se tužilac brinuo celu noć o svojoj bezbednosti. Nakon što je pušten na slobodu tužilac se osećao loše, nije znao da svojoj tada maloletnoj ćerci objasni šta mu se dešava, a osam meseci nije izlazio.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je primenom člana 584. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima utvrdio da tužiocu prema svim okolnostima slučaja pripada novčana naknada za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode u visini od 300.000,00 dinara, sa kojih razloga je obavezao tuženu da tužiocu plati navedeni iznos sa kamatom, a odbio, kao neosnovan zahtev tužioca za isplatu iznosa od još 400.000,00 dinara sa kamatom.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužene ocenio da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo u pogledu osnova odgovornosti tužene, ali da je prilikom odlučivanja o visini obligacionim odnosima, smatrajući da je prvostepeni sud previsoko odmerio traženu novčanu naknadu, jer nije u dovoljnoj meri ocenio okolnosti ovog slučaja i sve posledice koje je neosnovano lišenje slobode u utvrđenom trajanju ostavilo na tužioca, pa je s obirom na to da je smatrao da je visina pravične novčane naknade koja pripada tužiocu iznos od 10.000,00 dinara, potvrdio prvostepenu presudu u delu u kom je obavezana tužena da tužiocu isplati navedeni iznos sa kamatom, a preinačio u preostalom delu i odbio, kao neosnovan zahtev tužioca za isplatu iznosa od još 290.000,00 dinara, sa kamatom.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Visina naknade nematerijalne štete, na koju tužilac ima pravo na osnovu člana 560. stav 1. tačka 2. Zakonika o krivičnom postupku, važećeg u vreme kada je protiv njega pokrenut krivični postupak i člana 584. stav 1. tačka 2. sada važećeg Zakonika o krivičnom postupku utvrđena je u skladu sa kriterijumima koji su propisani članom 200. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, a imajući u vidu prirodu i težinu krivičnog dela koje je tužiocu stavljeno na teret, dužinu perioda u kome je tužilac bio neosnovano lišen slobode (od 21.12.2009. godine u 14,00 časova do 22.112.2009. godine do 12,45 minuta), duševne patnje koje je tužilac trpeo zbog toga i porodično stanje tužioca.

Naime, član 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima obavezuje sud da prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Kada se ima u vidu utvrđeno činjenično stanje i kriterijumi za određivanje visine pravične novčane naknade za traženi vid nematerijalne štete pravilna je ocena drugostepenog suda da je preko iznosa od 10.000,00 dinara zahtev tužioca neosnovan, jer je previsoko postavljen, sa kojih razloga je pobijana presuda u odbijajućem delu preko tog iznosa, a za iznos od još 290.000,00 dinara pravilna i zakonita.

Navodima revizije ne dovodi se u sumnju pravilna primena materijalnog prava iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, a drugostepeni sud je dao dovoljne i jasne razloge koje prihvata i revizijski sud, sa kojih razloga je revizija ocenjena kao neosnovana.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić