Rešenjem Osnovnog suda u Bujanovcu P 267/2019 od 01.10.2020. godine, stavom prvim izreke, ispravljena je navedena presuda, tako što u delu stava prvog izreke, u prvoj rečenici na strani 2. umesto broja ½ od zemljišta uz zgrade – objekte površine 15 m2 treba da stoji: „površine 500 m2“, dok je stavom drugim izreke odbijen predlog tužilje za donošenje dopunske presude.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2642/2020 od 01.06.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijene su žalbe parničnih stranaka i potvrđena pomenuta prvostepena presuda, ispravljena 01.10.2020. godine, u stavu četvrtom izreke, kao i rešenje od 01.10.2020. godine u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke drugostepene presude preinačena je prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, trećem i petom izreke tako što su odbijeni tužbeni zahtevi tužilje za utvrđenje prava suvlasništva nepokretnosti navedenih u stavovima prvom i drugom izreke prvostepene presude, i tako što je odbačena tužba tužilje kojom je tražila utvrđenje svog prava susvojine od 7/12 po osnovu nasleđa u odnosu na ostale nepokretnosti navedene u stavu trećem izreke prvostepene presude, a tužilja je obavezana i da isplati tuženoj iznos od 166.612,00 dinara na ime troškova postupka, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama razloga propisnanih odredbama član 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20), pa je utvrdio da je tužiljina revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala bračnu zajednicu 1963. godine sa suprugom VV (koji je preminuo 05.01.1977. godine), tokom koje su rođeni njihova ćerka – tužena i sin GG (... godine, koji je preminuo 16.01.2006. godine). Tokom trajanja bračne zajednice supružnici su najpre živeli u selu ... sa majkom i dve sestre tužiljinog supruga, a počev od 1965. godine pa do smrti tužiljinog supruga izgradili su više objekata na njegovoj parceli. Tako su izgrađene: nova kuća od dve sobe, kuhinje, hodnika i kupatila, koju je tužilja poklonila tuženoj 2005. godine, i tužena je od tada koristi; pomoćna zgrada br. 2 sa štalom i plevnjom (1976. godine); zgrada br. 3 – lokal (1973/1974 godine) – ... koji je do svoje smrti vodio sin tužilje, a nakon njegove smrti tužilja ga je renovirala (2007. godine) novcem dobijenim od eksproprijacije i, bez dogovora sa tuženom, izdala ga u zakup; kuća u kojoj tužilja stanuje, a kupljen je i plac u produžetku lokala površine 900 m2 (1973. godine) i njiva u selu ... (1974. godine). Ni u ostavinskom postupku, koji je vođen posle smrti tužiljinog supruga (1977. godine), koga su sa po 1/3 nasledili tužilja, sin i ćerka, a ni u ostavinskom postupku radi raspravljanja zaostavštine tužiljinog sina (vođenom 2006. godine), čiju su imovinu nasledile tužilja sa ¾ i tužena sa ¼, tužilja nije isticala zahtev za izdvajanje njenog udela po osnovu sticanja u zajednici sa pok. suprugom. Zbog toga se parnične stranke vode kao knjižni suvlasnici svih nepokretnosti po osnovu ostavinskih rešenja i to tužilja sa 7/12, a tužena sa 5/12. Novac koji joj je isplaćen kao naknada za eksproprijaciju nepokretnosti u dva navrata (2007. i 2011. godine) tužilja je uložila u adaptaciju već postojećih objekata izgrađenih tokom braka pri čemu nakon muževljeve smrti nije gradila nove objekte. Postupak deobe susvojinskih nepokretnosti, koju je pokrenula tužena 2014. godine, prekinut je, a tužilja u ovom postupku upućena je na ovu parnicu radi utvrđenja svog prava susvojine po osnovu sticanja u braku sa njenim pok. suprugom.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je tužilja po osnovu sticanja u braku sa svojim sada pok. suprugom, i ulaganja u renoviranje i adaptaciju nakon smrti supruga, suvlasnik nepokretnosti bliže opisanih u stavovima prvom i drugom izreke prvostepene presude u udelima navedenim u tim stavovima, s obzirom na zakonsku pretpostavku o jednakim doprinosima supružnika u sticanju zajedničke imovine propisanu odredbom člana 180. Porodičnog zakona, kao i na odredbe čl. 20-22. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Budući da je u ovom postupku ranije bila doneta presuda P 737/15 od 29.05.2018. godine kojom je (stavom trećim) utvrđeno tužiljino suvlasništvo od 7/12 po osnovu nasleđa ostalih nepokretnosti iz lista nepokretnosti ... k.o. ... i ... k.o. ..., kao i na preostalim delovima nepokretnosti iz stava prvog i drugog izreke i naloženo SKN Bujanovac, odnosno SKN Vranje da izvrši upis tužiljinog prava, koja je postala pravnosnažna (nije bila osporena žalbom), prvostepeni sud je taj zahtev odbio kao neosnovan zbog presuđene stvari. Zahtev tužene da joj tužilja, koja je izdala u zakup zajedničku nepokretnost (lokal) bez odobrenja i saglasnosti tužene, suvlasnice 5/12 te nepokretnosti, i ubirala zakupninu u periodu od 01.08.2007. do 01.08.2017. godine, prvostepeni sud je usvojio našavši da je kod tužilje došlo do sticanja bez osnova ubiranjem zakupnine i na ime suvlasničkog udela tužene, te je obavezao tužilju da isplati tuženoj iznos od 472.703,75 dinara.

Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, pre svega jer je ponovo doneo meritornu odluku o zahtevu o kome je već bilo pravnosnažno presuđeno, u kom slučaju se tužba odbacuje zbog nedostatka pravnog interesa, pa je u tom delu odbacio tužbu tužilje primenom člana 294. stav 6. u vezi sa članom 194. ZPP. U pogledu zahteva tužilje za utvrđenje prava svojine po osnovu sticanja u bračnoj zajednici i kasnijeg ulaganja u adaptaciju i renoviranje stečenih nepokretnosti, koje su sve stečene tokom zajednice života tužilje i njenog sada pok. supruga, i koje su adaptirane bez saglasnosti tužene da bude povećan suvlasnički udeo tužilje u njima, drugostepeni sud je zaključio da takva adaptacija ne vodi sticanju prava svojine, već da samo daje pravo na obligaciono pravni zahtev koji tužilja nije istakla u postupku. Osim toga, drugostepeni sud je imao u vidu da tužilja takav svojinskopravni zahtev nije istakla u ostavinskim postupcima vođenim radi raspravljanja zaostavštine njenog supruga i sina, da su parnične stranke, nakon okončanja tih postupaka, bile uknjižene saglasno suvlasničkim udelima navedenim u ostavinskim rešenjima iz 1977. i 2006. godine, i da te činjenice čine njihovu državinu zakonitom i onemogućavaju sticanje prava svojine održajem dužim od 10 godina shodno članu 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskoprvnih odnosa, što je dovelo do situacije da je tužena i održajem postala vlasnik predmetnih nepokretnosti u udelu konstatovanom ostavinskim rešenjima i upisanom u zvanični registar.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da je pravilna odluka drugostepenog suda .

Ukazivanje tužilje revizijom na to da su ostavinska rešenja deklaratornog karaktera te da postojanje istih ne isključuje niti onemogućava da se u svakoj parnici ističe svojinskopravni zahtev po osnovu sticanja u bračnoj zajednici, u svako doba i bez obzira na protek vremena od donošenja ostavinskih rešenja, nije od uticaja u konkretnom slučaju. Tačno je da je rešenje ostavinskog suda deklaratorna odluka kojom se konstatuje prenos prava na imovini ostavioca na bazi ostavinskom sudu poznatih činjenica i da to ne sprečava parnični sud da postupa kao korektivni sud ne samo u ovim situacijama koje su izričito predviđene Zakonom o parničnom postupku, već i u svim ostalim situacijama, po zahtevu lica koje u ostavinskom postupku nije učestvovalo (jer nije naslednik), ako tvrdi da je po nekom od zakonom predviđenih načina postalo vlasnik stvari koja je u sastavu zaostavštine o kojoj je raspravljeno u ostavinskom postupku. Nesumnjivo je, takođe, s obzirom na prirodu prava svojine i mogućnost da se o njemu uvek raspravlja, saglasno opštim pravilima važećim u domaćem pravnom poretku, pravo tužilje da zahteva utvrđenje svog suvlasničkog udela na stvarima koje predstavljaju zajedničku imovinu stečenu tokom braka. Međutim, u ostavinskom postupku koji je vođen 1977. godine (i tada i pravnosnažno okončan) radi raspravljanja zaostavštine tužiljinog supruga, kao i u ostavinskom postupku vođenom, i pravnosnažnom okončanom 2007. godine, radi raspravljanja zaostavštine tužiljinog sina, tužilja nije isticala pravo na svoj suvlasnički udeo na predmetoj imovini po osnovu sticanja u braku, već ga je istakla tek u ovoj parnici, tužbom podnetom 23.10.2015. godine, skoro 38 godina nakon muževljeve smrti (05.01.1977. godine) i nepunih 10 godina nakon sinovljeve smrti (16.01.2006. godine).

Nesumnjivo je pravo lica koje smatra da je ispunilo zakonom propisane uslove za sticanje prava svojine na nepokretnosti da zahteva utvrđenje ovog svog prava u odgovarajućem zakonom propisanom postupku, čak i u odnosu na lice koje se u javnom registru vodi kao vlasnik, odnosno suvlasnik određene nepokretnosti, a s obzirom na apsolutno dejstvo i nezastarivost ovog prava.

Međutim, pravna situacija u kojoj tužilja decenijama nije zahtevala utvrđenje ovog svog prava omogućila je nastanak drugih pravnih činjenica koje se tiču pravila o održaju propisanih odredbom člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kojom je propisano da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 10 godina, a koje je pravilno primenio i drugostepeni sud. Naime, okolnosti da je tužena oglašena naslednikom svog oca i brata i da je njeno pravo susvojine na predmetnim nepokretnostima upisano u javni registar na osnovu pravnosnažnih ostavinskih rešenja čini državinu tužene zakonitom, u smislu člana 72. istog zakona, jer je zasnovana na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja. Osim toga, državina tužene je savesna i zbog toga što tužena za sve to vreme nije znala ili nije mogla znati da stvar koju ona drži nije njena, a savesnost državine se pretpostavlja, dok se u vreme potrebno za održaj uračunava i vreme koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci odnosno kao savesni držaoci (član 30. stav 2. istog zakona). Prema tome, za vreme tokom koga tužilja nije zahtevala utvrđenje svog prava svojine po osnovu sticanja u bračnoj zajednici, tužena je i po drugom pravnom osnovu stekla svoje pravo susvojine na predmetnim nepokretnostima, pa je pravilno postupio drugostepeni sud kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje.

Neosnovani su i revizijski navodi kojima tužilja ukazuje na veliki obim sredstava koji je uložila u zajedničke nepokretnosti radi adaptacije. Prema Zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa pravo svojine stiče se po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem (član 20. stav 1), kao i odlukom državnog organa na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20. stav 2), s tim što se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom (član 33). Osnovi za sticanje prava svojine po samom zakonu propisani su odredbom člana 21. istog zakona i obuhvataju: stvaranje nove stvari, spajanje, mešanje, građenje na tuđem zemljištu, odvajanje plodova, održaj, sticanje svojine od nevlasnika, okupaciju i druge slučajeve određene zakonom. Dogradnjom, nadziđivanjem ili adaptacijom tuđeg ili suvlasničkog građevinskog objekta ne stiče se pravo svojine, ako zakonom ili ugovorom nije drukčije određeno. Izuzetno, adaptacijom bi se moglo steći pravo svojine nepokretnosti samo ukoliko je adaptacija izvršena uz saglasnost (suvlasnika) da se njome stekne pravo svojine, a vrednost adaptacije je jednaka ili veća od vrednosti te nepokretnosti pre adaptacije, dok bi dogradnjom ili nadziđivanjem posebnog dela zgrade savestan graditelj mogao steći pravo svojine na poseban deo zgade samo ako je vlasnik znao za gradnju i nije joj se protivio (shodno članu 24. stav 1. istog zakona). Drugostepeni sud je međutim pravilno zaključio da tužilja nije dokazala da je tražila saglasnost tužene da ulaganjem u adaptaciju suvlasničkih nepokretnosti bude povećan njen suvlasnički udeo te je stoga pravilna odluka kojom je tužbeni zahtev tužilje i zbog toga odbijen.

Pravilna je drugostepena odluka kojom je tužilja obavezana da isplati tuženoj dosuđeni novčani iznos koji je tužilja stekla po osnovu izdavanja u zakup suvlasničke nepokretnosti – lokala u kojoj je ranije tužiljin sin držao ..., a koju je tužilja kasnije izdavala trećim licima takođe kao ... i to srazmerno suvlasničkom udelu tužene. Zakonom o osnovama svojinsko-pravnih odnosa propisano je da suvlasnik ima pravo da svoju stvar drži i da se njome koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima, odnosno ima pravo na sudržavinu, ne vređajući pravo ostalih, pri čemu suvlasnici imaju pravo i da zajednički upravljaju sa tom stvari (član 14), te da u svako doba zahtevaju deobu, osim u nevreme. U situaciji kada je stvar u suvlasničkom režimu, a ne postoji sporazum suvlasnika o načinu njenog korišćenja ili o deobi, svaki suvlasnik može tražiti uređenje, upravljanje i korišćenje zajedničkom stvari po pravilima vanparničnog postupka. S obzirom da je tužilja izdavala suvlasničku stvar bez saglasnosti tužene i bez pravnog osnova ubirala zakupninu za celu tu stvar, osnovano je potraživanje tužene da joj tužilja isplati iznos koji je bespravno stekla i pravilna drugostepena odluka kojom je usvojen protivtužbeni zahtev.

Iz iznetog proizlazi da je drugostepeni sud, na utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo, pa je revizija tužilje odbijena kao neosnovana, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP kao u stavu prvom izreke.

Odluka iz stava drugog izreke doneta je s obzirom na to da tužilja nije uspela u postupku po reviziji, shodnom primenom člana 165. stav 1. u vezi sa članom 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić