Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je 07.07.2015. godine pokrenula parnični postupak protiv preduzeća „Raška – viskozna predionica“ DOO u restrukturiranju, radi naplate novčanog potraživanja u visini iznosa koje je lično uplatila na ime doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje kako bi ostvarila pravo na penziju. Taj parnični postupak je prekinut zbog otvaranja postupka stečaja nad označenim preduzećem. Tužilja je svoje potraživanje prijavila i u stečajnom postupku. Zaključkom stečajnog suda St 22/17 od 27.04.2018. godine priznato je tužiljino potraživanje u ukupnom iznosu od 405.030,77 dinara. Stečajni postupak zaključen je pravnosnažnim rešenjem stečajnog suda St 22/17 od 22.06.2018. godine. U tom postupku utvrđeno je da stečajni dužnik nema imovinu i da se zato ne može formirati stečajna masa iz koje bi se namirili njegovi poverioci. Tužilja iz tog razloga nije naplatila svoje potraživanje u stečajnom postupku, a nije ni podnosila prigovor radi ubrzanja tog postupka.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je primenom člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, usvojio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, tužena odgovara za dugove preduzeća „Raška – viskozna predionica“ DOO, kao zavisnog društva Holding korporacije „Raška“ koja je poslovala sa društvenim (državnim) kapitalom, bez obzira što tužilja nije podnosila prigovor za ubrzanje postupka stečaja jer isti, i da je podnet, ne bi imao izgleda za uspeh pošto je stečajni postupak okončan za nešto duže od 6 meseci.

Drugostepeni sud je zbog pogrešne primene materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, osnov odgovornosti tužene ne proizilazi iz odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima jer tražena šteta nije prouzrokovana nezakonitim ili nepravilnim radom organa tužene države, niti iz člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku zato što je uslov za podnošenje tužbe za naknadu imovinske štete prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, što je u ovom slučaju izostalo.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pobijana drugostepena presuda je zakonita, a navodi tužilje o pogrešnoj primeni materijlanog prava nisu osnovani.

Tvrdnja revidenta o odgovornosti tužene za štetu na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima jer sudovi nisu sproveli parnični i stečajni postupak hitno, efikasno i bez odugovlačenja, nisu prihvatljivi. Parnični postupak je prekinut po sili zakona zašto što je nad tuženim u tom postupku bio otvoren stečaj, a stečajni postupak je okončan u razumnom roku. Potraživanje priznato u stečajnom postupku tužilja nije naplatila ne zato što je stečajni sud neažurno postupao, već zato što stečajni dužnik nije imao imovinu iz koje bi se njegovi stečajni poverioci mogli naplatiti. Iako u reviziji tvrdi da naknada štete koju potražuje nije povezana sa povredom prava na suđenje u razumnom roku i da zato u ovom sporu nije bilo mesta primeni člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, navodima da su sudovi postupali neefikasno i neažurno tužilja upravo ukazuje na povredu prava na pravično suđenje – prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, uslov za ostvarenje prava na naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku je pravnosnažno rešenje kojim je utvrđena povreda tog prava, a koje u konkretnom slučaju ne postoji.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić