U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužioca 1. “Hirim Co“ DOO Novi Beograd, 2. AA iz ..., koje zastupa punomoćnik Mirjana Đurić, advokat iz ..., 3. BB iz ..., protiv tuženog VV iz ..., čiji je punomoćnik Miodrag Sekulić, advokat iz ..., vrednost predmeta spora 773.305.407,20 dinara i 357.220,16 evra, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 1935/21 od 26.08.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 14.09.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

DELIMIČNO SE ODBIJA revizija tužilaca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 1935/21 od 26.08.2021. godine u delu kojim je potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 3908/2016 od 25.12.2020. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da plati na ime naknade štete:

- tužiocu “Hirim Co“ DOO Novi Beograd: iznos od 423.241.125,02 dinara na ime isplaćenih a nevraćenih, neobezbeđenih pozajmica, iznos od 44.815.048,24 dinara na ime nefakturisanih potraživanja zakupcu poslovnog prostora u vlasništvu „Hirim Co“ DOO kao zakupodavca, iznos od 61.750.041,02 dinara na ime gubitka do koga je došlo u razlici između plaćene kamate na kredite i naplaćene kamate na oročene dinarske depozite, iznos od 6.381.531,47 dinara na ime plaćenih troškova navodne reprezentacije koji su potrošeni mimo svrhe obavljanja poslovne delatnosti, iznos od 98.478.584,08 dinara na ime otpisanih pozajmica, iznos od 357.220,16 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate na ime datih pozajmica sebi povezanim licima i drugim licima, a bez poslovnog interesa i bez primljenih sredstava obezbeđenja, iznos od 49.345.711,88 dinara na ime ukupno isplaćenog iznosa novca po osnovu zaključenog ugovora o kreditu broj ... sa „...“ AD dana 21.09.2012. godine, bez odluke Skupštine prvotužioca, a koji novac je potrošen nenamenski iako je kredit bio zaključen radi kupovine ili izgradnje poslovnog prostora;

- tužiocu AA iznos od 28.127.491,39 dinara i 

- tužiocu BB iznos od 14.063.745,69 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate,

kao i eventualni tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu „Hirim Co“ DOO na ime naknade štete isplati iznos od 84.382.474,17 dinara na ime isplaćenih troškova automobila (plaćenog goriva, registracije, taksi, novčanih kazni, popravki i razlike između nabavne i prodajne cene) sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate.

DELIMIČNO SE USVAJA revizija prvotužioca pa se UKIDA presuda Privrednog apelacionog suda Pž 1935/21 od 26.08.2021. godine u delu stava jedan u kome je potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 3908/2016 od 25.12.2020. godine u delu stava jedan kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca „Hirim Co“ za isplatu iznosa od 4.910.891,32 dinara na ime neosnovano sprovedene kompenzacije sa „Suplement“ DOO iz Beograda i u stavu tri izreke kojim je odlučeno o troškovima postupka, pa se spisi predmeta u ovom delu VRAĆAJU prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 3908/2016 od 25.12.2020. godine, u stavu jedan odbijen je tužbeni zahtev tužilaca da se obaveže tuženi da im na ime naknade štete plati:

tužiocu „Hirim Co“ DOONovi Beograd:

- iznos od 423.241.125,02 dinara na ime isplaćenih a nevraćenih, neobezbeđenih pozajmica,

- iznos od 44.815.048,24 dinara na ime nefakturisanih potraživanja zakupcu poslovnog prostora u vlasništvu „Hirim Co“ DOO kao zakupodavca,

- iznos od 61.750.041,02 dinara na ime gubitka do koga je došlo u razlici između plaćene kamate na kredite i naplaćene kamate na oročene dinarske depozite,

- iznos od 6.381.531,47 dinara na ime plaćenih troškova navodne reprezentacije koji su potrošeni mimo svrhe obavljanja poslovne delatnosti,

- iznos od 98.478.584,08 dinara na ime otpisanih pozajmica,

- iznos od 357.220,16 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate na ime datih pozajmica sebi povezanim licima i drugim licima, a bez poslovnog interesa i bez primljenih sredstava obezbeđenja,

- iznos od 4.910.891,32 dinara na ime neosnovano sprovedene kompenzacije sa „Suplement“ DOO iz Beograda kao pravnim licem koje je povezano samo sa tuženim, a da za uzvrat prvotužiocu nije isporučena roba u istoj vrednosti koja je prestavljala osnov kompenzacije,

- iznos od 49.345.711,88 dinara na ime ukupno isplaćenog iznosa novca po osnovu zaključenog ugovora o kreditu broj ... sa „...“ AD dana 21.09.2012. godine, bez odluke Skupštine prvotužioca, a koji novac je potrošen nenamenski iako je kredit bio zaključen radi kupovine ili izgradnje poslovnog prostora;

-tužiocu AA iznos od 28.127.491,39 dinara i

-tužiocu BB iznos od 14.063.745,69 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate.

U stavu dva, odbijen je kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu „Hirim Co“ DOO na ime naknade štete isplati iznos od 84.382.474,17 dinara na ime isplaćenih troškova automobila (plaćenog goriva, registracije, taksi, novčanih kazni, popravki i razlike između nabavne i prodajne cene) sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate. U stavu tri obavezani su tužioci da tuženom solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 1.496.350,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1935/21 od 26.08.2021. godine, odbijena je žalba tužilaca kao neosnovana i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 3908/2016 od 25.12.2020. godine.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužioci su izjavili blagovremenu i dozvoljenu reviziju, iz svih razloga predviđenih članom 407. ZPP.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju u kojem je osporio navode revidenata.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ...) Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da je revizija tužilaca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su navodi revidenta da je u pojedinim delovima odlučivanja o tužbenom zahtevu učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, jer je drugostepeni sud svoju odluku zasnovao na utvrđenom činjeničnom stanju od strane prvostepenog suda, pri čemu ukazivanjem na navedenu bitnu povredu postupka u biti se pobija utvrđeno činjenično stanje što ne može biti revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju prvotužilac, Privredno duštvo „Hirim Co“ DOO osnovano je 22.11.2004. godine od strane osnivača AA, drugotužioca i VV, tuženog. Dana 01.07.2015. godine, trećetužilac BB iz ..., kome je AA ustupio deo svog udela, postao je član sa 16,6% udela u društvu, dok je VV ostao član sa udelom od 50%. Tokom 2014. godine došlo je do poremećaja odnosa između dvojice osnivača i do prestanka svakog međusobnog kontakta, zbog čega je AA imenovao treće lice da ga zastupa na skupštinama društva. Usled sumnje drugotužioca u ispravnost rada tuženog, odlučeno je da se angažuju treća stručna lica kako bi izvršila analizu poslovanja „Hirim Co“. Izveštaj o poslovanju sastavljen je 19.01.2016. godine i razmatran na skupštini društva od 26.02.2016. godine. Vlasnici društva AA i BB, tvrdili su da su iz navedenog izveštaja saznali za zloupotrebe odnosno nepravilnosti u postupanju VV kao direktora „Hirim Co“ DOO Beograd, zbog čega je doneta odluka za podnošenje tužbe za naknadu štete, podneta krivična prijava zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršeno krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica, kao i tužba za isključenje VV kao člana društva, pa je doneta privremena mera u postupku P 3457/17 od 11.01.2019. godine kojom je suspendovano pravo glasa tuženog kao člana prvotužioca.

Tužba društva, odnosno članova društva podneta je protiv tuženog kao člana društva i direktora društva za naknadu štete koju im je prouzrokovao povredom posebnih dužnosti prema društvu, odnosno članovima društva.

U odnosu na potraživanje privrednog društva na ime naknade štete po osnovu isplaćenih, a nevraćenih pozamica, prvostepeni sud je utvrdio da su najveći iznosi pozajmica davani povezanim licima sa prvotužiocem, ili sa njegovim osnivačima. Najveći dužnicu su „Ice cream factory“ DOO Beograd, „New company“ DOO Beograd, čiji su manjinski vlasnici AA i tuženi, zatim „Suplementacija“ DOO Beograd, čiji je vlasnik, odnosno direktor povezan sa tuženim. Pozajmice su davane i pravnim licima koja nisu povezana sa prvotužiocem i njegovim osnivačima. Kako je najveći deo pozajmica odobren u periodu pre više od pet godina od dana podnošenja tužbe, primenom člana 77. Zakona o privrednim društvima, prvostepeni sud zaključuje da se navedeni poslovi ne mogu pobijati, niti se može tražiti naknada štete po tom osnovu. Kada su u pitanju pozajmice koje su odobrene privrednom društvu kao što su „Suplement“ i „Suplementacija“ čiji su vlasnici, odnosno direktori lica povezana samo sa tuženim VV, zatim pozajmice date drugim licima kao što je „Akademija lepih umetnosti“, „Gradskom servisu Leskovac“, „SMB Holding Beomcina“ prvostepeni sud utvrđuje, da tužioci nisu prekludirani u pogledu objektivnog roka, ali da je AA za ove pozajmice i sa preporukom da se one moraju iskazati u realnoj vrednosti koja je znatno niža od onog što je odobreno na zajam bio upoznat mnogo ranije u odnosu na period kada je podneta tužba. Ovo sa razloga što su uz podnesak tužioci dostavili izveštaje nezavisnog revizora koji su bili sačinjavani svake godine i dostavljeni svim članovima, pri čemu navedeni izveštaji sadrže evidenciju pozajmica. Prvostepeni sud je imao u vidu, da po podnošenju tužbe, kod nespornog saznanja za postojanje dugova, prema dužnicima čiji računi nisu u blokadi i koji bi verovatno bili u stanju da vrate pozajmice, nisu inicirani postupci za prinudnu naplatu potraživanja, iz čega je zaključio da ne postoji isključiva krivica tuženog, što u periodu dok je bio direktor nije vršio prinudnu naplatu istih.

U odnosu na potraživanje, na ime štete nastale u vezi sa ugovorima o zakupu sa preduzećem „Sheneks Trading“, prvostepeni sud nalazi da tužbeni zahtev nije osnovan, imajući u vidu da je AA zaključio aneks ugovora o zakupu lokala kojim se umanjuje zakupnina za prvu godinu trajanja zakupa, te da ovlašćuje direktora VV da takav aneks potpiše, što znači da su oba člana društva donosila odluke o smanjenju zakupnine, te da je ona bila njihova poslovna odluka zasnovana na ekonomskim razlozima, a bez zle namere jednog ili drugog člana.

Prvostepeni sud je odbio i kao neosnovan zahtev za naknadu štete po osnovu ugovora o kreditu koji je zaključen sa „...“ dana 21.09.2012. godine na iznos od 410.000 EUR-a, utvrdivši da je istom prethodio ugovor o otvaranju kreditne linije kojim je „...“ odobrila zaduženje provtužiocu u iznosu od maksimalno 800.000 evra, a potom je zaključen sporni ugovor o kreditu, po kome je kredit vraćen banci u celosti. Odlukom obojice osnivača, ovlašćen je VV da zaključi ugovor o otvaranju kreditne linije, pa prvostepeni sud nalazi da su oba osnivača učestvovala u donošenju odluke da se zaključi predmetni ugovor i da su želeli zaključenje istog. Iz izvedenih dokaza prvostepeni sud je zaključio da je i prilikom zaključenja drugih ugovora o kreditu postojala saglasnost oba osnivača za zaključenje takvih ugovora, pa posledično ne postoje ni uslovi za naknadu štete na ime razlike između kamate koje su plaćene poslovnim bankama po ugovorima o kreditu i one kamate koju je preduzeće steklo po osnovu ugovora o oročavanju sredstava kod banaka, jer je takav način poslovanja rezultat poslovnih i ekonomskih odluka.

Kada su u pitanju troškovi reprezentacije plaćeni sa računa prvotužioca preduzeću „New company“, odnosno njegovom ogranku „In hotel“ na Novom Beogradu, kod činjenice da su VV i AA, suvlasnici odnosno manjinski vlasnici „New company“, prvostepeni sud zaključuje da se ne mogu prihvatiti navodi tužilaca da neko od njih nije mogao da zna za prihode koje navedeno preduzeće ostvaraju iz saradnje sa prvotužiocem, pa i kroz hotelske usluge koje koristi prvotužilac odnosno neko od njegovih članova, pri čemu troškovi nastali organizovanjem kineske Nove godine nisu osporavani od strane tužilaca, ali su ipak bili obuhvaćeni tužbenim zahtevom.

U odnosu na potpisanu kompenzaciju između prvotužioca i preduzeća „Suplement“ koja je utvrđena u postupku veštačenja, koju veštaci nisu prihvatili kao zakonito sprovedenu, jer nisu dostavljeni dokazi o postojanju uslova za sprovođenje kompenzacije, prvostepeni sud je stava da istom nije ni poboljšano ni pogoršano imovinsko stanje prvotužioca u odnosu na prethodni period, jer je na kraju moralo i doći do otpisa potraživanja prema ovom preduzeću, pri čemu je i osnovan prigovor prekluzije.

U pogledu dela potraživanja na ime naknadu štete zbog trošenja novca na kupovinu 6 skupocenih automobila zaključno sa 06.08.2010. godine, prvostepeni sud zaključuje da su tužioci prekludirani da potražuju naknadu štete po osnovu njihove nabavke, jer je proteklo više od pet godina od dana nabavke tih automobila. Prvostepeni sud je utvrdio da su u roku od 5 godina pre podnošenja tužbe pribavljena tri automobila po osnovu ugovora o lizingu, da su ista bila u vlasništvu prvotužioca, koja su odlukom skupštine društva iz 2019. godine prodata po manjoj ceni jer se radilo o automobilima koja su stara oko 8 ili 9 godina. Prvostepeni sud nalazi da je nesporno da nije bila doneta odluka skupštine društva prilikom uzimanja kredita i nabavke automobila, ali da se ne radi o raspolaganju imovine velike vrednosti, pa ista nije bila ni potrebna. Prvostepeni sud je zaključio da su vozila delimično korišćenja i za privatne potrebe tuženog i njegove porodice, ali da se ne može pouzdano utvrditi koji je gubitak preduzeća po ovom osnovu, imajući u vidu da su vozila korišćena i za potrebe privrednog društva, a da nakon što su tuženom oduzeta članska prava u društvu da prvotužilac nije imao prepreka da ih proda, što je i učinio. Prvostepeni sud je stava da bi se eventualno mogla dosuditi šteta preduzeću u vidu naknade za korišćenje ovih pokretnih stvari u periodu od 5 godina pre podnošenja tužbe, ali kako takav tužbeni zahtev za naknadu štete nije postavljen, niti su navođeni dokazi na ovu okolnost sud nije o tome mogao da odlučuje.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je nesporno da od osnivanja privrednog društva pa sve do 2014. godine nisu bile održavane sednice skupštine društva na način predviđen Zakonom o privrednim društvima, jer su dvojica osnivača želela da se posao što manje formalizuje. U društvu su donošene pismene odluke o isplati dobiti, najčešće na osnovu odluke „upravnog odbora“ koju bi potpisivali ili VV ili AA, zavisno od njihove trenutne funkcije u društvu. Na osnovu ovih odluka vršena je isplata dobiti članovima u srazmeri od po 50% i podnošene su poreske prijave za porez na prihod od kapitala. Prvostepeni sud je utvrdio da se navedeno postupanje može uočiti i u periodu kad je AA bio direktor društva, a zaključivani su ugovori o kreditu i davane su pozajmice drugim licima, pa je u tom kontekstu cenio i sve ostale poslove koje je društvo preduzimalo i proveravao da li je postojala izričita ili prećutna saglasnost obojice članova društva za određene poslove, odnosno da li je drugi član društva mogao znati za određene poslove, pod uslovom da je postupao sa pažnjom dobrog privrednika, jer je i sam zastupnik društva i lice koje ima posebne dužnosti prema društvu.

Tužioci su prilikom opredeljenja dela zahteva, na ime naknade štete nastale nabavkom i korišćenjem automobila, uzeli u obzir ukupan iznos potrošen u tu svrhu i zaključili da nije došlo do kupovine automobila, taj iznos bi takođe bio isplaćen po osnovu dobiti trojici osnivača, pa su tražili da se taj iznos isplati tužiocima AA i BB srazmerno njihovim udelima u društvu, a eventualno da se ukupan iznos isplati kao šteta prvotužiocu, koji je prvostepeni sud odbio iz gore navedenih razloga.

Navedeni pravni stav prvostepenog suda u celosti prihvata i drugostepeni sud, nalazeći da tužiocu ne pripada šteta ni po Zakonu o privrednim društvima ni po Zakonu o obligacionim odnosima.

Ceneći navode tužilaca kao revidenata, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude iz sledećih razloga:

Tužioci tužbom potražuju naknadu štete koju su pretrpeli za period od 01.01.2009. godine do 26.02.2016. godine i to prvotužilac usled povrede posebnih dužnosti od strane tuženog u svojstvu direktora društva i člana društva sa značajnim učešćem u kapitalu društva, zaključenjem štetnih ugovora o pozajmici, nenamenskim kreditima, otpisom potraživanja, nefakturisanjem usluga, kupovinom skupocenih automobila bez potrebe prvotužioca i ostalih suvlasnika, a za potrebe svoje porodice i trećih lica, reprezentacijom na štetu tužioca, a drugotužilac i trećetužilac iz razloga što je kao posledica navedenih povreda učinjenih od strane tuženog kao lica koje ima posebne dužnosti prema društvu, izostala isplata dividendi u onom iznosu koji bi predstavljao posledično pripadajuće pravo na dobit.

Tuženi, VV kao član društva koji poseduje značajno učešće u osnovnom kapitalu društva, pri čemu je u utuženom periodu bio i direktor društva, spada u krug lica iz člana 61. Zakona o privrednim društvima koja imaju posebne dužnosti prema društvu. Tužioci su podneli tužbu zbog povrede dužnosti pažnje, dužnosti prijavljivanja pravnih poslova i radnji u kojima postoji lični interes i dužnosti izbegavanja sukoba interesa.

Prema odredbi člana 77. Zakona o privrednim društvima, društvo može podneti tužbu zbog povrede posebnih dužnosti predviđenih članovima od 63. do 69. navedenog zakona, u subjektivnom roku od 6 meseci od dana saznanja za učinjenu povredu, a najkasnije u objektivnom roku od 5 godina od dana učinjene povrede.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u periodu od 01.01.2006. godine do 31.12.2014. godine, tuženi je kao direktor prvotužioca, odobravao pozajmice drugim povezanim i nepovezanim privrednim društvima. Najveći deo pozajmica odobren je u periodu pre više od pet godina od 26.07.2016. godine kao dana podnošenja tužbe, pa je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je privredno društvo prekludirano u pogledu zahteva za naknadu štete po osnovu datih pozajmica.

Rokovi iz člana 77. Zakona o privrednom društvu su prekluzivni rokovi i teku neprekidno od dana preduzimanja povrede, odnosno od dana saznanja za povredu. Kod prekluzivnih roka ne dolazi do prekida i zastoja njihovog toka, kao kod zastarelosti potraživanja. Prekluzivni rokovi su strogi rokovi i kao takvi predviđeni zakonom na koje sud pazi po službenoj dužnosti. Protekom istih zbog nepreduzimanja određenih pravnih radnji, u konkretnom slučaju zbog nepodnošenja tužbe za naknadu štete zbog povrede posebnih dužnosti u roku od 5 godina od dana preduzimanja radnje, tužilac je izgubio pravo na podnošenje propisane tužbe. Kasnije aneksiranje ugovora o pozajmicama kojima je zajmoprimcima produžavan rok vraćanja primljenih pozajmica ne može dovesti do prekida prekluzivnog roka, već može uticati samo na prekid zastarelosti potraživanja privrednog društva prema društvima kojima su odobrene navedene pozajmice. Prekluzija se razlikuje od zastarelosti potraživanja usled koje prestaje pravo da se zahteva prinudno izvršenje obaveze po proteku zakonom određenog vremena u kom poverilac nije vršio svoje pravo, a bio je u mogućnosti da ga vrši. Vreme zastarelosti može da prestane da teče usled prekida i zastoja čije su posledice na dalji tok zastarelosti različite.

Sledi da se ne mogu prihvatiti kao osnovani revizijski navodi da je neprihvatljiv i pogrešan stav nižestepenih sudova da pozajmice nisu mogle da budu predmet utuženja jer je svako produženje rokova njihovog vraćanja aneksima ugovora o zajmu značio novi rok. Da, značio je novi rok, ali za potraživanje prvotužioca, privrednog društva kao zajmodavca prema zajmoprimcima po osnovu datih pozajmica, ali ne i za potraživanje naknade štete prema tuženom zbog povrede posebnih dužnosti, što je predmet tužbenog zahteva.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, deo pozajmica odobravan je i u kraćem roku od 5 godina, ali da je tužilac AA kao drugi član društva i zastupanik društva sa neograničenim ovlašćenjem, mogao i morao biti upoznat sa postojanjem ovih problematičnih pozajmica mnogo ranije u odnosu na period kada je podneta tužba.

Najveći iznos odobrenih, a do sada nevraćenih ili otpisanih pozajmica se odnosio na pravna lica koja su povezana sa preduzećem „Hirim Co“ ili sa njegovim osnivačima. Najveći dužnik je „Ice cream factory“ DOO Beograd, za njim „New company“ DOO Beograd, u kojima je tužilac AA, manjinski akcionar. U „New company“ DOO Beograd, je od 06.04.2012. godine bio zakonski zastupnik, kao i predsednik upravnog odbora, pri čemu je u periodu kada je bio zakonski zastupnik i odobren najveći iznos pozajmica ovom privrednom društvu, pa se nužno nameće zaključak da je prvotužilac, odnosno drugotužilac, kao član društva, bio upoznat sa ovim pozajmicama sa danom njihovog odobravanja od strane tuženog. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je ista mogućnost saznanja postojala i tamo gde su dužnici za nevraćene pozajmice „Beomedicina“ AD Beograd, „Zobnatica“ AD Bačka Topola, „Olimpija invest“ AD Beograd i „Dumako“ DOO Beograd koji su takođe povezana lica, jer su AA i VV, vlasnici ili je samo AA. Shodno tome, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilac morao i mogao biti upoznat sa postojanjem ovih pozajmica znatno ranije u odnosu na period kada je podneta tužba u ovoj pravnoj stvari, odnosno na dan saznanja na koji se poziva, što ima za posledicu da je u pogledu ovih pozajmica protekao subjektivni rok iz člana 77. Zakona o privrednim društvima. U prilog navedenog zaključka ukazuje i činjenica da su privrednom društvu,tuženom kao direktoru društva i članovima društva dostavljeni za svaku godinu finansijski izveštaji iz kojih su mogli da budu upoznati sa datim pozajmicama, kao i pisma rukovodstvu o finansijskim izveštajima u kojima je ukazivano na problem sa pozajmicama datim licima koja imaju gubitke u poslovanju i da postoje plasmani povezanim pravnim licima sa preporukom obezvređivanja istih plasmana odnosno da se oni ne iskazuju u bilansu stanja u punom iznosu s obzirom da su teško naplativa ili nenaplativa, pri čemu se navode i pozajmice Akademiji lepih umetnosti, Gradskom servisu Leskovac, pa su revizijski navodi u ovom delu koji se odnose na prekid zastarelosti potraživanja prema zajmoprimcima bez uticaja na pravilnost nižestepenih odluka iz gore navedenih razloga.

Tužioci su u toku postupka kao i u reviziji ukazivali na pozajmice odobrene „Suplementaciji sport“ DOO Beograd koje je povezano samo sa VV, jer su vlasnici i direktori istog njegov sin i njegova svastika. Svakako da se radi o pravnom poslu u kojem postoji lični interes tuženog u kom slučaju je obavezan da o postojanju istog obavesti skupštinu društva (pri čemu je društvo funkcionisalo bez održavanja skupštine dogovorom članova društva). U skladu sa članom 66. Zakona o privrednim društvima, zaključenje takvog pravnog posla odobrava se običnom većinom glasova svih članova društva koji nemaju lični interes. Prema članu 67. navedenog zakona ako nije pribavljeno odobrenje pravnog posla, odnosno pravne radnje u skladu sa članom 66. ovog zakona ili ako nadležnom organu u društvu prilikom donošenja odluke o odobravanju pravnog posla, odnosno preduzimanju pravne radnje u skladu sa članom 66. ovog zakona nisu bile predstavljene sve činjenice od značaja za donošenje takve odluke, društvo može podneti tužbu za poništaj tog pravnog posla, odnosno radnje i naknadu štete. U konkretnom slučaju tužba za poništaj takvih ugovora nije podneta, što znači da isti ugovori proizvode pravno dejstvo i nema osnova za naplatu naknade štete pozivanjem na povredu ove posebne dužnosti prema društvu. Iz činjeničnog stanja proizlazi da je prvotužilac prekludiran i u pogledu subjektivnog roka za zahtev za naknadu štete po osnovu ovih pozajmica , obzirom na dostavljene finansijske izveštaje iz kojih je mogao da se upozna i po osnovu ovih pozajmica.

Obzirom na utvrđenu prekludiranost za podnošenje tužbe za naknadu štete iz člana 77. Zakona o privrednim društvima, nisu ni postojali zakonski uslovi da se nižestepeni sudovi upuštaju u ocenu da ugovorima o pozajmicama nije utvrđena kamata, niti da li su pozajmice pokrivene instrumentima obezbeđenja kao i da su davane licima u blokadi, odnosno licu za koje je doneto rešenje o likvidaciji dana 16.12.2013. godine.

Revizijski sud cenio je navode revidenta u pogledu otpusta potraživanja, odnosno pozajmica i našao da su isti bez uticaja na pravilnost nižestepenih odluka. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tuženi po preporuci ovlašćenog revizora vršio povremeno otpisivanja potraživanja na osnovu odluke u pismenoj formi, pri čemu je u 2019. godini, skupština društva konačno otpisala i većinu preostalih potraživanja kao nenaplativa. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da otpisivanje nenaplativih potraživanja samo po sebi ne predstavlja štetnu radnju za privredno društvo „Hirim Co“ i da su mogli da se pobijaju ugovori o davanju pozajmica, u pogledu kojih je prvotužilac prekludiran. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, revizijski sud nalazi da su pravilno nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev za naknadu štete na ime potraživanje po osnovu isplaćenih i po osnovu otpisanih pozjmica, pri čemu privredno društvo ima mogućnost naplate potraživanja koja nisu otpisana i zastarela prema zajmoprimcima.

Ceneći navode revidenta, da je drugi član društva dao saglasnost za manje fakturisanje zakupnine , ali ne i za nefakturisanje zakupine, u delu koji se odnosi na potraživanje po osnovu štete u iznosu od 44.815.048,24 dinara na ime nefakturisanih potraživanja zakupcu poslovnog prostora Preduzeću „Shenex Trading“ DOO, koji je u vlasništvu prvotužioca-privrednog društva, revizijski sud nalazi da se isti svode na pobijanje utvrđenog činjeničnog stanja, što ne može biti revizijski razlog iz člana 407. ZPP. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da postoje odluke skupštine društva od 31.07.2014. godine i od 01.08.2015. godine kojima se umanjuje iznos zakupnine za prvu, odnosno drugu godinu trajanja zakupa iz čije sadržine su nižestepeni sudovi zaključili, da su oba člana društva donosila odluke o smanjenju zakupnine i da je ista bila posledica potrebe ekonomskih prilika na tržištu, jer je izdavanje u zakup bilo vezano isključivo za poslovanje kineskog tržnog centra, odnosno kineskih radnji. Prvostepeni sud je utvrdio da je do istog zaključka došao i veštak ekonomsko-finansijske struke dr Nikola Petrović koji je izradio nalaz u postupku pred Višim javnim tužilaštvom Kti 46/18.

Tuženi kao direktor društva, dužan je da u tom svojstvu izvršava svoje poslove savesno, sa pažnjom dobrog privrednika i u razumnom uverenju da deluje u najboljem interesu društva saglasno članu 63. Zakona o privrednim društvima. Kako je tuženi kao direktor društva sprovodio odluke u pogledu smanjenja zakupnine koje su donete uz saglanost drugog člana, a koje je nastalo kao posledica nedovoljne iskorišćenosti poslovnog prostora izdatog u zakup privrednom društvu „Shenex trading“, pravilan je zaključak da tuženi nije povredio dužnost pažnje po ovom osnovu, a samim tim da nisu ni ispunjeni uslovi za naknadu štete.

U pogledu zahteva za naknadu štete prema tuženom zbog povrede dužnosti pažnje, zaključenjem ugovora o kreditu sa „...“ na iznos od 410.000,00 evra od 21.09.2012. godine, prema utvrđenom činjeničnom stanju, sporni ugovor zaključen je na osnovu okvirnog ugovora kojim je odobreno zaduženje društvu u iznosu od maksimum 800.000 evra, a tuženi je odlukom oba osnivača ovlašćen da zaključi ugovor o otvaranju kreditne linije i da u ime i za račun društva overi založnu izjavu i zasnuje hipoteku na nepokretnostima u vlasništvu društva i to na iznos obezbeđenja od 800.000 evra, pri čemu je odobreni kredit vraćen u celosti. Shodno tome proizlazi da su oba osnivača učestvovala u donošenju odluke da se zaključi ovaj ugovor o kreditu i da su želela zaključenje ovog ugovora. Revident se u revziji poziva na pogrešan zaključak nižestepenih sudova, jer ga je tuženi obavestio pismom od 24.06.2014. godine o samoincijativnom zaključenju navedenog ugovora koje je dostavljeno uz podnesak tužilaca od 12.11.2019. godine. Međutim po stavu revizijskog suda, isticana činjenica u kontekstu podnete tužbe za naknadu štete zbog povrede posebnih dužnosti zaključenjem spornog ugovora koji je nenamenski potrošen, samo može ukazivati da je prvotužilac prekludiran u pogledu subjektivnog roka iz člana 77. Zakona o privrednim društvima.

Ceneći navode revidenta u pogledu učinjenih troškova hotelskih usluga i plaćanja računa licima koja nemaju poslovne veze sa prvotužiocem, revizijski sud nalazi da isti ne utiču na pravilnost odluka nižestepenih sudova, budući da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je prvotužilac prekludiran i u pogledu zahteva za naknadu štete zbog povrede posebnih dužnosti povodom istih. Hotelske usluge pružene su od strane „New sompany“ koje je povezano lice i sa prvotužiocem, budući da su drugotužilac i tuženi manjinski vlasnici preduzeća „New sompany“, pa je pravilan zaključak da se ne mogu prihvatiti navodi da drugotužilac nije znao odnosno mogao da zna za prihode koje preduzeće „New sompany“ ostvaruje iz saradnje sa prvotužiocem, pa i kroz hotelske usluge, pri čemu je u pitanju preduzeće koje ima veliko dugovanje po osnovu pozajamice prema prvotužiocem.

Ceneći navode revident u pogledu naknade štete po osnovu kupovine automobila, da se tuženi delimično saglasio da je automobile koristio za svoje potrebe i da nije tražio ni dobio saglasnost zbog sukoba interesa, revizijski sud nalazi da isti ne utiču na pravilnost i zakonitost nižestepenih odluka, jer iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da su tužioci prekludirani u pogledu rokova iz člana 77. Zakona o privrednim društvima, budući da je šest automobila kupljeno u periodu dužem od 5 godina od dana utuženja, kao i da su u pogledu preostalih automobila, iz dostavljenih pregleda osnovnih sredstava preduzeća koji su dati za svaku godinu znali i mogli da znaju koliko je u svakoj poslovnoj godini bilo evidentirano automobila u imovini tužioca.

Ceneći navode revidenta u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev za iznos od 4.910.891,32 dinara koji prvotužilac potražuje na ime neosnovano sprovedene kompenzacije, revizjski sud nalazi da se za sada ne može prihvatiti zaključak nižestepenih sudova u ovom delu.

U nalazu i mišljenju, sudski veštak se izjasnio da ne prihvata kompenzaciju na iznos od 4.910.810,32 dinara između prvotužioca i „Suplementacije“ DOO, jer po ispostavljenim računima „Suplementacija“ DOO Beograd za isporučenu robu, nema potvrde o prijemu fakturisane robe od strane prvotužioca. Tužioci su navodili da je u pitanju pozajmica data povezanom licu samo sa tuženim, a prvostepeni sud je utvrdio da su kompenzacijom obuhvaćeni određeni računi izdati od strane prvotužioca, kao da se radi o robi ili uslugama, pa zaključuje ukoliko jeste postojalo potraživanje „Hirim Co“ DOO, da su računi izdati tokom 2009. i 2010. godine (računi „Suplementacija“ DOO su iz 2012. godine), te se zbog proteka vremena više ne mogu pobijati u ovom parničnom postupku, s obzirom na prigovor prekluzije.

Međutim prvotužilac potražuje naknadu štete povredom posebnih dužnosti jer je tuženi kao zakonski zastupnik prvotužioca sproveo kompenzaciju sa „Suplementacijom“ DOO, pravnim licem koje je povezano samo sa njim, jer je njegov sin direktor i osnivač „Suplementacija“ DOO, a da ne postoje dokazi da je za uzvrat isto isporučilo robu u vrednosti koja predstavlja osnov kompenzacije. Sprovedena kompenzacija, svakako predstavlja pravnu radnju u kojoj postoji lični interes tuženog kao zakonskog zastupnika prvotužioca, odnosno lični interes sa njim povezanim pravnim licem „Suplementacija“ DOO i kao takva podleže odobrenju od strane drugog člana društva. Shodno tome predmet pobijanja je sprovedena kompenzacija u pogledu koje nije cenjeno da li je prvotužilac prekludiran u pogledu subjektivnog roka za naknaadu štete po osnovu povrede posebnih dužnosti. Pogrešan je zaključak da je po ovom osnovu prvotužilac prekludiran u pogledu objektivnog roka iz člana 77. Zakona o privrednim drušrvim, jer je predmet pobijanja neosnovano sprovedena kompenzacija iz 2012. godine, a ne računi koji su izdati od strane prvotužioca. Međutim kako za pravilnu primenu materijalnog prava nije utvrđena pravno relevantna činjenica, da li je tužba za naknadu štete zbog povrede posebnih dužnosti po ovom osnovu podneta u subjektivnom roku iz člana 77. Zakona o privrednim društvima, nižesteopene odluke su ukinute u ovom delu primenom člana 416. ZPP.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će raspraviti ukazanu činjenicu, a zavisno od iste ceniti da li je došlo do povrede posebnih dužnosti od strane tuženog kao direktora društva po ovom osnovu usled koje je prvredno društvo pretrpelo štetu i pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu odluku o ovom delu tužbenog zahteva.

Revizijski navodi drugotužioca i trećetužioca, koji su takođe zahtevali naknadu štete zbog manje isplaćene dividende usled povrede posebnih dužnosti prema društvu od strane tuženog ne mogu se prihvatiti kao osnovani. U konkretnom slučaju radi se o individualnoj tužbi člana društva zbog povrede posebnih dužnosti iz člana 78. Zakona o privrednim društvima, za koju isto važe prekluzivni rokovi iz člana 77. navedenog zakona, a ne desetogodišnji rok iz Zakona o obligacionim odnosima, pa je bez uticaja pozivanje na dopis tuženog od 06.01.2007. godine.

Tužioci su postavili tužbeni zahtev za naknadu štete u skladu sa odredbama Zakona o privrednim društvima zbog povrede posebnih dužnosti od strane tuženog kao lica koje ima posebne dužnosti prema društvu, pa se primenjuju rokovi iz člana 77. Zakona o privrednim društvima, a ne rokovi iz Zakona o obligacionim odnosima o zastarelosti potraživanja na ime naknade štete, na koje se revidenti pozivaju u reviziji.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi, da su u privrednom društvu s obzirom na način funkcionisanja donošene pismene odluke o isplati dobiti i to na osnovu odluke upravnog odbora koju bi potpisao VV i AA, zavisno od njihove trenutne funkcije u društvu, kao i da je ponekad odluka donošena u formi odluke skupštine društva, ali bez zapisnika o sednici društva, sa potpisom direktora VV na osnovu kojih je vršena isplata dobiti članovima uvek u srazmeri 50-50 i podnošene su poreske prijave za porez na prihod od kapitala. Prvotužilac i drugotužilac su konačno opredelili svoj tužbeni zahtev u pogledu štete nastale nabavkom i korišćenjem automobila, uzevši u obzir ukupan iznos potrošen za tu svrhu i zaključili da nije došlo do kupovine automobila taj bi iznos takođe bio isplaćen po osnovu dobiti trojici osnivača, te su tražili da se taj iznos isplati tužiocima AA i BB srazmerno njihovim udelima u društvu, a eventualno da se ukupan iznos isplati kao šteta preduzeću, koji je pravilno odbijen od strane nižestepenih sudova. Pravilan je zaključak da činjenica nabavke automobila, kupovinom u svojinu ili korišćenjem po osnovu lizinga sama po sebi ne predstavlja štetnu radnju, već ukazuje na uvećanje imovine. Cenjeno je i da su automobili delimično korišćeni i za potrebe tuženog i njegove porodice, ali se nije moglo pouzdano utvrditi koliko bi iznosili gubici privrednog društva i ostalih tužilaca po ovom osnovu, pri čemu su automobili korišćeni i od strane društva. Sa druge strane društvo je bilo prekludirano u pogledu objektivnog roka za 6 automobila, pa su sve ovo razlozi iz kojih se ne može prihvatiti kao osnovana revizija prvotužioca i drugotužioca.

Revizijski navodi koji se odnose na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne mogu biti predmet ocene od strane revizijskog suda primenom člana 407. ZPP.

S obzirom na gore navedeno odlučeno je kao u izreci presude u stavu jedan primenom člana 414. ZPP, a u stavu dva primenom člana 416. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić