Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vlasnik parcele br. .../... KO ... od aprila 1978. godine, a tuženi vlasnik susedne parcele br. .../... KO ... od kraja 1978. godine. Kada su stranke kupile parcele, između parcela je postojala međa, sa čime su stranke bile upoznate, a međa postoji i danas. Pravni prethodnik stranaka je sa vlasnicima susednih parcela 06.04.1974. godine zaključio pismeni sporazum o ostavljanju puta u širini od 3 m u pravcu sever-jug, koji prolazi sredinom svih parcela. Stranke su na svojim parcelama izgradile stambene objekte u skladu sa građevinskom dozvolom. Tužilac je na svojoj parceli izgradio ogradu i to 1,5m na udaljenosti od međe sa parcelom tuženog, a u skladu sa rešenjem opštine ... od 1984. godine, zbog planirane izgradnje Ulice ... . Tuženi nije ostavio deo svoje parcele za izgradnju ulice, već je koristio i deo parcele tužioca, koji je tužilac ostavio za izgradnju ulice, tako što ja na tom delu sadio krompir, skladištio ogrevno drvo, kosio travu, izgradio garažu, koju je morao da poruši. Tužilac je od kupovine parcele pa do podnošenja tužbe radio u ... i dolazio je u ... nekoliko puta godišnje, kada je opominjao tuženog i članove njegove porodice da uklone ono što se nalazilo na zauzetom delu njegove parcele, što su oni činili, uz obećanje da to više neće raditi. Kako je opština odustala od izgradnje Ulice ... u delu kojim bi bile obuhvaćene parcele stranaka, tužiocu je rešenjem Opštinske uprave, Odeljenja za urbanizam, građevinarstvo, imovinsko pravne poslove i komunalnostambenu delatnost od 04.08.2016. godine odobreno izvođenje radova na izgradnji međne ograde, uz međnu liniju susedne parcele tuženog, s tim da se temelj i gabarit ograde postavi uz među, a na strani parcele tužioca. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka geometra proizlazi da su parcele stranaka formirane u katastarskom operatu prilikom premera 1983. godine i da na severnom delu parcele tužioca postoji zauzeće u površini od 16 m2, u datim merama i granicama.

Prvostepeni sud je odbio, kao neosnovan zahtev tužioca, a usvojio protivtužbeni zahtev tuženog i utvrdio da je tuženi na spornom delu parcele tužioca stekao pravo svojine održajem, primenom člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, sa obrazloženjem da je tuženi počev od 1984. godine, od postavljanja ograde od strane tužioca do danas imao neprekidnu državinu spornog dela parcele tužioca, više od 20 godina.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave ukinuo prvostepenu presudu, odbio, kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog, usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da prestane sa radnjama nezakonitog, bez pravnog osnova i bez saglasnosti tužioca zauzimanja i korišćenja spornog dela parcele tužioca, primenom člana 28. stav 4. i člana 72. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, sa obrazloženjem da je tuženi nesavestan držalac spornog dela parcele tužioca, jer je od kupovine svoje parcele bio upoznat gde se nalazi međna linija sa tužiočevom parcelom, da je zaključen sporazumom o formiranju putnog dela preko njihovih parcela i sa planiranom izgradnjom Ulice ..., a da je pri tome sporni deo parcele tužioca koristio na razne načine (sadio krompir, skladištio ogrevno drvo, kosio travu, izgradio garažu, koju je morao da poruši), dok ga tužilac ne opomene, kada je prestajao sa takvim ponašanjem, a što se sve ponavljalo periodično, godinama, prilikom dolaska tužioca u Srbiju, te da stoga tuženi nije mogao da stekne pravo svojine na spornom delu parcele tužioca održajem, a da tužiocu pripada pravo na traženu zaštitu, shodno članu 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, suprotno navodima revizije tuženog pravilno je odlučio drugostepenom sud, pravilnom primenom materijalnog prava.

Članom 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina, dok je stavom 4. istog člana propisano da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom dvadeset godina. Članom 30. stav 1. istog zakona propisano je da vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj. Članom 72. stav 1. istog zakona propisano je da državina je zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine iako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja; stavom 2. da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, dok je stavom 3. istog člana propisano da se savesnost državine pretpostavlja.

Navedenim zakonskim odredbama propisano je sticanje prava svojine održajem. Održaj je način originarnog sticanja subjektivnih stvarnih prava na osnovu državine određenog kvaliteta i protekom određenog roka. Za sticanje prava svojine održajem za nepokretne stvari potrebna je zakonita i savesna državina stvari i protek roka od deset godina ili savesna državina stvari i protek roka od dvadeset godina. Zakon u članu 72. bliže određuje zakonitost i savesnost državine. Državina potrebna za sticanje prava svojine održajem mora biti savesna. Zakon propisuje da savesna državina postoji ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova. Držalac mora biti savestan za sve vreme trajanja održaja.

Shodno napred navedenom i utvrđenom činjeničnom stanju, suprotno navodima revizije, pravilan je zaključak drugostepenog suda da nisu ispunjeni uslovi iz člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za sticanje prava svojine putem održaja, jer nije ispunjen uslov savesnosti, budući da je u vreme kada su stranke kupile parcele između parcela postojala međa, sa čime su stranke bile upoznate, a međa postoji i danas, kao i da je tuženi sporni deo parcele tužioca koristio na razne načine (sadio krompir, skladištio ogrevno drvo, kosio travu, gradio garažu, koja je porušena), dok ga tužilac ne opomene, kada je prestajao sa takvim ponašanjem, a što se sve ponavljalo periodično godinama prilikom dolaska tužioca u Srbiju. Kod utvrđenog da tuženi nije bio savestan držalac spornog dela parcele tužioca, to je pravilno odlučio drugostepeni sud kada je odbio, kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog pravilnom primenom člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, a usvojio tužbeni zahtev tužioca, pravilnom primenom člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ostalim navodima revizije ne dovodi se u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, sa kojih razloga je Vrhovni kasacioni sud primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić