.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2033/2021
15.06.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Nikola Marković, advokat iz ... protiv tuženog Instituta za rehabilitaciju Beograd, čiji je punomoćnik Aleksandar Zirojević, advokat iz ..., radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 448/21 od 24.02.2021. godine, u sednici veća održanoj 15.06.2022. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 448/21 od 24.02.2021. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Mladenovcu P1 920/19 od 12.11.2020. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi nematerijalnu štetu zbog povrede ugleda, časti i duševnih bolova zbog umanjenja životne sposobnosti u ukupnom iznosu od 620.000,00 dinara i to: na ime povrede ugleda i časti iznos od 200.000,00 dinara i zbog duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 420.000,00 dinara, sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom obračunatom od 12.11.2020. godine, kao dana presuđenja do konačne isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje za iznos preko dosuđenog od traženih 800.000,00 dinara do dosuđenih 620.000,00 dinara, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka u ukupnom iznosu od 306.975,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 448/21 od 24.02.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da tužilji naknadi nematerijalnu štetu zbog povrede ugleda, časti i duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti u ukupnom iznosu od 620.000,00 dinara i to: na ime povrede ugleda i časti iznos od 200.000,00 dinara, a zbog duševnih bolova zbog umanjenja životne sposobnosti iznos od 420.000,00 dinara, sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od 12.11.2020. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev za naknadu troškova prvostepenog parničnog postupka u ukupnom iznosu od 306.975,00 dinara, a obavezana tužilja da tuženom naknadi troškove prvostepenog parničnog postupka u iznosu od 126.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 71.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovan.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju je blagovremeno izjavila tužilja, zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postpuku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod tuženog u organizacionom delu „...“ u ..., na radnom mestu ... . Nakon konflikta sa drugim zaposlenim tuženi je uputio tužilji upozorenje pred otkaz ugovora o radu, a zatim joj ponudio zaključenje aneksa ugovora o radu radi premeštaja na radno mesto ... u organizacionom delu u „...“, u ... . Tužilja je ponudu prihvatila i zaključila aneks ugovora o radu. Navedeni aneks je poništen pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Mladenovcu od 28.12.2017. godine, a tuženi obavezan da tužilju vrati na ranije radno mesto, što je on i učinio. U martu 2018. godine tužilja je doživela pretnje od strane upravnika restorana, a odbijen je njen zahtev da iskoristi godišnji odmor. Takođe, doživela je kolaps na poslu zbog stresa i onesvestila se. Sudski veštaci neuropsihijatri dr Vesna Bućan i dr Gordana Radojević, procenile su da je dugotrajni stres na poslu (uznemiravanje na radnom mestu, stresne situacije i pretnje od strane pretpostavljenog) izazvao kod tužilje umanjenje životne sposobnosti od 14%. Takođe, prema mišljenju sudskih veštaka traumatski događaji na poslu prouzrokovali su povredu časti i ugleda kod tužilje.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da se odgovornost poslodavca sastoji u tome što je propustio da reši sukob između tužilje i neposrednog rukovodioca, da je premeštaj tužilje bio nezakonit, kao i da formalna restitucija tužilje na ranije radno mesto ne predstavlja stvarno rešenje problema, jer nije uklonjen uzrok koji je kod tužilje doveo do navedenog stanja, a s obzirom na konflikt sa BB koji i dalje tužilji izdaje naređenja. Iz ovih razloga prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, zaključujući da pretrpljeni duševni bolovi zbog povrede časti i ugleda, kao i umanjenje životne aktivnosti za 14% opravdavaju dosuđene novčane naknade.
Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog našao da je odluka prvostepenog suda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, jer nema uzročno- posledične veze između štetne radnje i nastanka nematerijalne štete. Prema mišljenju drugostepenog suda, tužilja nije dokazala ispunjenost uslova iz člana 154. stav 1. i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima za postojanje navedene štete, zbog čega je odbio tužbeni zahtev tužilje u celosti.
Vrhovni kasacioni sud nalazi da je u pobijanoj presudi pravilno primenjeno materijalno pravo.
Odredbom člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 75/14), propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom.
Odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.
Prema navedenim zakonskim odredbama, poslodavac odgovara za štetu koju je zaposleni pretrpeo na radu ili u vezi sa radom ukoliko zaposleni dokaže da postoji uzročno-posledična veza između radnje koju je poslodavac preduzeo i nastale štete koju je zaposleni pretrpeo. Uslovi odgovornosti su da je zaposleni pretrepeo štetu, da je šteta prouzrokovana na radu ili u vezi sa radom i da ne postoje razlozi za isključenje odgovornosti poslodavca. Da bi se dosudila pravična novčana naknada nematerijalne štete, usmislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, potrebno je da je šteta prouzrokovana nezakonitim ili nepravilnim radom poslodavca. U konkretnom slučaju, pravilan je zaključak drugostepenog suda da nezakonit premeštaj zaposlenog na drugo radno mesto, neodobravanje korišćenja godišnjeg odmora, kao i odbijanje razgovora direktora sa tužiljom nema samo po sebi kapacitet da bude uzrok nastanka umanjenja životne aktivnosti, niti ovako postupanje tuženog predstavlja uzrok koji dovodi do povrede časti i ugleda. Naime, premeštaj zaposlenog na drugo radno mesto ili u drugo mesto rada predstavlja zakonom dozvoljenu mogućnost poslodavca koja ostavlja pravo zaposlenom da u sudskom postupku ospori zakonitost aneksa ugovora o radu kojim se premeštaj vrši, a što je tužilja i učinila u konkretnom slučaju, s obzirom da je navedeni aneks poništen kao nezakonit u sudskom postupku koji je tužilja vodila.
Takođe, ni postupanje BB, za koje tužilja smatra da je jedan od uzroka nastanka štete, ne može biti osnov za naknadu nematerijalne šteta za navedene vidove, jer kako drugostepeni sud pravilno zaključuje navedene radnje bi eventualno mogle biti osnov za odgovornost tuženog kao poslodavca u postupku zaštite od zlostavljanja na radu zaposlenog, ali u konkretnom slučaju tužilja nije tražila da se utvrdi da je do toga došlo.
Kako tužilja tokom postupka nije dokazala da je postupanje poslodavca imalo za cilj povredu časti, ugleda i umanjenja životne aktivnosti kod tužilje, a da preduzete radnje od strane tuženog (za koje tužilja smatra da su osnov za naknadu nematerijalne štete), nisu same po sebi dovoljne da prouzrokuju povredu časti, ugleda i umanjenje životne aktivnosti, to tuženi nije u obavezi da tužilji naknadi nematerijalnu štetu u smislu člana 164. Zakona o radu i čl. 154. stav 1. i 200. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu navedeno neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Ostalim navodima revizije se osporava utvrđeno činjenično stanje, što ne može biti revizijski razlog.
Sa izloženog primenom odredbe člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Jasminka Stanojević, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
